Дејан Шошкић: "Јадар није исплатива инвестиција за Србију"

Биографија

Проф. др Дејан Шошкић

Редовни је професор Економског факултета у Београду. Предаје финансијска тржишта, анализу ризика и деривате, укључујући наставу на енглеском језику у сарадњи са Универзитетом у Лондону.

Докторирао је 1999. године, усавршавао се у Сједињеним америчким државама и Швајцарској, добитник Fulbright стипендије.

Био је продекан за науку, руководио академским пројектима и комисијама, те гостовао на универзитетима у Сједињеним америчким државама, Аустрији и Италији.

Од 2010. до 2012. године обављао је функцију гувернера Народне банке Србије.

Аутор је више књига и преко 70 научних радова из области банкарства, финанције и транзиције и члан је Српске академије економских наука.

Интервју

Шошкић о економским ризицима и ограниченим користима за Србију

Професор Дејан Шошкић, економиста и бивши гувернер Народне банке Србије, у гостовању у емисији “Литијум: Стручњаци говоре”, осветљава економске, еколошке и друштвене аспекте планираног пројекта експлоатације литијума у долини Јадра. Говори о ограниченим финансијским користима за Србију, неизвесности профитабилности, утицају на пољопривреду и туризам, те потреби за транспарентном и одговорном државном политиком у вези са оваквим пројектима.

Професоре Шошкићу, добар дан и добродошли. Да ли знате да се негде у свету планира експлоатација литијума на плодној земљи?

Нисам чуо до сада да се тако нешто планира. То би, како бих рекао са економске тачке гледишта, било увек до одређене мере изазовна ситуација, јер сваки инвестициони пројекат мора да узме у обзир и такозване опортунитетне трошкове, односно шта би се ту алтернативно радило на том простору или да ли се већ одвија нека економска активност која покретањем инвестиционог пројекта се губи и о то да углавном када се разматрају те опције. По правилу се тежи да се пројекти реализују тамо где због њихове реализације немате губитак економске активности у неким областима које су се ту раније одвијале. Тако да на пољопривредном земљишту свакако се губи пољопривредна производња, можда и туризам или нешто друго, тако да верујем да то свакако не би ни с економске тачке, не само еколошке, него и економске тачке гледишта биле неке добре околности да се изводе некакви други инвестицијани пројекти.

Да ли је у Јадру могуће експлоатисати литијум на еколошки прихватљив начин?

Да ли је према вашем мишљењу рационално и дугорочно одговорно оставити природне ресурсе будућим генерацијама, са акцентом наравно на здравој води и здравом земљишту?

Апсолутно. Посебно што се, да кажемо, оскудност природних ресурса протоком времена мења. Нешто што је било интересантно пре сто или двеста година можда данас није. Можда данас постоје некакве технологије које би могућавале бољу и лакшу и еколошки прихватљивију експлоатацију нечега од чега се раније одустало. Такође и у будућности ће се можда јавити технологије које оно што је данас могуће експлоатисати на један неприхватљив еколошки начин, можда ће у будућности бити прихватљиво. И ја волим да се осврнем рецимо на неке искуства да кажем, развијених земаља које воде рачуна о интересима друштвене заједнице, које у експлоатацији својих природних богатства приступају тако да постојећа генерација није та која ће потрошити све користи од те експлоатације, већ то повезују са државним пензионим фондовима и одређеним могућностима да се заправо ту кумулирају богатство од експлоатације које ће остати и за будуће поколење. То подразумева један други механизам који мислим да ми као земља нисмо ни разматрали, а чини ми се да би требало да учимо од добрих искустава других, посебно напредних земаља. Овде конкретно говорим о норвешком искуству која се тиче експлоатације нафте и гаса.

Да ли сте противник рударења као привредне гране?

Може ли било која компанија да гарантује да неће доћи до цурења отровних материја и загађења животне средине приликом експлоатације литијума и јадарита?

Професоре, хвала Вам на овом уводном делу. Ви сте са још троје својих колега направили економску анализу која је требало да одговори на питање колико би Србија добила од експлоатације литијума. Да ли ми уопште знамо колико би добит била Србије, колико би Србија добила од пројекта Јадар?

То је крајње неизвесно. Управо ми смо се зато и окупили, наш четворо, господин Зоран Дракулић, Дана Поповић, Бошко Мијатовић и ја, с обзиром да смо дали сваку из свог угла неке, да кажем, економске рефлексије на тему овог пројекта која се у јавности од стране званичника наше земље, па и саме компаније која је инволвирана, поставила као тема и са прилично афирмативним ставовима, са неким обећањима везано за БДП, за користи за Србију и томе слично. Дакле, ту има пуно неизвесности. Оно што је мене, рецимо, око целе те теме, да не кажем испровоцирало, али свакако мотивисало да реагујем у јавности, јесте та прича о БДП-у, као да ми са извесношћу можемо да знамо колико ће да порасте БДП Србије, то је једна ствар. Друга ствар је само неразумевање да бруто домаћи производ, као мера економске активности, често може да буде у великој мери мањкава, односно могу се десити ситуације у којима номинално тај бруто домаћи производ расте, али да заправо друштвена заједница, шира друштвена заједница, од тога нема никакве користи.

Дакле, то је једна тема која се рецимо у свим америчким државама доста дискутује последњих 15-20 година, да ли уопште шира америчко друштво има неке користи од високо развијеног финансијског система који они имају. То је на неки начин се материализовало и оним протестима против Wall Стреет-а и велики број угледних људи, међу њима и Нобеловци из обраста и економије, изразили су свој негативни став у вези тога. Дакле, бруто домаћи производ, суштински, врло често се дискутује користећи тај показатељ као неки аргумент. Треба да имамо у виду да веома много зависи од тога да ли ће компанија нека бити профитабилна или не. И да ли ће и у којој мери стварати ту додатну вредност, јер бруто додата вредност плус порезе минус субвенције представља бруто домаћи производ.

