Dr Dragana Đorđević: Nigde na planeti ne postoji rudnik litijuma koji je otvoren u naseljenom i plodnom mestu, niti se planira da se takav rudnik otvori i uništava zdrava i plodna zemlja

Intervju

Dr Dragana Đorđević: Nigde na planeti ne postoji rudnik litijuma koji je otvoren u naseljenom i plodnom mestu, niti se planira da se takav rudnik otvori i uništava zdrava i plodna zemlja

Nije moguće sprovesti eksploataciju litijuma u dolini Jadra na ekološki prihvatljiv način. Ovo nije borba protiv Rio Tinta, nego je borba protiv otvaranja rudnika litijuma u Jadru, zato što to podneblje ne podržava ekološko rudarenje litjuma.

U trećoj emisiji serijala „Litijum: Stručnjaci govore“, o pitanju otvaranja rudnika u dolini Jadra razgovarali smo sa dr Draganom Đorđević, naučnim savetnikom i ekspertom za nauku o životnoj sredini. Dr Đorđević je podelila svoje stručne stavove o tome zašto je važno sprečiti otvaranje rudnika u ovom području, da li je ekološko rudarenje uopšte moguće, kao i koji su dugoročni ekološki i društveni rizici povezani sa takvim projektima.

Doktor Dragana Đorđević je danas sa nama. Dobar dan i dobrodošli.

Dobar dan.

Hvala što ste ovde. Na samom početku postaviću Vam pet blic pitanja na koja ću Vas zamoliti da odgovorite kraćim odgovorima u jednoj do dve rečenice. Kasnije ćemo preći na vašu naučnu oblast. Da li znate da se negde u svetu planira eksploatacija litjuma na plodnoj zemlji?

Da li je moguće sprovesti eksploataciju litijuma u dolini Jadra na ekološki prihvatljiv način?

Da li je prema Vašem mišljenju racionalno i dugoročno odgovorno budućim generacijama ostaviti ključne resurse, poput zdrave vode i zdrave prirode?

Da li ste protivnik rudarenja kao privredne grane?

A da li bi bilo koja kompanija koja bi rudarila u Jadru, mogla da garantuje da neće doći do curenja otrovnih materije i zagađenja životu sredne?

Hvala Vam na ovom uvodnom delu. Vi ste, sa svim sigurno jedno od najprepoznatljivih lica u borbi protiv otvaranja rudnika litijuma u Jadru. Da li onda za početak možete da nam kažete zašto se snažno protivite tom projektu?

Prema planu, rudnik u dolini Jadra ne bi funkcionisao samostalno, uz njega bi bila izgrađena i fabrika za preradu jadarita. Šta to zapravo znači i kakve opasnosti nosi? Zašto uopšte ta fabrika mora da bude tu izgrađena?

Pa, to je tačno. Znači, pored ovog rudnika neophodno je da se izgradi jedno postrojenje, hemijsko-tehnološko postrojenje za preradu rude, odnosno koncentrata ruda jadarita, zato što je jadarit jedinstvena ruda na svetu i ne postoji razvijena tehnologija, ne postoji nigde na svetu postrojenje i tehnologija gde se razdvaja litijum od bora iz jedne rude, i zbog toga ta ruda ne bi mogla da se izvozi, morala bi tu da se prerađuje. A sa druge strane, taj hemijsko-tehnološki proces je vrlo komplikovan, odnosno to je tehnologija koja je tehnologija 19. veka, znači nema tu ničeg inovativnog.

Ta tehnologija podruzumeva luženje sa velikim količinama koncentrovane sumporne kiseline, korišćenje kalcijum karbonata za neutralizaciju, korišćenje natijum karbonata za izdvajanje litijum karbonata kao krajnjeg proizvoda, korišćenje ogromnih količina vode koje bi se verovatno zahvatale iz Drinskog aluvijona i same reke Drine, a to dalje povlači generisanje ogromnih količina otpadnih voda u predelu koje je okruženo bujičnim rekama, što samo dalje povlači zagađenje tih vodotokova i ugrožavanje vodosnabdevanja velikog broja stanonika na potezu od Loznice do samog Beograda.

