Сви они који планирају да се по Србији раде крупни захвати, у области, значи рада на простору, на пределима, на експлоатацији минералних сировина и свим осталим, морају да имају у глави да је Србија мала. И да је, кад кажем мала, она је велика у срцу, да ми неко не замери, јел да. Али је мала за толики број концентрисаних зона које су већ захваћене, и планирају да се захвате које производе загађење. Значи, то су ти екосистеми, у питању је веза и преко ваздуха, и преко биљака, и преко животиња. Сви ти, а да не говоримо о подземним водама и о геологији, сви ти екосистеми су повезани међусобно.

У првом тренутку, првим годинама наступа, Рио Тинто је дошао ту наслеђујући и претходне трговце тим зонама које смо ми отворили за јавност и за наравно сарадњу на принципима концесија, које су, нажалост, лоше конципиране и креиране касније, јер су онда зависиле од тренутног доносиоца одлука или тренутног интереса - да не говорим више, да се не уплићем у тај аспект који се код нас појављује и тужан је. Али је чињеница да у првом моменту његов улазак Рио Тинта је био ипак везан за одређене одлуке које нису покривале одређени ниво дозвола. Међутим, када је то кренуло, онда је тај истражно-експлоатациони концепт морао да буде контролисан. Они су формирали компаније овде и то радили уз веома лош инспекцијски надзор. Не што су лоши инспектори, него их нема. Значи, нема довољно инспектора који требају да буду стално на терену и да воде евиденцију. Значи, имате једну чињеницу која је мало упоређење. Захваљујући мом колеги, познат је сада, господину Ђајићу, геологу, који се бавио каменом, који је био надзор над надстрешницом у Новом Саду - повезан је само због инспекцијског концепта. Он је стара школа, он је водио своје дневнике, извештаје, подносио, нико се није освртао, али он је све то чувао и захваљујући њему смо сазнали шта је све ослабило у функцији праћења реконструкције те несрећне надстрешнице, која је однела толико живота.

Али је чињеница да се то ради нормално у свим службама инспекција и некада је Југославија, а и Србија, до пре више године, имала изванредне инспекцијске службе. Тако да су то ствари о којима се мора размишљати.

А ово све што је сада везано за тај аспект, истражно-експлоатациони. Да је неко контролисао, да се види колико је тога, да ли су нека поља која треба да буде опитна поља, рађене су бројне бушотине, то је она појава црвених барица око бушотине, па тамо где кукуруз није успевао. То је доказ да су коришћени адитиви, додаци који нису били здрави за биљни свет. Значи тамо су њиве и тако даље.

Јадар је богатство. Сада да кажемо отворено, из шума Јадра и Рађевине, мед се извози у Норвешку. Они имају свог меда, феноменалног. И одлучују се већ деценија, домаћини који то ради. Сад замислите да те вредности у првом налету сада, отворно да кажем, постоје цене. Сигурно је тона меда скупље и вредније него тона литијум. Да ли ме разумете? Да не говоримо о другим стварима, другим вредностима пољопривреде тамо. Е сад је та ствар, неко процењује да је сад то хитно потребно сада и треба нам хитно новац и тако даље. То се мора још више објашњавати, а не “преко колена”.

То је најважније. Као што у урбанизму није сам урбаниста или сам архитекта који пројектује, то су тимови људи, а у урбанизму посебно од урбанисте па преко геолога, преко ботаничара, биолога, преко хемичара, преко пејзажисте итд. до лекара и до здравља. То је финале свега у анализирању урбаног аспекта и концепта планирања освајања неког простора, насеља или града итд. Е тако исто и овде у рударству. Кад смо помињали све ово, значи све струке које су блиске и које сагледавају све процесе од истраживања геолошког преко утврђивања могућности тих ресурса и капацитета која су то сада поља, па резерве које су, да ли постоје истражне А, Б, Ц резерве и тако даље, па онда квалитета те руде, то траје годинама.

И онда рудари долазе после, онда се одлучује да ли то одговара да се експлоатише, па се онда на укупном концепту економије анализира, онда наступају рудари, рударска струка, која технички размишља и решава методе којим ће се копати та рудна сировина. У том концепту, кад се одлучује да се она ископава, долазе технолози. Долазе хемичари. Хемичари још у време када се одлучује да ће да бити да се копа руда, они долазе да хемизам читавог простора истражују и те руде саме колико ће да утиче на околину. Опет је везано за екологију са гледишта хемијских истраживања и хемије као науке. Па долазе биолози, ботаничари. Па долазе хидрогеолози. Па онда долазе хидрохемичари који све те воде које се јављују, они се ту појављују. Па онда долазе поред технолога, технички инжењери. Па долазе касније кад се граде погони за сепарације - онда долазе машиници, енергетичари и тако даље, термо-енергетичари и остали сви, али ту су онда и лекари.

И сад долазимо на оно врло важно питање и у вези оне студије коју је финансирао Рио Тинто да се процени као нека студија пратећа њихова студија која треба да покаже да ли ту постоје елементи да се то ради. И онда се десило нешто што је супротно здравој логици. Зашто би онај ко ће да то ради плаћао да се ураде студије? То мора да плати држава, или да га на то упути, али не да стручњаке он бира, него се бирају најбољи путем конкурса, сагледа се ко је све учествовао и онда се то брани кад треба, али онда то постаје званична процена утицаја. Званична. Ово је била незванична. Е сад шта се дешава? Покушавали су и наше колеге који су то радили да ту незваничну претворе причом и спиновањем у званичну.

И дотле је дошло до потпуног разилажења и по факултетима и од Пољопривредног факултета и од Хемијског и Рударско-техничког факултета - људи који су многи и тајно радили на томе па се не појављују имена, то се крије. Радили су на томе и колеге који су признали да су радили, то је добро. И онда се на том плану дошло до потпуног разилажења колега до јуче, због чега су биле расправе такве у којој сам ја учествовао и говорио о томе, и сматрам да је то законски било недозвољено.