Дакле, та мера, то је један начин њеног калкулисања који сам вам сада рекао, у великој мери зависи од профитабилности предузећа. Дакле, од званично пријављене профитабилности. Оно што знамо, то је да прво предузећа могу бити, стицајем, да кажем, реалних економских околности, непрофитабилна. То може лако да се деси уколико вам је продајни предмет или услуга директно везана за некако берзанско кретање, што је управо овде случај. Дакле, цена литијума данас је оволика, сутра може бити више или ниже итд. Нове технологије које се јављају могу учинити да је тај литијум суштински не тако нарочито тражен. Тако да, чим постоји неизвесност око продајне цене, постоји неизвесност и око пословног резултата. Ако постоји неизвесност око пословног резултата, онда сигурно постоји неизвесност око тога колико ће тај пројекат доприносити некаквом будућем БДП-у.

Дакле, неке извесне, чврсте гаранције и обавезе је ту немогуће давати и то је нешто што ми се чини да у нашој јавној дискусији није довољно речено. Другим речима, користи које би Србија имала, од тога су крање неизвесне, јер највећи део пројектованих корисности које су ставили јавности на увид сами људи из компаније и та цонсултинг студија која је урађена за њих и која говори о тим економским ефектима, заправо говори да је највећи потенцијални економски ефект за Србију од порезе на добит и од порезе на дивиденде, једно и друго је везано за профитабилност предузећа коју не можемо са сигурношћу да предвидимо, можемо само претпостављамо. Дакле, укупне корисности за Србију су неизвесне. А да не кажем да многе мултинационалне компаније, а ми овде говоримо о једној таквој мултинационалној компанији, често имају пословну политику такву да уколико желе могу да добити, односно профит из једне земље где имају једну своју подржницу, једно предузеће чији су власници, да пребаце кроз плаћање и фактуре и тако даље, да пребаце у неку другу подружницу, у некој другој земљи где су порески услови повољнији. И то избегавање пореза, тај порески, да кажем, манаџмент, то је нешто што је позната ствар и тиме се на крају крајева баве релевантне институције. Овде чак, и када би смо предпоставили да ће бити некаква профитабилност, ми не можемо да будемо потпуно сигурни да ли ће сва та профитабилност бити пријављена у билансима предузећа које су регистрована у Србији, него могу бити негде другде исказана и да се плати неки порез у некој другој земљи. Коначно да подсетим све нас и јавност која, надам се, нас гледа. Дакле, то питање пореских рајева или offshore зона, то је читава једна структура развијена око тог механизма сељења профитабилности тамо где ће бити мање опорезована.

На крају крајева на тој линији је била и дискусија, односно спор коју је имала сама Ирска као чланица Европске уније са Европском комисијом везано за чињеницу да у су Ирској регистроване многа предузећа из Америке, које постају на територији целе Европске уније, а пријављају порез у Ирској где је тај порез најнижи. Тако да то је једна ствар у којој живимо и које морамо бити свесни. И око тога би требало у свакој комуникацији са страним неким инвеститорима водити рачуна и о томе и да то буде неки део и, рекао бих, и уговор да се не дешавају такве ствари јер су могуће.

Велику пажњу у јавности у тренутку када је објављена студија чији сте ко аутор, привукао је податак да ће грађани Србије добити само 2,6 евра годишње по глави становника од пројекта Јадар. Како је то уопште могуће?

Ми смо полазили само од јавно доступних података, дакле онога што стоји на websajt-u same те компаније, од изјава наших званишника, од те студије које је урађена за саму компанију од стране једне британске цонсултинг куће, од наших прописа који се тичу опорезивања и пореских олакшица и субвенција која је могуће остварити и од некаквих, да кажем, просторних планова који постоје у Србији за тај регион који би могли да опишу некакве активности наше земље које се могу односити на тај пројекат, а да се заправо финансирају о трошку порезних обвезника, односно грађана наше земље. Дошли смо до закључка, просто примењајући једну стандардну технику која се сваки дан тражи од студента који се баве инвестицијном анализом, да знају да ураде ту врсту процене инвестицијног пројекта.

У принципу се раде, да кажемо, класично две технике, једна израчунавања такозване интерне стопе приноса. Овде они нису дали интерну стопу приноса, али дали су новчане токове које предвиђају у 40 година експлоатације. Ти новчани токови су били, лако их је ставити у ту временску димензију 40 година, предвиђжети шта ће се дешавати управо на бази онога што је сама компанија рекла. Дакле, у почетку, у првих пет година, инвестирање у рудник, да се рудник постави на место, дакле, ту би било негативних новчаних токова за саму компанију у износу од око 2,45 милијарди евра. Тај новац би био коришћен за разне ствари, за изградњу неких објеката, за куповину неких машина, за плаћање неких инжењирских услуга, добар део тога би отишао ван земље. Дакле, кад се говори о томе колике би инвестиције биле, инвестиције су једна ствар, а корист за земљу је друга ствар.