Da li Vi zapravo kao fiziko-hemičar, doktor hemijskih nauka, možete da nam pojasnite šta konkretno i nešto opširnije podrazumeva prerada jadarita? Šta je to u stvari, da približimo ljudima?

Jadarit je mineral koji je dispergovan u rudnoj steni ispod zemlje. Znači, on nije čist da bi kompanija mogla da siđe u podzemlje i da zahvati jadarit. Jadarit je u vidu malih zrnaca dispergovanih u rudnoj steni i sav taj materijal mora zajedno da se iznese na površinu zemlje. Taj materijal kad se iznese na površinu zemlje prvo bi se drobio, što bi povlačilo generisenje velike količine prašine, koja bi ulazila u atmosferu i zagađivala vazduh. To nije obična prašina, nije to zemljišna prašina sa površine koja se diže vetrom, već je to prašina rudnička, a rudne stene u sebi, pored korisnih elemenata zbog koji se vade, sadrže i štetne elemente. Pouzdano znamo da ruda jadarita u sebi sadrži, pored litijuma i bora, sadrži arsen, olovo, kadmijum, sulfide, sulfidi bi odmah otparavali, sulfidi su jedinjenja koja mirišu na pokrvarena jaja. I manje više što je taj miris neprijatan, važno je da je sulfid, vodonik sulfid, toksičan takođe, a u okolini rudne zone živi oko 20.000 ljudi koji bi bili pogođeni direktno projektom prerade litijuma.

Znači, to je početak problema koji bi nastavio rasejavanjem rudničke prašine od drobljenja, zatim ide mlevenje, ide transport samlevenog materijala, koji bi se mleo do frakcije 200 mikrometara čestica, taj materijal bi išao u reaktore, odnosno digestore, gde bi se podvrgao digestiji koncentrovanom sumpornom kiselinom. Koncentrovana sumporna kiselina dnevno bi se koristila u količine od 1000 i 100 tona, to je količina koja bi zapremala jedan olimpijski bazen svakih nekoliko dana.

Koncentrovana sumporna kiselina je vrlo opasna kiselina, ona spada u opasne hemikalije i imamo prilike da se uverimo zadnjih meseci, da vrlo često na našim prugama se prevrću tovari opasnih materija između ostalog i cisterne sumporne kiseline i amonijaka, što predstavlja velike rizike pre svega u transportu, imali smo situaciju da se nedavno prevarnula jedna cisterna, odnosno jedna kompozicija sumporne kiselina, onda je došla dizalica da podigne te cisterne, pa se i ona prevarnula.

Znači, mi kao država nismo spremni za takve poduhvate, za tako velike poduhvate, zašto kažem velike, jer ovaj projekat u Jadru podrazumeva najveće kapacitete proizvodnje na svetu, jer ne radi se samo o proizvodnji litijuma, već se radi o proizvodnji i borne kiseline, ali i natrijum sulfata, kao nus proizvoda u tom procesu, pri čemu još uvek nismo saznali šta bi kompanija radila sa natrijum sulfatom. Tačno je da se on koristi u fabrikama deterdženata, da ima neku upotrebnu vrednost, međutim globalno tržište je zapunjeno ovom supstancom, koja bi onda morala da se odlaže takođe negde u blizini rudnika i postrojenja za preradu, a natrijum sulfat je jedinjenje koje je takođe rastvorno, znači sa padavinama, u bujičnim poplavama kojima je sam predeo u dolini Jadra podložan vrlo često, dolazilo bi do rastvaranja te supstance i posledično bi se povećavao sadržaj sulfata u vodotocima. Znači, to je ono što su glavni rizici u samom projektu Jadar.

