Није могуће спровести експлоатацију литијума у долини Јадра на еколошки прихватљив начин. Ово није борба против Рио Тинта, него је борба против отварања рудника литијума у Јадру, зато што то поднебље не подржава еколошко рударење литјума.
Добар дан.
Па , то је тачно. Значи, поред овог рудника неопходно је да се изгради једно постројење, хемијско-технолошко постројење за прераду руде, односно концентрата руда јадарита, зато што је јадарит јединствена руда на свету и не постоји развијена технологија, не постоји нигде на свету постројење и технологија где се раздваја литијум од бора из једне руде, и због тога та руда не би могла да се извози, морала би ту да се прерађује. А са друге стране, тај хемијско-технолошки процес је врло компликован, односно то је технологија која је технологија 19. века, значи нема ту ничег иновативног.
Та технологија подрузумева лужење са великим количинама концентроване сумпорне киселине, коришћење калцијум карбоната за неутрализацију, коришћење натијум карбоната за издвајање литијум карбоната као крајњег производа, коришћење огромних количина воде које би се вероватно захватале из Дринског алувијона и саме реке Дрине, а то даље повлачи генерисање огромних количина отпадних вода у пределу које је окружено бујичним рекама, што само даље повлачи загађење тих водотокова и угрожавање водоснабдевања великог броја станоника на потезу од Лознице до самог Београда.
Јадарит је минерал који је диспергован у рудној стени испод земље. Значи , он није чист да би компанија могла да сиђе у подземље и да захвати јадарит. Јадарит је у виду малих зрнаца диспергованих у рудној стени и сав тај материјал мора заједно да се изнесе на површину земље. Тај материјал кад се изнесе на површину земље прво би се дробио, што би повлачило генерисење велике количине прашине, која би улазила у атмосферу и загађивала ваздух. То није обична прашина, није то земљишна прашина са површине која се диже ветром, већ је то прашина рудничка, а рудне стене у себи, поред корисних елемената због који се ваде, садрже и штетне елементе. Поуздано знамо да руда јадарита у себи садржи, поред литијума и бора, садржи арсен, олово, кадмијум, сулфиде, сулфиди би одмах отпаравали, сулфиди су једињења која миришу на покрварена јаја. И мање више што је тај мирис непријатан, важно је да је сулфид, водоник сулфид, токсичан такође, а у околини рудне зоне живи око 20.000 људи који би били погођени директно пројектом прераде литијума.
Значи , то је почетак проблема који би наставио расејавањем рудничке прашине од дробљења, затим иде млевење, иде транспорт самлевеног материјала, који би се млео до фракције 200 микрометара честица, тај материјал би ишао у реакторе, односно дигесторе, где би се подвргао дигестији концентрованом сумпорном киселином. Концентрована сумпорна киселина дневно би се користила у количине од 1000 и 100 тона, то је количина која би запремала један олимпијски базен сваких неколико дана.
Концентрована сумпорна киселина је врло опасна киселина, она спада у опасне хемикалије и имамо прилике да се уверимо задњих месеци, да врло често на нашим пругама се преврћу товари опасних материја између осталог и цистерне сумпорне киселине и амонијака, што представља велике ризике пре свега у транспорту, имали смо ситуацију да се недавно преварнула једна цистерна, односно једна композиција сумпорне киселина, онда је дошла дизалица да подигне те цистерне, па се и она преварнула.
Значи , ми као држава нисмо спремни за такве подухвате, за тако велике подухвате, зашто кажем велике, јер овај пројекат у Јадру подразумева највеће капацитете производње на свету, јер не ради се само о производњи литијума, већ се ради о производњи и борне киселине, али и натријум сулфата, као нус производа у том процесу, при чему још увек нисмо сазнали шта би компанија радила са натријум сулфатом. Тачно је да се он користи у фабрикама детерџената, да има неку употребну вредност, међутим глобално тржиште је запуњено овом супстанцом, која би онда морала да се одлаже такође негде у близини рудника и постројења за прераду, а натријум сулфат је једињење које је такође растворно, значи са падавинама, у бујичним поплавама којима је сам предео у долини Јадра подложан врло често, долазило би до растварања те супстанце и последично би се повећавао садржај сулфата у водотоцима. Значи , то је оно што су главни ризици у самом пројекту Јадар.