Инвестиције врло често се прикажу да су инвестиције, рецимо, у Србију, али да заправо оне, када прођу кроз домаће правно лице које се бави инвестирањем, заправо заврше на рачунима страних правних лица које су њихови подизвођачи. Значи консултанти, испоручиоци машина, опреме и томе слично. Ми можемо са приличном сигурношћу да кажемо да вероватно врло мали део опреме, ће они купити у Србији. То ће бити по правилу увозна опрема, то ће бити по правилу неке друге увозне услуге и томе слично, ангажовање неке експертизе. Значи, тај први део, пет година, ту нема добити. А у структури укупне корисности за Србију, од тих, како су они навели, пројектованих 184,5 милиона долара, колико они очекују да ће Србија у нормалним годинама, како су рекли, имати позитивне користи од тог пројекта. Ту је све. Ту је и рудна рента, отприлике на нивоу од око 40 милиона годишње и је подељена на оно што иде централној држави и оно што иде локалним самоуправама. Ту је и порез на добит, ту је и порез на дивиденде, ту је и порез на доходак коју стварају запослени и томе слично. У читавој тој структури од 184,5 милиона евра у нормалним годинама, дакле онај реални део који ће се остварити је куд и камо скромнији, зато што у првих пет година, као што сам споменуо, када инвестирате немате добити, а најиздашнија корисност за Србију је управо из порезе на добит и порезе из дивиденда. Затим, у следећих пет година имате ослобађање од пореза за износ који сте инвестирали. Дакле, практично у првих десет година неће бити пореза на добит ни пореза на дивиденде.

Онда, наши закони дозвољавају да, ако се аплицира, може да се добије пораска олекшица за оне који су урадили капитално улагање веће од одређеног износа. Овај пројекат то испуњава. Дакле, ако би инвеститор аплицирао за додатно пореско ослобођење, могао би добити пореско ослобођење од практично 11. до 20. године, онда они планирају да ће опасти профитабилност од 34. до 37. године и да неће правити профит у тим годинама и да ће практично од 37. до 40. године експлоатације имати додатне трошкове за затварање пројекта, дакле, ни тада неће плаћати порез на добит, нити порез на дивиденде. И када се све то стави у једну Excel табелу, када се ти новчани токови у тим износима практично пројектују до краја пројекта и када на то примените један дисконтни фактор који се уобичајно примењује, то је тзв.просечна пондерисана цена капитала, за Србију је то рецимо 10%, ми смо узели ту величину, она се често користи за евалуацију пројеката у српским условима. Ми смо дошли до нето садашње вредности тог пројекта, до нето садашње вредности практично те корисности за Србију, поделили смо то са 40 година и са бројем становника колико Србије има данас и дошли смо до ових 2,6 евра годишње по глави становника. То је једна, да кажем, једноставна вежба, да кажем, студентског типа, нема ту ништа нарочито, тако се анализирају инвестицијани пројекти. Оно што је мени драго, то је да до сада заправо нико није оспорио ту нашу вежбу, дакле, ту једноставну Excel рачуницу коју смо направили и она нам јасно показује право стање ствари и праву корисност коју би Србија имала од тога, или да кажемо приближну корисност.

Шта је могуће? Могуће је да рецимо профитабилност фирме буде већа, могуће је да они сав тај профит пријављају регуларно у Србији, могуће је да запосле искључиво наше грађане и да од тога постоји некаквих додатних позитивних ефеката, да ће се ти дохоци трошити у окружењу, па да додатна тражња може да стимулише економска активност итд. Међутим, шта су наше реалности? Наше су реалности те да у неким другим пројектима рударским видимо да ми немамо довољно запослених да понудимо рударским компанијама, да врло често они на међународним тендерима набављају извођаче радова, укључујући и радну снагу која ће ту да ради. Долазе неки странци који раде ту, врло често раде за дохотке које у великој мери, као и сваки други радник на привременом раду било где, желе да штеде, да пошаљу кући итд.

Дакле, тих колатералних ефеката можда неће бити у тој мери, као што се може претпоставити. Друга ствар која је овде позитивно приказана, у овој анализи, то је да ми смо пошли од практично тих ефеката које сама компанија претпоставља да ће бити за Србију и то у контексту њихове промоције пројекта у Србији. Дакле, ми смо узели њихову пројекцију. Ми можемо разумно претпоставити да у таквим околностима, када неко промовише свој пројекат, па жели да прикаже заправо да ће позитивни ефект бити можда и мало повољнији. Али свеједно, ми смо узели њихову пројекцију, ту 184,5 милиона годишње. И оно што у овој анализи није присутно, а требало би да буде, то је да ли Србија има прво додатна улагања која или чини или треба да чини из новца порезких обвезника да би се тај пројекат урадио, а ту говоримо о довођењу велике количине чисте воде које је потребно за рад рудника. Ту говоримо о изградњи железнице, о изградњи путева, о изградњи електроинфраструктуре итд. за потребе тог пројекта. Дакле, да ли су ти трошкови, као и пречишћавање отпадних вода и сл. ствари, да ли те трошкове преузима на себе компанија - што нигде не стоји експлицитно, или ће на крају то да преузме на себе Србија, што је већ присутно управо у овим поменутим просторним плановима које смо анализирали, где се предвиђају одређени пројекти који нису имали смисла да се реализују ако се та тај инвестицијни пројекат не реализује. Дакле, предвиђују се одређена давања за ствари које иначе нису нужне за функционисање тог дела наше земље. И још једна ствар је оно што смо споменули на самом почетку, то је да ова анализа не укључује губитке од пољопривреде и губитке од туризма или других привредних активности која реализацијом овог пројекта у већој или мањој мери могу ј се довести у питање.

Отворили смо сада више тема. Замолићу Вас, враћаћемо се на поједине делове свега што сте сада изнели. Малопре сте поменули цену литијума. Каква је она тренутно на тржишту и да ли би пројекат Јадар био економски исплатив уколико би остала садашња цена литијума?