Glavni rizici u preradi - nauka kaže da je prerada litijuma iz presoljenih rastvora kojih ima najviše u pustinjama Južne Amerike, odosno na tromeđi Argentine, Bolivije i Čilea, u pustinji Atakama, 70% globalnih rezervi litijuma je smešteno tu i on se nalazi u presoljenim rastvorima, koji se lako eksploatišu za površine zemlje. Znači, izvlače se, odlažu se u bazenima, ostavi se da voda ispari pod dejstvom sunčeve svetlosti, znači ne koriste se fosilna goriva. I nakon toga, kada se osuši taj materijal, iz tog materijala se eksploatiše litijum.

Iako je ta eksplotacija daleko jednostavnija i daleko manje posledice po životnu sredinu nosi, jer se radi u pustinjama i tu žive neke lokalne zajednice, lokalno stavništvo se ipak jako buni, zato što ostaje bez vode, jer se koristi velika količina vode za izdvajenje litijuma, za ispiranje taloga, za rastvaranje i tako dalje.

Što se tiče eksploatacija litijuma iz rudnih stena, eksploatacija je još komplikovanija, znači sada zahteva razdvajanje litijuma od rudnog materijala, ispiranje, ono što je nauka identifikovala u tom procesu kod rudnih stena, odnosno kod eksploatacije litijuma iz rudnih stena je ogromna potrošnja vode, ogromna potrošnja hemikalija i ogromna potrošnja energije, a u Jadru se planira korišćenje gasa za zagrevanje sistema, što znači potrošnja i fosilnih goriva, a posledično će se emitovati ogromna količina ugljen-dioksida.

Zar nije licemerno govoriti o eksploatacije litijuma, da bi se smanjila emisija ugljen-dioksida u atmosferu, a pri samoj njegovoj proizvodnji u Jadru bi se zapravo emitovala. Mi smo uradili neke procene - nekih 500.000 tona godišnje ugljen-dioksida, na osnovu onoga što kompanija predviđa da radi, bi se emitovalo u atmosferu.

Otvara se sada baš mnogo tema iz Vašeg izlaganja, ali moram samo na trenutak da Vas vratim na onu sumpornu kiselinu, zato što mi od zagovornika projekta Jadar, zapravo, slušamo da bi se prerada vršila na 90 stepeni i da u tom slučaju sumporne kiseline uopšte ne bi bilo.

Ali zanimljivo je recimo da Rio Tinto tvrdi, da tih nekih 320.000 tona sumporne kiseline, koliko bi oni trošili godišnje, je zapravo malo u odnosu na navodno 450.000 tona koliko se...

Da bi se tolika količina sumporne kiseline preradila, razblažila, krenuli smo od podataka o koncentrovanoj, e sad da bi se ona razblažila, zapravo je potrebna jako velika količina vode. I šta se onda dešava?

Nije samo voda koja bi se generisala u procesu problem. Problem je i to što kompanija nema rešenje za otpadne vode. Ono što je kompanija pokušala da izmanipuliše je da prikaže postrojenje za prečišćavanje ulazne vode takozvanom dvostrukom reverzvom osmozom. To je tehnologija kojom bi se prečišćavala voda iz drinskog aluvijona, odnosno drinskog porekla, jer njima je potrebna izuzetno čista voda za dobijanje proizvoda litijum karbonata visoke čistoće, takozvanom “battery-grade” čistoće. Kompanija pokušala da tu tehnologiju prikaže kao tehnologiju koju će koristiti za prečišćavanje otpadnih voda, što nije tačno. Ta tehnologija zahteva ogromnu količinu električne energije koju bi trošila, i ta tehnologija je izuzetno skupa.