Главни ризици у преради - наука каже да је прерада литијума из пресољених раствора којих има највише у пустињама Јужне Америке, одосно на тромеђи Аргентине, Боливије и Чилеа, у пустињи Атакама, 70% глобалних резерви литијума је смештено ту и он се налази у пресољеним растворима, који се лако експлоатишу за површине земље. Значи, извлаче се, одлажу се у базенима, остави се да вода испари под дејством сунчеве светлости, значи не користе се фосилна горива. И након тога, када се осуши тај материјал, из тог материјала се експлоатише литијум.
Иако је та експлотација далеко једноставнија и далеко мање последице по животну средину носи, јер се ради у пустињама и ту живе неке локалне заједнице, локално ставништво се ипак јако буни, зато што остаје без воде, јер се користи велика количина воде за издвајење литијума, за испирање талога, за растварање и тако даље.
Што се тиче експлоатација литијума из рудних стена, експлоатација је још компликованија, значи сада захтева раздвајање литијума од рудног материјала, испирање, оно што је наука идентификовала у том процесу код рудних стена, односно код експлоатације литијума из рудних стена је огромна потрошња воде, огромна потрошња хемикалија и огромна потрошња енергије, а у Јадру се планира коришћење гаса за загревање система, што значи потрошња и фосилних горива, а последично ће се емитовати огромна количина угљен-диоксида.
Зар није лицемерно говорити о експлоатације литијума, да би се смањила емисија угљен-диоксида у атмосферу, а при самој његовој производњи у Јадру би се заправо емитовала. Ми смо урадили неке процене - неких 500.000 тона годишње угљен-диоксида, на основу онога што компанија предвиђа да ради, би се емитовало у атмосферу.
Није само вода која би се генерисала у процесу проблем. Проблем је и то што компанија нема решење за отпадне воде. Оно што је компанија покушала да изманипулише је да прикаже постројење за пречишћавање улазне воде такозваном двоструком реверзвом осмозом. То је технологија којом би се пречишћавала вода из дринског алувијона, односно дринског порекла, јер њима је потребна изузетно чиста вода за добијање производа литијум карбоната високе чистоће, такозваном “баттерy-граде” чистоће. Компанија покушала да ту технологију прикаже као технологију коју ће користити за пречишћавање отпадних вода, што није тачно. Та технологија захтева огромну количину електричне енергије коју би трошила, и та технологија је изузетно скупа.
Значи , она је скупа и за пречишћавање чисте дринске воде до високо чисте воде за технолошки процес, а тек за пречишћавање отпадних вода и то двоструком реверзвом осмозом, то је потпуно нонсенс, а објаснићу зашто и каквог су квалитета те воде. Да је то тако једноставно због чега се не пречисти реверзвом осмозом вода у Зрењанину? Банат нема чисту воду. Зашто се та технологија не употреби да се очисти пијаћа вода за град Зрењанин?
Град Зрењанин је у великом проблему, јер су уништене подземне воде екстремном експлоатацијом нафте, нарочито у последњих 10-20 година, коришењем забрањене технологије, такозваним хидрауличким фрекингом су разбијали нафтоносне стене и последично пореметили квалитет подземних вода. Од тад Банат, односно Зрењанин, нема питке воде. Значи , реверзна осмоза би могла да се употреби у Зрењанину, али то се не ради. Не ради се, јер је технологија изузетно скупа и њене могућности нису тако велике. Она може да пречисти већ неку чисту воду, али да пречисти отпадну воду, то није могуће. Значи , из тог отпада пре свега поре тог система би се врло брзо запушиле, он би се покварио, а друго и да се пречишћава реверзном осмозом око 30% истих вода би остало као отпад. Шта са тим отпадом?