Па тренутно је он, да кажем, литијум је тренутно са знатно нижном ценом него што је био у неким претходним периодима. Ми видимо да се и однос према електричним аутомобилима на глобалном тржишту у великој мери мења, да те велике амбиције око електрификације путничког и теретног саобраћаја се чак и у Европској унији ревидирају, тако да, по тим неким нижим ценама, профитабилност би свакако била нижа, можда би и нестала у одређеном тренутку - тако да ове нормалне године у којима би Србија имала неки приход од пореза на добит и пореза на дивиденде, можда би биле много мање од овог броја до кога смо ми дошли. Ми смо дошли до тога да би се практично само у неких 12-13 година вршило то пуно опорезивање и били пуни ти приходи у дејству у свим другим годинама због пореских олакшица или неких других разлога би ти приходи били мањи од тих 184,5 милиона, тако да би пад цене литијума могао битно да то доведе у питању и овај резултат који имамо, у који није укључено све ово о чему сам причао, дакле, потенцијала додатна и инвестирања из новца порадских обвезника за инфраструктуру и нису урачунати ти негативни ефекти, односно губитка економске активности од пољопривреда, туризма и нечег другог.

Постоје најаве да се технологија брзо мења и да већ сада постоје технологије, пре свега на бази натријума уместо литијума, које су сигурније. Дакле, по питању пожара и сличних ствари, стручњаци упозоравају да се технологија брзо мење и да можемо доћи у позицију да литијум заправо у неком релативно кратком периоду не буде толико тражен јер ће се наћи неке боље алтернативе итд. Сад је то домен предвиђене у будућности, то је увек незахвално ићи у том домену, али свакако могућности да се то деси постоје.

Грађанима Србије свакако није са свим јасно представљено и зато морам да Вас замолим сад везано за изградњу инфраструктуре коју сте поменули. У вашој анализи наведено је да би Република Србија финансирала изградњу инфраструктуре. Да ли је то иначе уобичајено да држава сноси целокупне трошкове инфраструктуре за велике рударске пројекте попут овог у Јадру?

Држава наравно треба да буде укључена у изградњу инфраструктуре за потребе друштва. Али када говоримо о некаквим специфичним издацима који се чине само зато да би неки приватни инвеститор имао суштински мањи инвестиционих обавеза и чиме би се учинио тај пројекат приватног инвеститора профитабилнијим, пре свега за њега, онда се ту наравно основано може поставити питање да ли је то оправдано и у државном интересу. Посебно имајући у виду да сама та компанија на свом web sajtu говори о томе како је у неким другим земљама преузимала на себе обавезе које у нашој земљи није преузела. Такође сазнали смо на њиховом web сајту да мислим на Мадагаскару су дали држави учешће од 20%, у Конгу су дали држави учешће од 15%, а да држава није имала инвестирања.

Овде код нас дакле, држава наша није рекла експлицитно да ће инвестирати у одређене ствари због тога што је то потребно за реализацију овог пројекта Јадар, али се може поставити питање због чега се одређене ствари планирају да буду урађене, које коштају прилично, и тражити од државе одговор да ли то јесте или није и у којој мери повезано са пројектом Јадар, јер се неке ствари заиста тешко другачије могу објаснити, сем да су ту због реализације тог пројекта, а онда би се наравно поставило питање зашто то да радимо ми, држава Србије, грађани Републике Србије, порески обвезници Републике Србије, а не да то ради инвеститор који ће узети лавовски део профита за себе. Управо у студији и пише да држава Србије не би имала никакав власнички удео у овом пројекту, те да би комплетним налазиштем и литијумом располагала искључиво приватна компанија.

Да ли је то модел какав је у обичајном свету?

Модела може бити разних, знате, али то сад зависи пре свега од тога у којој држави се врши инвестирање и колико је та држава способна и колико она жели да заштити сопствене интересе, односно интересе својих грађана. Ми смо видели да у случају неких афричких земаља, те земље су добиле повољнији третман од стране Рио Тинта него што је добила Србија у овим иницијалним верзијама тог пројекта. Након што смо ми изашли с овом нашим студијом кратком у јавност, чули смо од наших званичника да, ето, постоји могућност да ће они сад преговарати, да ће можда тражити 10% учешћа или 20% учешћа итд. То је наравно све могуће. Као неко ко се бави економијом, финансијама и стављајући то у неки историјски контекст, мислим, требало би да знамо да сама експлоатација руда није нешто што успева да обогати локално становнитво. Ми смо гледали како то изгледа у колонијалним годинама, деценијама и вековима, где су се рудна блага експлоатисала у многим земљама, а да те земље нису имале нарочите користи од тога. Коначно, највећа експлоатација литијума се дешава у Латинској Америци, у земљама које никако не бисмо могли да кажемо да су пример некаквог богатства, благостања и томе слично, нити та експлоатација је битно допринала убрзању њиховог привредног раста и развоја када то изводе стране мултинационалне компаније. Знате, то су компаније које долазе ту због свог интереса, оне природно имају тежњу да максимизирају корисност за себе, односно за своје акционаре, да смање трошкове које ће они морати да поднесу, укључујући и трошкове које се тичу заштите природне средине, трошкове које се тичу евентуално давања држави неког учешћа и све друге трошкове, зарада, плата запослених и томе слично. Дакле, то је класична компанија која ради за профит и у том свом ангажману они јасне имају приоритете. Приоритети нису благостање локалног становништва. Приоритет није никакво подизање економске активности у неким другим доменима, као што се код нас говорило да је услов експлоатације литијума у нашој земљи, да се у Србији јави некакав произвођач батерија или произвођач аутомобила на електрични погон или нешто друго. Свакодневна реалност једноставно демантује такав став који су наши званичници, нашли за сходно да говоре грађанству наше земље - јер у овим земљама где се ради највећа експлоатација литијума на свету, дакле у том троуглу у Латинској Америци који узима три земље, ни у једној од тих три земље нема производње батерија и електричних аутомобила, с друге стране у Калифорнији где је рецимо фабрика Тесла аутомобила, ту нема рудника, дакле то једно с другим по правилу нема везе.