Znači, ona je skupa i za prečišćavanje čiste drinske vode do visoko čiste vode za tehnološki proces, a tek za prečišćavanje otpadnih voda i to dvostrukom reverzvom osmozom, to je potpuno nonsens, a objasniću zašto i kakvog su kvaliteta te vode. Da je to tako jednostavno zbog čega se ne prečisti reverzvom osmozom voda u Zrenjaninu? Banat nema čistu vodu. Zašto se ta tehnologija ne upotrebi da se očisti pijaća voda za grad Zrenjanin?

Grad Zrenjanin je u velikom problemu, jer su uništene podzemne vode ekstremnom eksploatacijom nafte, naročito u poslednjih 10-20 godina, korišenjem zabranjene tehnologije, takozvanim hidrauličkim frekingom su razbijali naftonosne stene i posledično poremetili kvalitet podzemnih voda. Od tad Banat, odnosno Zrenjanin, nema pitke vode. Znači, reverzna osmoza bi mogla da se upotrebi u Zrenjaninu, ali to se ne radi. Ne radi se, jer je tehnologija izuzetno skupa i njene mogućnosti nisu tako velike. Ona može da prečisti već neku čistu vodu, ali da prečisti otpadnu vodu, to nije moguće. Znači, iz tog otpada pre svega pore tog sistema bi se vrlo brzo zapušile, on bi se pokvario, a drugo i da se prečišćava reverznom osmozom oko 30% istih voda bi ostalo kao otpad. Šta sa tim otpadom?

Nije samo problem tehnološka voda, problem je i podzemna voda. Na tom području postoje tri nivoa podzemnih voda. Prvi nivo je nivo drinskog aluvijona i to je visoko kvalitetna voda, zahvaljući toj vodi, područje Jadra je plodno i područje Mačve je plodno, jer drinski aluvijon se prostire ispod Jadra i Mačve i to su plitke podzemne vode. Pa čak i u periodima kada vladaju velike suše u Srbiji, kao što je bila 2022. godina, kada se praktično čitava Srbija i Vojvodina sušila, u Jadru je sve lepo napredovalo, zahvaljujući dostupnosti biljkama podzemne vode.

Znači to je taj prvi nivo koji je izdašan, obilna je voda tamo. Sledeći nivo je ostatak Miocenog mora, odnosno Panonskog mora, i to su presoljene vode. Te vode su razdvojene od gornjeg nivoa podzemnih voda nepropustim slojem gline. I treći nivo podzemnih voda koji se nalazi u zoni rudnog dela, te vode su toksične, one su opterećene visokim sadržem bora, arsena, sulfida i drugim štetnim supstancama, ali nije problem što one postoje kada su zarobljene nepropustim slojem gline.

Kompanija u svojim istražnim radnjama je bušila do rudnog dela, napravila je negde preko 500 bušotina i na tom svom putu, prilikom bušenja, došlo je do oštećenja nepropusnih slojeva gline i te podzemne vode su počele da se mešaju, uključujući treći sloj podzemnih voda koji je pod pritiskom i koji je krenuo da se penje uz bušotine naviše, mešajući se samo sa gornjim slojevima i izlazeći na površinu zemlje, gde oko ispitnih bušotina koje su curile, jednostavno nema nikakog prinosa od zasada, jednostavno biljke su zakržljale ili se uopšte nisu razvile.

Da li mi zapravo uopšte imamo dovoljnu količinu vode za razblaživanje sumporne kiseline? I da li sve to što ste Vi sada rekli, kao drugo pitanje sada postavljam, zapravo znači da bi sve vode tu bile zagađene?

Ali Rio Sava recimo, na svom sajtu, oni tvrde da su još 2015. godine evidentirani povišeni nivoi litijuma, arsena i bora.

Vi ste zajedno sa grupom svojih kolega dokazali da je kompanija samo u istražnim radnjama zapravo i dovela do tog zagađenja reka. Mnogi su taj rad napadali, međutim naučni časopis koji je to objavio je zapravo stao iza Vas. Koji su to zaključci do kojih ste došli, a koje je javnost treba da zna.

