Redovni profesor fizičke hemije u penziji. Karijeru je provela na Univerzitetu u Beogradu, gde je predavala hemijsku kinetiku i katalizu, kao i molekularnu farmakologiju na Univerzitetu u Kragujevcu.
Istraživala je fizičko-hemijske osobine silikatnih i katalitičkih materijala, te rukovodila mnogim projektima u zemlji i inostranstvu.
Bila je mentor u desetinama doktorskih disertacija. Ima više priznatih patenata.
Bavila se razvojem procesa proizvodnje i sinteze zeolitskih materijala koji su našli široku primenu.
Obavljala je niz visokih funkcija, uključujući funkcije državnog sekretara, dekana fakulteta i predsednika Nacionalnog saveta za nauku.
Ne. To se nigde ne dešava. Zašto? Zato što, ustvari, rudnici, naročito rudnici litijuma, su započeli u Južnoj Americi, iz slanih izvora i udaljeni su od naseljenih i ruralnih područja. U Australiji su oni takođe izolovani ili u planinskim, u pustinjskim ili u suvim predelima i pomereni su - nisu nikada na nekoj plodnoj zemlji. Evropa ima vrlo mali broj pokušaja gde bi se u zelenom području iskopavao litijum. Tako da, ustvari, ovaj pokušaj da se jadarit eksploatiše u jednom vrlo naseljenom području, na plodnoj zemlji, bi bio po svom kapacitetu i zahtevima enormno veliki rudarsko-industrijski kompleks, koji bi taj ceo sektor, to celo područje vrlo mnogo ruinirao svojim prisustvom.
Jadarit je stvarno jedinstven mineral. Zašto? Ne bi ni dobio ime jadarit da nema specifičnu strukturu i specifičan hemijski sastav. On je litijum, natrijum, borosilikat - znači u sebi ima natrijum, litijum, bor i silicijum i naravno kiseonik, kao i svi ostali minerali i po tome je specifičan. Međutim, o njemu se vrlo malo zna. Od momenta kada je on prvi put detektovan pa do sad, vrlo mali broj naučnih radova je, svega par naučnih radova, bio posvećen njemu, od kojih su dva rada bila posvećena njegovoj strukturi da bi bio priznat kao mineral. Nema drugih naučnih podataka o njemu, ima recimo oko šezdesetak radova u kojima se samo on pominje kao novi mineral i ništa više. Znači, on je u suštini jedna potpuno neistražena naučno neistražena materija, tako bih rekla. O njemu se malo zna. Ne zna se čak ni da li bi izazivao najjednostavnije neke alergijske reakcije, a kamoli nešto drugo.
Ne. Zašto? Zato što u nalazištu gde se nalazi jadarit, jadarit je okružen, on je, ustvari, jedan sitnozrni mineral, koji je okružen desetinama drugih minerala. A u toj rudi ima čak negde 40 do 50 različitih elemenata. Znači, vrlo je složen taj rudni sistem koji bi se iskopavao. Kada se jadarit iskopa, on mora da se praktično očisti, taj deo rude da se obogati, da se odstrane oni minerali u kojima nema jadarita, u što većoj meri. Međutim, ruda iz koje se kopa ima mnogo karbonata i drugih minerala koje nije tako jednostavno odstraniti. Za sada je kompanija dostigla takav nivo da može da recimo u tom koncentratu ima 40 posto jadarita, a 55 do 60 posto su drugi minerali, među kojima su i karbonati. Kompanija planira da, i o tome se dosta govori, da sada taj koncentrat razloži sumpornom kiselinom, zato mora da potroši veliku količinu sumporne kiseline i da u tom procesu dobije rastvor iz koga može dalje da prerađuje, ali će u tom celom procesu emitovati veliku količinu ugljen-dioksida.Taj problem emisije ugljen-dioksida iz procesa kompanija nije za sada rešila. Kada se to dogodi, onda se praktično napravi, posle tretmana suprotnom kiselinom, rastvor koji se dalje prerađuje. Taj rastvor je komplikovano dalje prerađivati zato što iz njega je potrebno izvući litijum i bor.
Kada se posmatra proces prerade, on je složen zato što u istom rastvoru su oba elementa. Litijum se proizvodi na jedan način, bor se proizvodi na drugi način i ne postoji jedinstvena tehnologija proizvodnje litijuma i bora. Ovo bi bila prva takva tehnologija koja bi se primenila u Jadru. Šta je problem? Problem je u tome što je kompanija uspela da na jednom relativno malom pilot postrojenju isproba tu tehnologiju, ali na malom uzorku. I to ne garantuje da će moći da ide u tako veliku proizvodnju od hiljade tona jednostavnog razdvajanja litijuma i bora i proizvodnje litijuma i bora.