То може имати неке везе уколико је у питању неки велики конгломерат који истовремено и рудари литијум, и производи батерије, и производи аутомобиле итд., али такви конгломерати ретко постоје, мислим да ако постоје то је можда нешто што личи на такву врсту конгломерата међу кинеским произвођачима који имају вертикалну интеграцију и тиме граде трошковну конкурентност у односу на друге који производе финалне производе, али то овде није реч. Дакле, ви не можете условити неку мултинационалну компанију која се бави рударењем да сада она производи батерије, кад не производи.

Нити да она сада ће рећи нећу продати тај литијум некој компанији X, зато што та компанија X није из Србије. Дакле, ту нема говора о томе. Компаније које улазе у такву врсту пословања која се овде предвиђа, оне постају власници практично производа своје компаније, слободни су да га продају било коме у Европи или другде, ни на који начин не могу бити условљени тиме да то продају, само неком ко ће то што они продају користити у Србији. Дакле, та очекивања и крдирање тих очекивања, то је штетно. Дакле, то је одвајање од реалности и заправо би у неком будућем времену претпостављам, било предмет великог разочарења јавности, да ето, ми смо мислили да ће се десити једно, али није се десило друго.

У пословном свету мора се тачно знати што су реална очекивање, оно што се договори мора бити део уговора, врло јаких уговора, ту су институције система јако битне и институције система су и оне које могу да обезбеде да неки видови експлоатације и економске активности који имају такозване негативне екстерналије, како ми то зовемо у економији, дакле нешто што може да загађује ваздух, воду итд., да то све буде под неком контролом и да се постиче инвестирање самих предузећа, да се негативне екстерналије смањују, то све захтева јака институција. А ми смо, нажалост, по процени међународних посматрача који се баве анализом институционалног развоја - ми практично од 2014. године бележимо константни пад по питању институционалне развијености. Дакле, ни тада није било добро, а сада је све горе и горе.

То је, претпостављам, нешто што и ми као грађани овде осјећамо, што се каже, на својој кожи сваки дан. Дакле, институције су све на нижем нивоу, корупција расте из годину у годину, такође по оцени међународних посматрача, Србија се и по једним и по другим параметрима налази на зачељу Европе, као што се и по питању благостања, дакле, мерено бруто домаћим производом по глави становника, налази на европском дну. Дакле, те приче о томе како се некакав велики привредни развој десио или ће се десити од овог пројекта или од неког другог пројекта, имамо сличне приче везане за ову изложбу која се планира и тако даље, то су нереалне приче и подразумевају једно неразумевање како функционише привреда, како функционишу предузећа, какви су макроекономски ефекти од појединих економских активности. Рецимо, за овај пројекат предвиђа се да ће бити један виши ниво запослевности.

Они предвиђају око 3250 људи би наводно радило у тих првих пет година када се пројекат ставља у дејство, када се граде вероватно постројења, неке зграде итд. јасно да ће бити већа запосленост, али након тога само 1300 запослених предвиђају до краја пројекта, дакле у следећих 35 година након тога. Тако да, треба просто бити реалан, рећи истину. Истина је јако важна и пуна информисаност да би се донела одговарајућа, исправна одлука, знате. У финансијама је позната та тежња да се отклони такозвом тзв. информацијона асиметрија, да инвеститор или да банка не зна нешто што је важно за новац који ће да користи онај корисник, дакле оно предузеће итд. И то је у економији позната тема између акционара и менаџера итд., агенцијски проблем. Кад једни нешто знају, а други нешто не знају, због тога што ови не знају, могу да донесу лошу одлуку.

Тако и ми као грађани. Морамо да знамо, и наши државни представници, морамо да знамо што је могуће више о потенцијалним некаквим инвестицијним пројектима, да бисмо условино пуне истините информисаности могли да донесемо адекватну одлуку. Дакле, да не погрешимо у одлучивању. То је проблем када нисте довољно добро информисани, то је проблем када имате криве информације, када имате непотпуне информације, када имате маркетинг, а не истину у јавном етру дискутујући на одређену тему, можете просто да донесете погрешну одлуку. Ја мислим да смо ми као друштво дошли доста у том правцу доношења погрешне одлуке и мислим да је фрапантно да заправо шире грађанство и локално становништво то као да више и лакше исправније увиђа него они који би требали на првом месту да воде рачуна о томе, а то су наши државни званичници.

Поменули сте мало пре и могући удео државе у власништву. Да ли би то ишта променило у нашем случају?