Mi smo se u našem radu fokusirali na štete koje su počinjene u dolini Jadra od istražnih bušotina i od raznih aktivnosti kompanije. Cilj rada je bio da se procene ekološke štete, ekohemijske štete i sociološke štete, odnosno sociološki uticaji na lokalnu zajednicu. Razmotrili smo mesta gde kompanija planira da odloži opasan otpad u vidu deponije i jalovina. Kompanije još uvek ne zna gde će svoj otpad da odloži. Prva varijanta je bila da toksični otpad iz procesnog postrojenja hemijsko-tehnološkog kompleksa odlaže u dolini potoka Štavice. Onda su odustali od tog rešenja, pa su u projektnoj dokumentaciji premestili tu deponiju blizu kompleksa. Međutim, blizu kompleksa su dve bujične reke, reka Jadar i reka Korenita, koje svake godine preliju polje Jadra, a svakih nekoliko godina dignu vodeni stub i nekoliko metara. Čak je jedne godine i šest metara vodenog stuba bilo iznad polja Jadra.

Tada smo i mi krenuli sa protivljenjem tom projektu, pa su onda opet shvatili da na tom mestu ne mogu biti deponije, pa su opet vratili u dolinu Štavice. U dolini Štavice su bukove šume, gde kompanija planira 167 hektara kvalitetnih zdravih bukovih šuma da poseče, da napravi branu i da u toj dolini smesti toksični otpad, objašnjavajući da će otpad da se odloži na sloju gline, na nepropusnoj foliji debljine 2 mm i da će tako nekoliko desetina miliona tona opasnog otpada biti bezbedno za budućnost.

Ta odlagališta opasnog otpada od rudarstva su rizici koji se protežu vekovima, milenijumima. Mi imamo jedno jalovište kod sela Babe u okolini Sopota između Babe i Kuberevca koje potiče iz rimskog doba. Znači i pose dve hiljade godina, zemlja se nije oporavila i još uvek tamo ništa ne raste, zato što je u jalovištu sve ono što je nepotrebno. Ruda u sebi sadrži i korisne i štetne elemente, korisni se izvuku, a oni štetni završe na jalovištu i onda se vekovima polaku izlužuju, zagađujući površinske vode, podzemne vode, okolino zemljište i predstavljaju rizik za život.

Ja ću samo navesti jedan primer Lukovske banje, verovatno ste čuli. Imala sam prilike da radim kvalitet voda, geotermalnih voda. To je bio neki međunarodni projekat, gde smo imali zadatak da ispitamo resurse geotermalnih voda u nekoliko zemalje Evrope i mi kao hemičari radili smo hemijske sastave tih voda. Ono što nas je zbunilo je bio izuzetno visok sadržaj arsena u reci Lukovske banje, znači to je Lukovska reka gde ljudi dolaze, ona je topla geotermalna, ljudi dolaze da sede u toj vodi, ne znajući da je preoterećena arsenom. Nas je zbunio taj rezultat, pa smo ponavljali da vidimo da nismo neku grešku napravili. Međutim zaista arsena ima u enormim količinama u toj vodi i spostavilo se da Lukovska reka protiče u blizini starih srednjevekovnih rudnika u oblasti Kopaonika.

Naši najbolji geolozi, geohemičari su nedavno objavili jedan naučni rad, gde dokazuju da nas još uvek zagađuju jalovišta srednjevekovne Srbije, a mnogi rudari i geolozi zagovaraju novo rudarstvu u Srbiji i nova jalovišta, a nisu rešena ni ona stara.