Sama kompanija ima iskustva u proizvodnji bornih jedinjenja u Kaliforniji, gde već 100 godina proizvodi borna jedinjenja. Nema iskustva u litijumu i pokušala je 2020. godine da napravi jedno pilot postrojenje i najavila je da će iz ostataka koje ima u Kaliforniji, koji su milionski otpadi, da izvuče litijum i da će napraviti jedno postrojenje koje je trebalo je da proizvede 10 tona, pa onda pet hiljada tona godišnje tog litijum jedinjenja. Međutim, s tim se utihnulo, nema ništa, nema nigde najave da je do realizacije tog projekta došlo. Novi problem koji bi se pojavio u realizaciji projekta Jadar bi nastao zato što je zamišljen ne samo na plodnoj zemlji, nego što je zamišljen kao enormno veliki rudarsko-industrijski kompleks.
Ne.
Ta njihova tvrdnja je onako puna nekog neverovatnog optimizma i malo je realna, malo malo realna. Zašto? Podzemni rudnik je nije postavljen kao podzemni rudnik zato što oni hoće da čuvaju prirodu, nego zato što se jadarit nalazi trista do šest stotina metara pod zemljom i što mora da bude podzemni rudnik. On je podzemni rudnik u tom smislu da li će imati uticaja na onaj nadzemni deo. Ja mogu da kažem da će recimo dnevna proizvodnja rude biti šest hiljada tona, da će oni da troše više od pet tona dnevno eksploziva. Da li će imati uticaja? Verovatno hoće neki. Koliki će ti uticaji biti, ne zna se. Samo to eksploataciono polje koje oni šire pod zemljom, ono će biti negde na površini koja je sigurno osam stotina hektara. Znači ispod zemlje će se nešto dešavati.
Taj rudarsko-industrijski kompleks je velik i on će da nanese već nesagledive posledice i u samoj izgradnji. Zašto? Zato što su nadzemni deo rudnika postrojenja i postrojenja koja su za preradu i dobijanje litijum karbonata i borne kiseline. Praktično su ta 2 postrojenja potpuno okružena malom rekom Korenitom koja paralelno posle teče duž Jadra. Ona je prirodna granica tog kompleksa, skoro 60 posto njegove dužine. I već u samoj izgradnji u kojoj oni planiraju da otklone veliki slojeve zemlje, da podignu nivo za 4 do 6 metara, što nije uopšte nije opisano kako će se dogoditi, čime će već ugrožavati tu malu reku koja je granica granica sa tim postrojenjima.
Sam rudnik je takav da je pod dejstvom podzemnih voda neprekidno rudarenje će značiti i neprekidan doticaj podzemnih voda koje su pune različitih zagađujućih materija. Alkalne su, imaju u sebi litijuma i bora. Imaće, po procenama, možda i arsena, ima vodonik sulfida, ima metana, ima i drugih zagađujućih materijala. Svakoga dana bi se iz tog rudnika ispumpao jedan olimpijski bazen te vode.
Vrlo složena stvar kada je u pitanju taj podzemni rudnik je da su stene iz kojih se jadarit iskopava takvog sastava da se očekuje da može da dođe do urušavanja tih stena i sleganja tla na površini. Praktično je to jedan od otežavajućih okolnosti i sve te rudarske aktivnosti moraju da budu takve da se onog momenta kada se iskopa neki deo prostora, on mora da se napuni betonom. I u nadzemnom delu rudnika će biti instalirana ogromna fabrika za preradu betona koja će neprekidno beton upumpavati u sam rudnik. To je znači mnogostruko složeno. Još nismo ni došli do procesa prerade te rude koja se očekuje sada do finalnih proizvoda.
Pa bila bi posebna naravno, zato što ovako kad posmatramo koliku bi količinu Europa od Srbije očekivala litijuma.
Čitava Europa u svim svojim planovima bi proizvela za 30 godina negde oko 1,500,000 hiljada tona litijuma računato na metalni litijum, a Srbija oko 330 hiljada. Znači mi bismo učestvovali sa recimo 18 do 20 posto u toj ukupnoj proizvodnji. Na Europu bi bilo recimo litijuma 0,36 tona po kvadratnom kilometru, a u Srbiji 3.7 tona po kvadratnom kilometru.