Па би. Променило би у смислу да од тих 2,6 евра по глави становника могли бисмо да дођемо у зависности од степена учешћа. Имамо, да кажемо, ми смо направили две варијанте. Једно је са 10% учешћа, друго је са 20% учешћа и са 2,6 евра могли бисмо да дођемо на 4,1 евра по глави становника годишње, а у најбољем случају, дакле, да имамо 20% учешћа и да се компанија не пријави за пореске олакшице, могли бисмо да дођемо до 5,6 евра по глави становника. Дакле, опет говоримо о износима који не укључују све наше потенцијалне инвестиције из државног буџета и локалних буџета које би се учиниле за реализацију тог пројекта и опет не узимајући у обзир све штете које могу проистећи у смислу смањивања пољопривредне производње или туризма итд. Треба да се сетимо, рецимо, како су се осећали, на пример, рибари у Јапану након несреће у Фукусхими. Дакле, након несреће у Фукусхими дошло је до неког зрачења итд. Иако та риба уловљена ту на исти начин у том мору, проверена више пута, није имала веће нивое зрачења од дозвољених, нико није хтео да купи ту рибу из Фукусхиме. И морамо будемо свесни тога да тржиште функционише на тај начин да уколико постоји перцепција о ризичности, купац тражи негде другде. И можете да чак имате и пројекат који је еколошки реално прихватљив, да пољопривредни произвођачи у околини због перцепције купаца о томе да ту животна средина није чиста, да просто избегавају производе с тог простора, да имате губитке иако реално не би требало да имате губитке. Дакле, све су то неки тржишни феномени који се требају уважавати пре доношење некакве коначне одлуке о пројекту оваквог типа.

Кад већ помињемо штете или потенцијалне штете, једна од тема коју сте обухватили овом економском анализом је санација штете у случају некакве потенцијалне еколошке катастрофе. Ко би сносио одговорност и трошкове у таквом сценарију и да ли би рецимо било могуће да постоје некакве гаранције Европске уније и Немачке да помогну у таквој ситуацији?

То је једно отворено питање. Дакле, за то би требало да се формира једна озбиљна преговарачка група која би то преговарала са потенцијалним инвеститором, па можда и са потенцијалним главним корисником. Дакле, спомињате Европску унију. Ми нисмо сигурни да ли Европска унија би имала некакву чврсту обавезу са самом овом компанијом, то јест да ли би компанија прихватила да буде само ексклузивни снабдевач неких купаца из Европске уније. Можда би они желели да задрже слободу, да ако у Европској унији неће да купе њихов производ, да могу да продају негде другде. Дакле, све би то требало да нађе места у некаквом уговору и да се за такве ствари траже одређене гаранције. И то не смеју бити само гаранције компаније. То треба да буду гаранције и где би се одређени трошкови могли осигурати и реосигурати у некаквом ланцу међународног система осигурања, да ако би се нешто десило, да би се нашло средство за некакву фаир компензацију итд. Дакле, то су врло осетљива питања.

Она нигде нису, колико је мени познато и нама кад смо радили ову кратку студију, нису се нигде до детаља разрадила, нити постоје као некакав обавезујући документ итд. Тако да ту би требало бити врло на опрезу, лако би се могло десити да ако не водимо рачуна о таквим стварима да се реализује неки пројекат који није заиста обезбеђен. Као што видимо да у неким другим деловима наше земље такође неки страни инвеститори у рударству су чак добили од стране наше државе и ослобађење од било какве одговорности у смислу да држава преузима на себе све евентуалне спорове које би неко имао да поведе против тих инвеститора. То је потпуно невероватно да ви пустите странце да раде ту и да их аболирате од било какве одговорности практично да за њих не важе домаћи закон и где су дошли да раде.

И то отвара још једно, чини ми се, важно питање које би било, по мојом мишљењу, легитимно да се о њему разговара. Да ли смо ми као друштво до те мере неспособни да организујемо јавни сектор на начин да се јавни сектор понаша ефикасно, да чува и увећава државну имовину и да као такав је у функцији оних места где је друштвен или државни интерес преовлађујући? Јер ми смо отишли као друштво у једном правцу, дакле до једног нивоа приватизације за који нисам сигуран да је нужан, посебно рецимо у доменима експлоатације националног богатства, а видимо с друге стране да развијене тржишне привреде имају механизме где су суштински државни пензиони фондови сувласници државне компаније која инвестира у експлоатацију државног природног блага.

Мислим да то има много више смисла, да се озбиљно стави на дневни ред, да се види да ли постоје алтернативе томе, зашто ми не примењујемо решења која примењују развијене, богате и срећне земље, него тежимо некаквим решењима које се примењују неким сиромашним, неразвијеним, па рекао бих и нестручним земљама. Дакле, јел ми имамо неку обавезу око тога? Или ми немамо никакво право да размишљамо шта је у дугорочном интересу друштва и државе у целини? Дакле, једно су еколошки аспекти који су јако битни, али друго је чак и да постоје у потпуности заштићени еколошки стандарди, да огроман део профита одлази некој страној компанији, а не да остаје у земљи, а не да се на неки начин редистрибуира међу или пензионерима, дакле пензиони фонд може бити сувласник акција као што је у Норвешкој, алтернативно можете да размислите у решењима да рецимо фонд здравствене заштите буде сувласник неке компаније која се бави експлоатацијом природног блага у нашој земљи.

Не говорим сад о овом примеру, говорим генерално. Да ли ми треба да уђемо у категорију земаља која ће да узима само 3 или 5% рудне ренте, а да све остало оде некој међународној компанији у иностранству која данас јесте ту, сутра није ту, не живи на том простору, не дели судбину тог простора где врши експлоатацију природног блага, па самим тим није ни органски заинтересована за дугорочно очување услова квалитетног живота и томе слично. Дакле, то су све питања која мислим да су легитимна. Ми се понашамо у неким ситуацијама као да смо, што народ каже, већи католици од папе. Као да ми овде треба да реализујемо некаква решења која не постоје чак ни у развијеним земљама Запада. Знате, ми смо дошли до парадоксалне ситуације да у контексту приватизације свега и свачега нама се јављају као инвеститори, као они који треба да ураде такозвану приватизацију, предузећа које су у својим домицилним земљама у државној својини.