Pomenuli ste da je u okviru tog rada koji ste sa kolegama pripremili, postojao i taj jedan sociološki deo. Kompanija Rio Tinto, recimo, tvrdi da bi uz podzemni rudnik u Jadru sve funkcionisalo kao i do sada, dakle poljoprivreda, saobraćaj…

Pa vidite, rudnik nadzemni ili podzemni - iz njega se nešto vadi. Nije problem dubina rudnika, problem je šta se tu radi. Pre svega, da bi se ruda izvukla koristili bi se eksplozivi u podzemlju za razbijanje tog stenskog materijala, a samo to razbijanje bi povuklo sleganje terena. U prvobitnim njihovim procenama sleganje bi bilo 80 cm, međutim, sada u studijama provejava veličina od 20 cm sleganja što navodi na razmišljanje da oni nekako u tim studijama i u dokumentaciji ulepšavaju, čine da stvar bude optimistična, čak ne prestavljaju ni realnu situaciju, a situacija može biti vrlo pesimistična.

Kompanija otkupljuje imanja od ljudi tamo gde im treba za otvaranje rudnika, za odlagališta i za postrojenja, ali to nije dovoljno, jer oni ljudi oko toga će ostati da žive u jednoj vrlo rizičnoj sredini. Ako dođe do otvaranja rudnika i do prerade, krenuće zagađenje, krenuće buka, krenuće vibracije. Svakodnevno bi teška mehanizacija prolazila, svetlosno zagađenje bi bilo prisutno, jer rudnik bi radio 24 časa dnevno. Znači, oni ljudi koji žive po obodu bili bi pod velikim zdravstvenim rizicima. Kompanija, znači otkupljuje samo ono što njoj treba, ali neće otkupiti zemlju od 20.000 ljudi.

Ostatak ljudi koji bi bili primorani tu da žive - neki bi pokušali da prodaju, ali to bi išlo jako teško, niko neće želeti da kupi imanje pored rudnika, ja prva ne bih kupila, teško će im biti da prodaju svoje proizvode, a sada jako lepo žive i od poljoprivrede, stočarstva, pčelarstva. Oni koji budu mogli da prodaju, to će biti u bescenje i za te pare će moći da kupe neke male stanove u gradovima, pa će od zemljoposednika postati robovi, jer će moći da rade samo neke nisko plaćene poslove.

Život zajednice će se dramatično promeniti ukoliko do toga dođe. Nisam sigurno da su ljudi svi tamo svesni toga, neki jesu, neki nisu. Kompanija ima jako dobro razvijenu službu propagande, i oni jako dobro predstavljaju optimističkim modelima ono što planiraju da urade. Ekonomisti imaju svoj pogled takođe, oni su videli da Srbija ne bi imala nikakav kontrolu nad time, znači Rio Tinto to bi bio vlasnik svega i sve bi to se radilo za nekih bednih pet posto rudne rente.

A da li bi se u tom smislu nešto promenilo, recimo, kada bi država bila vlasnik nekih 20%?

Vratićemo se samo na ovu glavnu temu emisije, na Jadar i Rio Tinto, ta kompanija je objavila i studiju o uticaju na životnu sredinu. Jeste li je čitali?

Ali na kraju je, da podvučemo to, naučni časopis ipak stao iza vašeg rada.

Vraćam Vas sada na studiju o uticaju na životnu sredinu Rio Tinta. Jeste li je čitali?

Kad ste pomenuli kontrolu sada, vrlo važno pitanje je onda i ko zapravo kontroliše sve istražne radnje u ovom trenutku, a ko bi s druge strane kontrolisao eventualno rudnik, ukoliko bi bio otvoren?

Da li onda na to što ste sada rekli, zapravo može da se nadoveže i ta jedna strepnja i uznemirenost u javnosti u kojoj se čuje da bi do 2035. godine u naši zemlji bilo otvoreno još 40. rudnika.

Koliko je zapravo recimo Rio Tinto dao na uvid javnosti ili naučnoj zajednici, nezavisnim stručnjacima svu potrebnu dokumentaciju na osnovu koje bi se moglo zaključiti šta i kako radi?