Kada pogledamo koliko nas nas ima i koliko ima stanovnika u Europi, srazmera je takva da naših 6,5 miliona i njihovih 450 miliona ljudi nije srazmerna tome koliko bi litijuma, mi dali. Kada se gleda po kvadratnom kilometru, što je veoma važno, na Europu bi bilo recimo litijuma 0,36 tona po kvadratnom kilometru, a u Srbiji 3.7 tona po kvadratnom kilometru, što bi značilo sledeće - Europa je velika i svoje planove i rudnike je smestila na sledeći način. Sam rudnik i prerada skoro nigde nisu postavljeni na istom mestu to je prvo. Ta čitava proizvodnja bi se disperzovala po čitavoj Evropi. Za razliku od toga, ova proizvodnja koje bi bila kod nas bi bila skoncentrisana na Jadar, na opštinu Loznica i naravno na Srbiju. Što znači da bi mi u suštini Europi dali litijum, a nama bi ostalo zagađenje.
Pa naravno, kao i u svakoj u hemijskoj proizvodnji bilo bi čvrstog otpada, otpada koji se emituje u atmosferu i otpada koji bi išao sa otpadnim vodama. Nema ničeg tu nepoznatog. Znači sve što uđe u tu proizvodnju i ne izađe sa proizvodima, ostaće u otpadu. Znači, praktično će negde uvek zaostajati i litijum i bor. I recimo količina bora bi bila oko 10 hiljada, a litijuma negde oko 2 i po hiljade godišnje. Znači kada to pogledate na nivou od 30-40 godina, to su enormno velike količine. Naravno, to neće odmah da ode sve u vodu, u vazduh, u zemlju, ali će neprekidno da učestvuje u svim tim procesima. Prvo i najvažnije je da je to zahtevan kompleks u pogledu potrošnje energije. Energiju će dobijati kao električnu energiju i energiju iz prirodnog gasa i energiju iz dizela (za transportna sredstva). Po najblažim procenama koje nisu učinjene detaljno ni od strane Rio Tinta, ni od nekih nezavisnih eksperata, povećavanje emisiju ugljen-dioksida će biti sigurno veće od 0.5 posto, što je vrlo veliko, veliki doprinos emisiji ugljen-dioksida. Svuda u svetu se ugljen-dioksid smanjuje, a ovde bi se povećavao.
Druga važna stvar je da bi u vodama, otpadnim vodama bilo i litijuma i bora. Ono što još uvek nije utvrđeno od strane Rio Tinta kao precizan podatak, a zašto? Zato što Rio Tinto za sve ove godine nije napravio osnovni zakonski dokument koji se zove idejni projekt eksploatacije i prerade minerala jadarita, iz koga bi proizašli egzaktni, kvantitativni podaci o kapacitetu, o proizvodnim procesima, o emisijama, o količini otpada, o vodama, o prečišćavanju podzemnih voda itd. Znači to do sada ne postoji. Ono što na osnovu materijala koje do sada imamo iz Rio Tinta čvrsti otpad će biti veliki zato što je koncentracija litijuma u rudi mala. I on mora da bude veliki. Znači jalovine koja će se odlagati biće recimo reda veličine otprilike oko 2 miliona godišnje, a za 30, 40 godina one će narasti, akumuliraće se, naravno, sve do negde 90ak hiljada. Jalovišta, gde oni hoće da odlažu ostatke čvrste, jedno bi bilo vrlo veliko na 20 hektara, u samoj dolini Jadra tačno ispred prozora onih ljudi koji sada protestuju protiv izgradnje Rio Tinta celog u Jadru. To je prvo jalovište.
Jedno jalovište bilo bi visoko 60 metara. 60m je nešto što je, red veličine, Hrama svetog save ili 15spratne zgrade, Na 20 hektara. To je ogromna piramida. Ogromna stepenasta piramida za koju oni kažu, posle toga će da je pošume. Na zemlji u kojoj ima bora neće imati šta da pošume.
Drugo jalovište koje će da se smesti u dolinu reke Štavice, koja je bujična reka, ima puno malih potočića kao pritoka. To je jedna dolina u koju bi na 168 ili možda 170 hektara bila posečena šuma I tu bi se postavila ta velika jalovina koja naravno sadrži litijum i bor i koje bi po svetskim merilima bila jalovina opasnog materijala i po svetskim merilima velika jalovina. Tako veliku jalovinu apsolutno ni jedna zemlja u Evropi ne predviđa za proizvodnju litijuma, nijedna zemlja ne predviđa, samo Srbija.