Ми смо имали и Теленор је у Норвешкој државна компанија. Имали смо компаније које се јављају на тендерима за куповину неких наших предузећа које су у домицилним земљама државне компаније. Дакле, државна компанија није нешто од чега треба да се, да бежимо као ђава од крста. Проблем није у томе што су оне државне. Државна имовина у условима природних монопола пуно има смисла. Имате читаву, да кажемо, грану литературе која се бави тиме шта је добро да остане у некој форми државног, друштвеног власништва, а шта је добро да буде приватизовано. Природни монополи се по правилу сматрају нечим што би требало да остане у државном интересу и у државном власништву и ми не треба да бежимо од тих решења које су решења развијених западних тржишњих привреда, демократија, које се тамо могу наћи на сваком кораку. Ми идемо у правцу неком где се све прода и то врло често странцима. Не видим разлог за такво поступање и мислим да ми имамо доста тих тема које треба да се ставе на дискусију и то на јавну дискусију, отворену дискусију, да се укрсте аргументи стручни око тога у ком правцу ми идемо и шта ми желимо да постигнемо.

Кад већ помињемо стране компаније, ваша анализа заправо помиње и план владе да додели 419 милиона евра субвенција компанији Инобат, у којој је један од акционара Рио Тинто, а која уз то нема искуства у масовној производњи батерија. Зашто мислите да је донета ова одлука?

Да, један од чланова нашег тима је дошао и до тог податка да ћемо урадити некакву, као држава, неку субвенцију за производњу у Србији батерија од стране компаније које да сада није се бавиле тиме. Дакле, ми дајмо из буџета жив новац, субвенцију, за нечије, да кажем, тренирање, да неко покуша да научи да нешто ради. Зашто тај не добије субвенцију од своје матичне земље, па нек тамо прво научи, па онда да буде кредибилан инвеститор. То је податак који је био у јавној циркулацији. Ми смо затражили практично потврду наших званичника да ли ће се то реализовати и у којој мери. Било је пуно међународног лобирања да се то деси, а ми видимо како се често поступа у тим ситуацијама када су у питању субвенције. Из нашег буџета се новац даје. За субвенције страним улагачима ти страни улагачи редовино узму тај живи новац, је ли тако? Неко време одвијају економску активност, сада видимо да се многи од њих, да кажем, пакују и одлазе чим истакне та законска обавеза, а неки и пре тога, причему ми немамо довољно механизама да пратимо до детаља и увек шта инвеститори раде и да ли су ту присутни или нису присутни, су се повукли и тако даље.

Дакле, цела та ствар са субвенцијама које најчешће иду страним улагачима, по мом мишљењу су једна од тих ствари које би требало да се озбиљно стави под лупу, односно да се сторнира током једне озбиљне, отворене, јавне дебате о томе да ли је то оптималан начин трошења новца пореских обвезника. Свака држава која жели да има један уредан финансијски систем и која жели да пошаље поруку грађанству да је наша света дужност да плаћамо порезе и доприносе нашој држави, такође мора да буде свесна да с друге стране мора тим порезким обвезницима који се понашају у складу са тим начелима да јасне гаранције пружа да се сваки динар из те заједничке касе троши наменски и одговорно за највећу корисност према друштву у целини.

И то је нешто што код нас, мислим, у потпуности недостаје, посебно што смо имали прилике да слушамо годинама, ја бих рекао, врло озбиљне упозорења које су долазиле од стране Фискалног савета да ми Иако номинално земља кандидат за учењење у ЕУ, из године у годину имамо све мање и мање транспарентне буџете са све већим и већим дискрицијоним надлежностима министара и политичке структуре у односу на оно што је дошло пред посланике са јасним приходима и расходима на шта ће да иде итд. Ми живимо у свету у коме људи који нису надлежни за доношење конкретних одлука о трошењу јавног новца излазе у јавност са обећањем да ће се финансирати једна, друга, трећа ствар итд. и та се средства налазе тако ад хоц, а да нису јасно буџетирана и усвојена као закон у Скупштини.

Дакле, то је све константно одступање од процедура доброг рада, од онога како је законом предвиђено, од онога како би се нормално требало радити, а посебно ако је у питању нека земља која номинално говори да треба да иде ка Европској унији, где су такве ствари апсолутно недопустиве да се дешавају и то што се на жалост, видимо, дешава код нас.

Поменули сте мало пре, само морам да вас замолим да нам мало проширите, боље објасните, да ли се заправо уопште може говорити о директној вези између посједовања литијума и привлачења инвестиција у производњу фабрике батерија или електричних аутомобила. Поменули сте и Кинезе, додуше не у овом контексту који ћу ја навести. Они рецимо улажу у фабрику батерија у Мађарској, а да уопште немају свој литијум.

Па наравно, веза не постоји, да се разујемо, односно, може у неким ситуацијама негде постојати, кажем, у Кини постоје те вертикално интегрисана предузећа, па су у државној својини, па онда једни с другима раде обезбеђују то да практично имате све локално произведено и онда и финални производ може да буде економичнији, односно, са нижом ценом коштања и са потенцијалном већом профитабилношћу кад се извози. То је, мислим, и кључни разлог за то што су рецимо данас кинеске аутомобили најмање 30-40% јефтинији од ових које имамо на располагању да видимо у Западној Европи и Америци. Дакле, не постоји та веза. Дакле, та веза би могла постојати када би компанија инвеститор истовремено била мултинационална компанија, али и, да кажемо, са једном хоризонталном структуром, да има експлоатацију руде на једно место, онда фабрике које се баве производњом неких производа више фазе прероде са том рудом, па онда треће фабрике које укључују те репроматеријале у некакав још финални производ више фазе природе, то овде уопште није реч.

