Ne postoje sopstveni izvori Rio Tinta. Rio Tinto je kupio, čini mi se, niz objekata, postao je vlasnik nekih parcela, ali on sopstvene izvore nema. U ovoj državi su vode, hvala Bogu dragom, još uvek u vlasništvu države i državna su svojina. Koncesije se tako lako ne daju i ne daju se praktično nigde, neke su izmene zbog ovog Zrenjaninskog vodovoda, učinjene u zakonskoj regulativi, ali smo mi vlasnici vodnih resursa. Možemo dati koncesiju na flaširanje vode, ali to je minimalna količina na pojedinim lokalitetima, a koncesije su ograničene vremenski. Rio Tinto nema sopstvene izvore. On može da računa da je sve rudničke vode, nešto što će oni ispumpavati, pa da je to taj deo vode njihovih, ali to je, nema sopstvenosti tu. Mislim da je značajno da kažemo da sve ovo o čemu govorimo Rio Tinto pokušava da predstavi kao nešto što će biti održivo i što je moguće. Ja opet govorim o tome da postoje brojni rizici koji nastaju u tom okruženju. Mislim da je to značajan podatak.

To me niste pitali, ali sam sebi postavljam to pitanje. Znate, svakog dana dovesti na prostor rudnika 943 tone sumporne kiseline, ili ako ne dovozite svakog dana, dovešćete za tri dana 2700 tona. I to kako? Železničkom kompozicijom. Kakva je to kompozicija? Koliko vagona ima? Proračun je da mora da ima najmanje 17 vagona da bi 943 tone stale u njih. One će i pretakati. One će u zatvorenom procesu posle biti iskorišćene, pa će biti, kako kolege to navode, biće amortizovano to zagađenje, ali je tu stalni rizik.

Petnaest hiljada dana treba da traje operacija rudarenja. Petnaest hiljada dana treba da se to dovozi, istače, pretače, deponuje, sklanja, a da ne dođe do nikakve kontaminacije. Znate, onda razmišljamo ovako, pa postoji zaista idealizovana situacija, idealizovani slučaj u kome se, ajde da kažemo, ništa ne bi dogolilo. Sve bilo perfektno. Idealizovani slučaj je… Skoro smo imali konferenciju posvećenu Milutinu Milankoviću, pa smo došli i podsetili se šta je Milutin Milanković jednom uradio, iz svog, da kažem, slobodnog vremena, hobija: uzeo je izračunao koliko bi bila najviša zgrada na svetu, koja bi u idealizovanom slučaju mogla da se napravi sa materijalima koji su tada bili dostupni. Znate kolika je? 20 km visine. Dakle, idealizovano matematički je pokazao - ako ukopamo njen fundament toliko i toliko, ako napravimo kružno, ako ga izdignemo, ako taj materijal…Teoretski i matematički je moguće da se dokaže da je 20 km bude visok objekat. E sada, ja kažem, naravno, on je to radio i šaleći se sam sa sobom kad je to računo.

Znači, tako i ovo isto može da izgleda znate. Vi sve možete da proračunate, vi u model zavisno od inputa možete da ubacite idealizovane podatke za ovo ili za ono. Nešto morate i da izmislite. I ja tu, čak i ne zameram kolegama koje su radile model iz instituta Jeroslav Černi, oni su morali, nemaju evidenciju o svakom elementu. Oni moraju da nešto promisle i kažu da infiltracija vode od padavine biće 7% ili 12%. A sa tim podatkom uđu i kalkulacije. Pa onda izađe rezultat koji im ide na ruku, a koji im ne ide na ruku, oni ga malo poprave, onaj ulazni podatak dok ne dođu do idealizovane varijante.

Kažem, to je sve divno. Idealizovano, možemo da zapakujemo, da stavimo mašnicu finu i da kažemo, jeste, to bi tako moglo. Ali znate, to bi tako moglo u odnosu na ono koja je korist od toga i koja je dobit od toga. I to kad smo uporedili, ekonomisti će to bolje od mene da izračunaju, ja sad samo koristim podatak koji je sam Rio Tinto izneo. U idealizovanom slučaju, 180 miliona evra godišnje. Svi dokazuju da je to drastično manje. Mislim, ne svi, oni koji nisu podržavaoci projekta. Ali za 180 miliona evra pri sadašnjim cenama koje su uspostavljene u Republici Srbiji, možda napravite između 9 i 10 km autoputa. Dobro. I koliko možemo da, šta možemo uradimo za četrdeset godina rudarenja, da spojimo dva mesta u Srbiji. I šta smo dobili dalje time? Otišla su mineralna bogatstva, ostavili smo ekološku štetu vrlo verovatnu, koju sad generacije treba dalje da naslede. Ukinuli smo ljudima koji tamo žive mogućnost da se time dalje bave, mada svi kažu, oni će moći i dalje da se bave poljoprivredom. Znate, ko će kupiti njihove proizvode, to će sigurno bolje drugi znati od mene da objasne, ali meni je samo jasno da mi, na primer, imamo rudarenje u Bori i Majdanpeku, taj deo Srbije na neki je način žrtvovan. Tamo se već 100 godina rudari, a pretvoriti sad celu Srbiju u rudarski kop, mislim da se ni kolege rudari ne bi složili. Može da deluje privlačno, eto nama mogućnosti da radimo puno projekata, dobro u redu, ali siguran sam da nikome u ovoj državi, čak ni njenom političkom vrhu ne bi odgovaralo da se sve to otvori. A napravljeni su propisi, vrlo nesrećno, tako da malte ne svako ko istražuje i overi rezerve stiče pravo da sutra vrši eksploataciju kad zadovolji neke osnovne preduslove oko zaštite životne sredine.