Ne. Kompanija je zatvorena za sve. Evo ja ću da kažem da sam recimo tek pre možda dve tri nedelje uspela da dobijem jedan kamenčić u kome ima jadarita, iako sam od samog momenta kad su oni taj jadarit praktično pronašli pokušavala da dobijem uzorak iz čisto naučnog interesovanja, jer sam u to vreme vrlo intenzivno istraživala ove litijumske minerale. Kompanija ima svoje materijale, radila je u saradnji sa našim kolegama i institutima - Institutima Černi i drugim institutima i ima mnogo, dosta istraživanja. To nije sporno. Ta istraživanja nisu dostupna javnosti. Kompanije ima nekoliko materijala koji su urađeni. To je elaborat o nalazištu. Ima urađenu jednu studiju koju nikad nije još završila, koja se odnosi na eksploataciju rude i vrlo sporadično pominje preradu. I to su u stvari osnovni materijali.
Pristupilo se izradi prostornog plana na osnovu takođe nepotpunih podataka, isključivo od onih podataka koje su naše institucije dobijale od Rio Tinta. Oni su čak u prostornom planu, to može da se pročita, rekli sledeće: dokumentaciju imaju od Rio Tinta, sa idejnim rešenjima. Šta su idejna rešenja, to niko ne može da kaže ko je tehnički obrazovan. Postoji idejni projekat, ne idejna rešenja.
Na sajtu kompanije su se pojavljivali i drugi materijali koji su bili dostupni fragmentarno. Ja lično sam sve te njihove materijale koje sam mogla da prikupim prikupila. Dosta sam se njima bavila i kada su se pojavili tokom leta ovi materijali koji se zovu studija uticaja na životnu sredinu, bila sam vrlo iznenađena što je kompanija ponovo, umesto da napravi Studiju uticaja na životnu sredinu eksploatacije i prerade jadarita, to fragmentarno prikazala u tri potpuno odvojena materijala koji su radile različite ekipe koje međusobno nisu očigledno mnogo komunicirale i u kojima se nalazi mnogo nepotpunih, kontradiktornih i nepotpunih podataka. I još ću nešto vrlo važno da kažem. Pristupilo se izradi prostornog plana na osnovu takođe nepotpunih podataka, isključivo od onih podataka koje su naše institucije dobijale od Rio Tinta. Oni su čak u prostornom planu, to može da se pročita, rekli sledeće: dokumentaciju imaju od Rio Tinta, sa idejnim rešenjima. Šta su idejna rešenja, to niko ne može da kaže ko je tehnički obrazovan. Postoji idejni projekat, ne idejna rešenja. I kad je veći broj ljudi hteo da se angažuje, da prouči šta se ustvari nalazi iza projekta Jadar, nije mogao to da učini. Tako da, kad gledam vrlo sam iznenađena da se šira javnost naučna očito nije uključila u ovaj problem malo više, ali opet i nisam zato što ne znaju ljudi da počnu šta da traže, šta da pregledaju.
To je isto vrlo složeno. Rekla sam maločas da je jedini siguran izvor vode koja bi napajala ceo taj rudarsko-industrijski kompleks je ustvari aluvijon regije reke Drine.
Zbunjujuće je što kompanija u istom dokumentu čak i u prostornom planu navodi da bi se dnevno koristilo i hiljadu kubnih metara i 5 hiljada kubnih metara. Koliko? Ne znam. Ne znam odgovor. Ne znaju ni oni, ja verujem.
Kada je u pitanju prečišćavanje vode, tu nastaje novi problem. Problem je što otpadne vode, po prirodi procesa koji se dešava, moraju da imaju litijum i bor u količinama koje nisu male. I što kompanija kaže sledeće: oni će upotrebiti za prečišćavanje otpadnih voda kombinovani sistem u kome će da koriste nešto što se zove ultrafiltracija ili reverzna osmoza. To su poznate metode koje se masovno u svetu koriste za desalinizaciju vode. Vode koja se koristi za piće ili irigaciju. To se naravno koristi masovno u Izraelu, na Kipru, u Maleziji, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i da ne nabrajam. Međutim, u tim vodama je mala koncentracija bora.
Bor je jedan element i to vrlo specifičan, vrlo sličan vodi i tim membranama, u toj reversnoj osmozi, ne može da se prečisti tako dobro, ako koncentracija bude visoka, znatno veća nego što je u morskoj vodi.