Pa znate kako, ja sam imala prilike da slušam prvo predstavljanje projekta kompanije, pre više od četiri godine, u Loznici. Oni su po našim zakonima bili dužni da predstave lokalnoj zajednici. I ljudi neki iz lokalne zajednice, svesniji, su me pozvali da dođem da to odslušam jer nisu stručni, mislim, oni su me pronašli kao naučnika i zamolili da dođem. Ja sam se odazvala i otišla. Ono što sam slušala je o otvaranju rudnika, da će to biti podzemni rudnik, znači to je sva ona priča koja se i dalje u medijima predstavlja, da je to podzemni rudnik, da je potpuno bezbedan, da će se koristiti visoko tehnološke mašine sa kompjuterskim dirigovanjem, sa dirigovanjem udaljenim i tako dalje. Ali osim toga ništa više nije rečeno.

Ja sam onda postavila pitanje, pa dobro ne dolaze iz Australije, pošto je gospodin bio iz Australije koji je predstavljao projekat, samo da prave hodnike pod zemljom i da buši tu neku rupu, nego nešto će da vade, da mi kaže šta je to, kog je hemijskog sastava, da ja mogu da procenim da li je to ekološki dobro ili nije dobro. Ja nisam dobila odgovor. Pitala sam šta će dalje sa tim raditi, onda je rekao da će se tretirati kiselinama, ispirati vodom. Pitala sam koliko kiseline, koliko će vode koristiti. Još na nekoliko pitanja nisam dobila odgovor, na kraju sam dobila odgovor da je to njihova poslovna tajna. Eto, to je takva komunikacija sa kompanijom.

Ubrzo sam doživela stravične napade, od toga da su stizala cirkularna pisma u moj Institut, na fakultet, Ministarstvo nauke, Univerzitet, kako sam ja neznalica, kako ne znam šta pričam, kako treba mi oduzeti diplome, treba mi oduzeti zvanja, treba da dobijem otkaz. To je trajalo jedno godinu, dve, onda lavina bezimenih botova, koji me napadaju po društvenim mrežama, po režimskim medijma. Posmatrajući vokabular njihov i videvši da svi koriste istu retoriku, na iste pojave su fokusirani, pokušavajući mene da diskredituju kao naučnika i kao eksperta u toj oblasti, shvatila sam da to dolazi iz jednog centra obuke. Očigledno je da su ti ljudi obučeni da tako rade i da to rade za novac, ja nekako ne vidim da sa takvom kompanijom može da postoje bilo kakav dijalog i bilo kakav razgovor.

U njihovim različitim dokumentima figurišu različiti podaci za istu kategoriju i to je jedan od razloga što su oni pokušali da prikažu da je naš rad jako loš, jer mi smo u vreme pisanja tog rada koristili podatke iz dokumenata koji su nam bili na raspolaganju, nisu nam svi bili na raspolaganju, u tim dokumentima su stajali ti podaci, u nekim drugim dokumentima su neki drugi podaci, ali mi nismo imali uvida u te ostale. U međuvremenu, oni menjaju podatke i onda su časopisu poslali da mi lažno prikazujemo. Naravno, mi smo sve dokumentovali, dokazali časopisu i rad nije povučen.

Ministarstvo rudarstva i energetike Republike Srbije i kompanija Rio Tinto tvrde da bi rudnik u Jadru zauzimao površinu od, kako kažu, samo 200 hektara i upoređuju to sa kopovima Kolubare koji su značajno veći. Da li je to uopšte uporedivo?

To nije uporedivo iz više razloga. Prvi razlog je da su kopovi Kolubare otvoreni da bi se proizvodila struja za Srbiju. 70% električne energije dolazi iz kopova Kolubare i Kostolca, znači od uglja. A što se tiče rudnika u Jadru, kompletnu dobit za 5% rudne rente prinosila bi kompanija, strana kompanija koja bi došla da tu rudari.