Није само проблем технолошка вода, проблем је и подземна вода. На том подручју постоје три нивоа подземних вода. Први ниво је ниво дринског алувијона и то је високо квалитетна вода, захваљући тој води, подручје Јадра је плодно и подручје Мачве је плодно, јер дрински алувијон се простире испод Јадра и Мачве и то су плитке подземне воде. Па чак и у периодима када владају велике суше у Србији, као што је била 2022. година, када се практично читава Србија и Војводина сушила, у Јадру је све лепо напредовало, захваљујући доступности биљкама подземне воде.
Значи то је тај први ниво који је издашан, обилна је вода тамо. Следећи ниво је остатак Миоценог мора, односно Панонског мора, и то су пресољене воде. Те воде су раздвојене од горњег нивоа подземних вода непропустим слојем глине. И трећи ниво подземних вода који се налази у зони рудног дела, те воде су токсичне, оне су оптерећене високим садржем бора, арсена, сулфида и другим штетним супстанцама, али није проблем што оне постоје када су заробљене непропустим слојем глине.
Компанија у својим истражним радњама је бушила до рудног дела, направила је негде преко 500 бушотина и на том свом путу, приликом бушења, дошло је до оштећења непропусних слојева глине и те подземне воде су почеле да се мешају, укључујући трећи слој подземних вода који је под притиском и који је кренуо да се пење уз бушотине навише, мешајући се само са горњим слојевима и излазећи на површину земље, где око испитних бушотина које су цуриле, једноставно нема никаког приноса од засада, једноставно биљке су закржљале или се уопште нису развиле.
Ми смо се у нашем раду фокусирали на штете које су почињене у долини Јадра од истражних бушотина и од разних активности компаније. Циљ рада је био да се процене еколошке штете, екохемијске штете и социолошке штете, односно социолошки утицаји на локалну заједницу. Размотрили смо места где компанија планира да одложи опасан отпад у виду депоније и јаловина. Компаније још увек не зна где ће свој отпад да одложи. Прва варијанта је била да токсични отпад из процесног постројења хемијско-технолошког комплекса одлаже у долини потока Штавице. Онда су одустали од тог решења, па су у пројектној документацији преместили ту депонију близу комплекса. Међутим , близу комплекса су две бујичне реке, река Јадар и река Коренита, које сваке године прелију поље Јадра, а сваких неколико година дигну водени стуб и неколико метара. Чак је једне године и шест метара воденог стуба било изнад поља Јадра.
Тада смо и ми кренули са противљењем том пројекту, па су онда опет схватили да на том месту не могу бити депоније, па су опет вратили у долину Штавице. У долини Штавице су букове шуме, где компанија планира 167 хектара квалитетних здравих букових шума да посече, да направи брану и да у тој долини смести токсични отпад, објашњавајући да ће отпад да се одложи на слоју глине, на непропусној фолији дебљине 2 мм и да ће тако неколико десетина милиона тона опасног отпада бити безбедно за будућност.
Та одлагалишта опасног отпада од рударства су ризици који се протежу вековима, миленијумима. Ми имамо једно јаловиште код села Бабе у околини Сопота између Бабе и Куберевца које потиче из римског доба. Значи и посе две хиљаде година, земља се није опоравила и још увек тамо ништа не расте, зато што је у јаловишту све оно што је непотребно. Руда у себи садржи и корисне и штетне елементе, корисни се извуку, а они штетни заврше на јаловишту и онда се вековима полаку излужују, загађујући површинске воде, подземне воде, околино земљиште и представљају ризик за живот.
Ја ћу само навести један пример Луковске бање, вероватно сте чули. Имала сам прилике да радим квалитет вода, геотермалних вода. То је био неки међународни пројекат, где смо имали задатак да испитамо ресурсе геотермалних вода у неколико земаље Европе и ми као хемичари радили смо хемијске саставе тих вода. Оно што нас је збунило је био изузетно висок садржај арсена у реци Луковске бање, значи то је Луковска река где људи долазе, она је топла геотермална, људи долазе да седе у тој води, не знајући да је преотерећена арсеном. Нас је збунио тај резултат, па смо понављали да видимо да нисмо неку грешку направили. Међутим заиста арсена има у енормим количинама у тој води и споставило се да Луковска река протиче у близини старих средњевековних рудника у области Копаоника.