Nemamo. Sad sam nedavno kolegu pitao, baš iz ove oblasti, ja nemam baš tačan uvid šta se u Ministarstvu životne sredine i Ministarstvu rudarstva energetike odvija, čuo sam da ih ima četvoro. Od čega jedan sada će dobiti stalnu poziciju verovatno u istočnoj Srbiji oko Bora i Majdanpeka. Vi mislite da jedan čovek to može da sagleda ? Šta se maltene na dnevnom nivou dešava i moguće, možda i može, ne znam. On može kao rudarski inspektor da prati šta se radi, ali količinu kontaminacije ili bilo čega, to mi morali da rade timovi koji su zaduženi za monitoring na tom prostoru.

Ja polazim od monitoringa voda. Znate koliko imamo samo vodnih tela što smo bili obavezni prema Okvirnoj direktivi o vodama Evropske unije da izvojimo? Od 153 vodna tela podzimnih voda, samo oko 20% je trenutno praćeno u pogledu kvantiteta i kvaliteta vode od čega Agencija za životnu sredinu u budžetu ima sve manji budžet i može da prati pod okriljem Republičkog hidrometeorološkog zavoda samo 70 tačaka, punktova i da prati njihov kvalitet, što je, što je zapravo da kažemo, zanemarljivo.

Ministarstvo životne sredine se trudi nekako da popravi taj nedostatak, sprovodi projekte operativnog monitoringa, pokušava da nekako da prikaže tu situaciju malo povoljnije u smislu monitoringa, ali monitoring u ovoj državi je očajan, u odnosu na ono što bi bili zahtevi. On može da košta mnogo, ali šteta koja nastaje iza toga je mnogo veća. Imamo jedno pravilo koje smo ugradili u regulativu, preuzeto iz ovih principa održivog razvoja pa onda onoga što Evropska Unija već uradila, ‘Zagađivač plaća’. Znate gde već zagađivač plaćao ? Ja ne mogu da nađem primer, ja sam našao u jednom časopisu kolega pravnik je napisao da je 2020. pokrenuto 20 postupaka protiv zagađivača životne sredine, od čega je 13 za poznate. Šta je 13 zagađenja u ovoj Srbiji u koje su ona kontinualna? Mi bi zatvorili verovatno, ako ne većinu, onda sigurno polovinu industrijskih postrojenja zbog toga što tretman industrijske vode nije adekvatan. Mi bismo trebali da Beogradske vodovod i kanalizaciju zatvorimo, jer upušta neprerađenu vodu u reku Savu delom, a većim delom u Dunav.

Šta je sa tim zapravo? Kako mi onda da pričamo o tome da će nešto biti ovde ekološki sprovedeno, kad nemamo ni kapacitet, niti ulažemo u zaštitu životne sredine? Zašto ne saniramo 250 deponija ili bar deo njih, zašto nemamo te projekte koji se validiraju i koji u praksi se realizuju? Zašto naše kolege rudari koji imaju smer za zaštitu životne sredine i zaštitu na radu nisu angažovani na toj vrsti projekata, stimulanih od strane države, da to rade kao primarni zadatak? A ne da prate ono, kao eksperti, konsultanti angažovani pod kišobranom Rio Tinta da nam projektuju kako možemo lepo da vršimo rudarenje na prostoru Jadra.

Ne bi se promenilo ništa, zašto bi se promenilo? Onda država sama ulazi u to da i njoj profit postane primaran u odnosu na ono što je ekološka šteta. Svakako bi država onda verovatno sa malo više fokusa pratila, ali ako dođe do zagađenja, onda bi kompanija rekla 20% sanacije na vašim leđima. Znači, ajmo mi da osiguramo da ta kompanija, kod Lojda ili bilo gde položi kapital, na primer, u vrednosti koja je 75% njihovog obrtog kapitala, da ona položi milijarde dolara na bankovni račun da možemo da ih skinemo ako dođe do havarije, da vidimo da li će to da uradi, da li bi to prihvatila da uradi. Pa da onda diskutujemo o tome, ok, mi ne možemo da damo 20%, ali imamo ta vaša sredstva, pa ćemo mi da se iz njih obezbedimo i rešavamo sve drugo što bi nastalo kao posledice vašeg rada.

Zavisi kojim kolegama.