Takva koncentracija se naravno u ovim procesnim postrojenjima očekuje. Nije jasno kako to kompanija misli da će da učini, nema naučnih podataka da je za tako visoke koncentracije ta reversna osmoza efikasna. Nema nigde podataka u svetu da se tako visoke koncentracije vode, otpadne vode, uopšte prečišćavaju. Zašto? Zato što je ta metoda izuzetno skupa i izuzetno zahtevna po količini električne energije koja je potrebna za njeno funkcionisanje. Između tri i deset kilovat časova po kubnom metru vode se troši za taj proces. Da je to u Saudijskoj Arabiji, oni stave solarne ćelije, pa mogu to da rade.
Nema Jadar mora, nema. Reka Jadar je mala reka, malog kapaciteta i kompanija nastoji da nas ubedi da će ispuštati malu količinu otpadne vode i da će puno da reciklira. Malopre sam rekla koliko su šarene te reciklaže. I opet u različitim izvorima navodi različite podatke o tome koliko će biti ispušteno otpadne vode. Imali smo priliku da čujemo kolege koje su učestvovale u izradi ove studije, da će oni raditi remineralizaciju, da će voda biti potpuno prečišćena. Pročišćena voda ne može da bude potpuno prečišćena. Voda mora da sadrži sve što je u njoj bilo, samo je pitanje u kojoj koncentraciji. Ako bi oni prečišćavali, ima jedan materijal u kome kažu da bi prečišćavali vodu koja ima najviše osam stotina miligrama, i ako je prečiste do vode koja ima samo 1 miligram, što bi bio naš standard, prečistili bi vodu do čistoće 99,9 posto. Što je apsolutno neverovatno.
Znači sve izjave koje se daju od strane kompanije treba da budu precizne, tačne i neobećavajuće za ono što oni ne mogu da ispune. Znači kao što nisu stanovništvu rekli da je bor opasan za biljke, tako nisu sada ni rekli koliko će biti vode stvarno. A ne mogu ni da kažu dok nemaju idejni projekt.
Prvo i to je novinarska floskula nafta 21. veka. I ne može ni da bude. Prvo litijumske baterije nisu izvor energije, one su samo da energiju sačuvaju koju im damo i kad se istroše moramo ponovo da damo tu energiju. Znači svako ko je ikad uzeo ovaj mobilni telefon u ruku zna da mora kad se isprazni baterija ne napuni. Odakle? Pa stavi u utikač. Odakle u utikaču? Pa to je struja. Struju možemo da proizvodimo iz hidro i sunca, iz vetra, i naravno iz uglja. Mi nemamo mnogo sunca, nemamo mnogo vetra. Ono što još uvek imamo samo je ugalj. I treba da budemo svesni, da budemo skoncentrisani, da taj naš ugalj bolje koristimo, da ne emitujemo ugljen-dioksid u vazduh. A da ćemo time da spasemo svetsku industriju, energetiku, to pravo nije tačno. Znači, ja gledam ovako, kao profesor univerziteta koji je proveo stvarno dobrih 43 godine na univerzitetu u Beogradu, i nekoliko godina na univerzitetu u Kragujevcu. Mi ustvari treba mlade da obrazujemo da na sve probleme i na razvoj sveta i na razvoj tehnologija gledaju otvorenim očima i da budu spremni i mnogo spremniji nego što smo mi. Ne bi došli u ovu situaciju da je generacija moja i neka koja ide iza mene spremnija da razmišlja o budućnosti. Ja mislim da nismo spremni bili. Zato smo i zapali u sve ove teškoće. Onima koji dolaze posle nas treba da ih naučimo da pažljivo postupaju sa resursima da bi onima koji dođu posle njih imali šta da ostave. Znači mi kao generacije i generacije ovih ljudi koji idu iza nas, četrdesetogodišnjaka, pedesetogodišnjaka, šta ćemo sada uraditi?
Ekonomisti kažu, to je neisplativ posao. I mi kažemo dobro, ajde neisplativ, sad ćemo to da uradimo tako neisplativo. Šta će da kažu ljudi koji sada imaju 20 godina svojim unucima, za 40 godina? Imali smo litijum, nemamo ga. Imali smo čisti vazduh, sada ga nemamo. Imali smo čistu vodu, sada nemamo. Što imamo. Imamo zemlju i ona je zagađena.
Znači, treba da ostavimo nešto budućim generacijama. To bi mogla da bude generacijska poruka za kraj.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
© Copyright 2026. All right reserved