Наши најбољи геолози, геохемичари су недавно објавили један научни рад, где доказују да нас још увек загађују јаловишта средњевековне Србије, а многи рудари и геолози заговарају ново рударству у Србији и нова јаловишта, а нису решена ни она стара.
Па видите, рудник надземни или подземни - из њега се нешто вади. Није проблем дубина рудника, проблем је шта се ту ради. Пре свега, да би се руда извукла користили би се експлозиви у подземљу за разбијање тог стенског материјала, а само то разбијање би повукло слегање терена. У првобитним њиховим проценама слегање би било 80 цм, међутим, сада у студијама провејава величина од 20 цм слегања што наводи на размишљање да они некако у тим студијама и у документацији улепшавају, чине да ствар буде оптимистична, чак не престављају ни реалну ситуацију, а ситуација може бити врло песимистична.
Компанија откупљује имања од људи тамо где им треба за отварање рудника, за одлагалишта и за постројења, али то није довољно, јер они људи око тога ће остати да живе у једној врло ризичној средини. Ако дође до отварања рудника и до прераде, кренуће загађење, кренуће бука, кренуће вибрације. Свакодневно би тешка механизација пролазила, светлосно загађење би било присутно, јер рудник би радио 24 часа дневно. Значи , они људи који живе по ободу били би под великим здравственим ризицима. Компанија, значи откупљује само оно што њој треба, али неће откупити земљу од 20.000 људи.
Остатак људи који би били приморани ту да живе - неки би покушали да продају, али то би ишло јако тешко, нико неће желети да купи имање поред рудника, ја прва не бих купила, тешко ће им бити да продају своје производе, а сада јако лепо живе и од пољопривреде, сточарства, пчеларства. Они који буду могли да продају, то ће бити у бесцење и за те паре ће моћи да купе неке мале станове у градовима, па ће од земљопоседника постати робови, јер ће моћи да раде само неке ниско плаћене послове.
Живот заједнице ће се драматично променити уколико до тога дође. Нисам сигурно да су људи сви тамо свесни тога, неки јесу, неки нису. Компанија има јако добро развијену службу пропаганде, и они јако добро представљају оптимистичким моделима оно што планирају да ураде. Економисти имају свој поглед такође, они су видели да Србија не би имала никакав контролу над тиме, значи Рио Тинто то би био власник свега и све би то се радило за неких бедних пет посто рудне ренте.
То није упоредиво из више разлога. Први разлог је да су копови Колубаре отворени да би се производила струја за Србију. 70 % електричне енергије долази из копова Колубаре и Костолца, значи од угља. А што се тиче рудника у Јадру, комплетну добит за 5% рудне ренте приносила би компанија, страна компанија која би дошла да ту рудари.
То што компанија наводи 200 хектара односи се на рудник, постројење, али ми још увек не знамо колико њима треба за депоније, само у Штавицама је 167 хектара, као што сам на почетку напоменула, а пема просторном плану посебне намене за пројекат Јадар, који је сада важећи, 2031 хектар је намењен за рудник, односно за пројекат Јадар. А архитекте који су радили на том просторном плану су објавили научни рад проше године, где наводе преко 2400 хектара. Значи није двеста хектара како компанија тврди.
60 истражних права је дато и литијум се истражује на 60 локација у Србији, укључујући исток Србије - Бор, Зајечар, почев од западе Србије, преко централне Србије, скроз до Врања. Истраживања се још увек раде, ја не знам како он зна да нема нигде више литијума кад истраживања нису завршена.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Наши гости, независни стручњаци из разних научних области, пружиће стручно и објективно мишљење о овој теми, која има далекосежне последице за нашу природу, будуће генерације и здравље.
© Copyright 2026. All right reserved