To što kompanija navodi 200 hektara odnosi se na rudnik, postrojenje, ali mi još uvek ne znamo koliko njima treba za deponije, samo u Štavicama je 167 hektara, kao što sam na početku napomenula, a pema prostornom planu posebne namene za projekat Jadar, koji je sada važeći, 2031 hektar je namenjen za rudnik, odnosno za projekat Jadar. A arhitekte koji su radili na tom prostornom planu su objavili naučni rad proše godine, gde navode preko 2400 hektara. Znači nije dvesta hektara kako kompanija tvrdi.

Možete li da nam pojasnite i ovo, i to stalno izaziva zabunu u javnosti, i u Evropskoj uniji se otvaraju rudnici i zašto onda tamo mogu da se otvore a kod nas ne?

E vidite, u Evropskoj uniji se ne grade rudnici. Imate primer Finske, gde se planira eksploatacija litjuma u već postojećim, starim kamenolomima. Taj materijal bi se vozio 70 km daleko, u Kokoli, gde bi se prerađivao. Kapacitet te proizvodnje je daleko manji od kapaciteta koji se planira u Jadru, mislim da je nekih 20.000 tona godišnje samo litijuma, a u Jadru se planira 58.000 tona litijum karbonata, preko 260.000 tona borne kiseline, slično toliko natrijum-sulfata kao Glauberove soli. Znači, ti kapaciteti daleko nadmašuju one što se u Evropi planira. U Nemačkoj u rudniku Zinvalt, to je rudnik iz vremena drugog svetskog rata, gde se eksploatisao kalaj, pa će se sada eksploatisati litijum, znači to je već devastirana zona. U Cinovecu u Češkoj je rudnik iz 13. veka, gde se stalno nešto rudarilo, pa će sada tu da se nastavi sa rudarenjem litijuma. U Kornvolu u Engleskoj je već pet kamenoloma postojećih, pa će sada tu da se radi litijum. U Francuskoj, recimo, u oblasti Alije, se planira vađenje rude litijuma, ali se prerada planira u Bovoaru, 700 kilometera udaljeno odatle. U Austriji se jedino planira otvaranje rudnika za nekih deset hiljada tona godišnje kapaciteta litijuma, ali ta ruda bi se vozila u Saudijsku Arabiju i tamo bi se vršla prerada.

Znači nigde u Evropi se ne planira otvaranje novog rudnika i prerada na istom mestu, a najmanje da se uništava jedan zdrav predeo, naseljen i bogat vodom i poljoprivredom. Isto tako u Australiji Grimbušis rudici su stari, oni su iz XVIII veka. Tu se vadi ruda litijuma, a prerada se planira u industrijskoj zoni južno od Perta, 500 ili 200 km daleko od rudnika. Znači nigde na jednom mestu ne postoji rudnik i prerada.

U Australiji Rio Tinto bi prvi put radio preradu ruda litijuma. Oni do sada nisu imali nikakvog iskustva sa rudama litijuma, tu bi je prerađivali uz ograničenja da jalovinu, koja nije toksičnog karaktera, za razliku od ove u Jadru, vrate u rudnik. Znači, iz rudnika da odnesu u industrijsku zonu, a posle prerade da vrate jalovinu u rudnik i da ne smeju da emituju ugljen-dioksid više od 100.000 tona godišnje, a u Jadru bi ta emisija išla i preko 500.000.

A da li i u jednom od tih postojećih ili planiranih rudnika, kako god, postoji ruda litijuma i bora u jednoj rudi?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da nigde u Srbiji više ne postoje nalazišta litijuma, osim u Jadru. Da li se slažete?

60 istražnih prava je dato i litijum se istražuje na 60 lokacija u Srbiji, uključujući istok Srbije - Bor, Zaječar, počev od zapade Srbije, preko centralne Srbije, skroz do Vranja. Istraživanja se još uvek rade, ja ne znam kako on zna da nema nigde više litijuma kad istraživanja nisu završena.

Zamoliću Vas samo za kraj da nam kažete šta biste, recimo, u vezi sa svom ovom pričom poručili svojim kolegama.

What We Offer