Дакле, ми овде говоримо о парцијалном инвестирању које може да се деси, дакле свако може нормално да купи литијум на међунарном тројишту, не треба му уопште локални рудник да би то урадио. Да ли ће ту постојати рудник или не, то може да буде нека информација, а с друге стране, било коме ко купује литијум, неће бити никаква гаранција да ако направи ту фирму, да ће сада обавезно да му та локална фирма испоручује литијум. Можда хоће, можда неће. Можда могу да направе неки уговор о дугорочној сарадњи, па да минимизирају ризик и неизвесност. Могу да уговори неке дугорочне цене, па да једне и друге отклоне ценовни ризик. Све су то могућности, али ту не постоји обавезе. Дакле, трлижте функционише на један слободан начин по правилу.

И, наравно, врло важна ствар је да постоји слободно уговарање. За то, да би се десило и да заиста у пракси има ефекта, мора постојати јак правни систем, односно институције. Правни систем мора да обезбеди заштиту уговора и својине. То су услови који морају постојати. Подсетимо се да је и Нобелова награда из области економије, за прошлу годину додаљена ауторима, који су управо главне закључке имали у том домену да су јаке институције кључне за примарни развој земаља, посебно на средњи и дуги рок, и да практично ви не можете да направите друштво које ће да просперира у економском смислу, а да буде базирано на, да кажем, слабим институцијама, корупцији и сл. И то су реалности којих ми треба да будемо свесни.

Који још ризици прате овај пројекат, професоре, ако знамо да постоји већ у овом тренутку волатилност цена?

Оно што је за нас, по мом мишљењу, највећи ризик, то је да се не нађемо у позицији да нека мултинационална компанија код нас прави пројекат високог еколошког ризика са изузетно ниским потенцијалним и негативним укупним приходима за државу, Србију и друштву у целини и да без икаквих озбиљних гаранција у смислу тога да ако дође до неких еколошких хазарда, штета итд. То је такође нешто што може у великој мери да управо падне на терет наше државе и наших грађана са потенцијално далекосежним и горошим посљедицама, као што видимо људи који се баве том материјом, као што и студија Српске академије наука и уметности, тврди са тог скупа 2021. године, пуно, пуно ту има неизвесности.

Оно што је био наш фокус, то је да покажемо да ту нема пуно корисности, да је корисност маргинална и да не може да ни на који начин оправда неизвесности које постоје у вези тог пројекта, посебно што овако ниска нето садашња вредност за овај пројекат по глави становника у себи не укључује могућност да заправо буде негативна нето садашња вредност уколико би се укључили сви губици потенцијални од пољопривреде, туризма и све инвестиције које Србија треба да уради. Дакле, ових 2.6 може бити и 0, може бити потенцијално и негативно. Дакле, то би из аспекта школске анализе инвестициног пројекта ушло у зону апсолутног обијања, односно неприхватања таквог пројекта.

Али ако знамо све што сада знамо, све што смо и од вас данас чули, зашто постоји тако снажан притисак, па и политички притисак, да се овај пројекат реализује? Чиме то можемо добити?

Па то је добро питање. Оно је у домену, ја бих рекао, политике пре свега. Како то да наши политичари у својим исказима као да више воде рачун о интересу неке стране компаније него о интересу државе и грађана наше земље. То је једно питање. Друго питање је какви су то притисци који долазе из Европске уније. Дакле, ја бих могао да разумем зашто је њима у интересу да се литијум експлоатише у Србији. Литијума у чврстом стању има широм Европе, и у Немачкој, и у Чешкој, и у Шпанији, и у Аустрији, и у Португали, итд. Али се не експлоатише. С друге стране, оно што је такође чињеница коју сам сазнао стручњака који се тиме баве, а то је да литијуми у виду сланих вода, односно као који се могу експлоатисати из сланих вода, су неупоредиво економичнији и мање еколошки упитни од ових из чврстих руда.

Код нас је у питању чврста руда и то је јединствена која другде изгледа да не постоји. Тако да, пуно ту има на извесности. Европска унија свакако би желела да стекне способност производње литијума, а не да га увозе из Кине. Јер ако га увозе из Кине, врло вероватно ће га увозити по ценама које ће учинити да производња батерија и аутомобила на струју буде скупљи у односу на кинеску производњу батерија и аутомобила на струју. Тако да, Европска унија има органски интерес, да обезбеди практично те, да кажемо, сировине и репроматеријале по нижој цени и ја то разумем. С друге стране, кад је еколошки упитан пројекат, ја претпостављам да они имају интерес да се то не одвија на територији Европске уније. Ми дођемо ту изузетно згодно, је ли тако?

Близу смо, а нисмо у Европској унији, тако да не чуди ме да европљани имају доста интереса за реализацију тог пројекта. Али, с друге стране, ми треба да будемо слободни да кажемо своје мишљење и да користимо оно што номинално јесмо, да смо суверена држава. Дакле, тај суверенитет подразумијева и могућност да се у неким тренуцима апсолутно каже не одређеним стварима за које се јасно види да ли јесу или нису у државном, да не кажем, националном интересу.

Више пута сте поменули реч интерес. Да ли је Србија заправо на адекватан начин заступала своје интересе у преговорима са Рио Тинто?

Како Ви гледате на те тврдње и да ли уопште постоји основ за такве процесе?

То је правно питање. За мене је то доста необична тврдња. Дакле, ако нисмо склопили обавезујући уговор ја не видим начина да можемо сносити последице, али то је, рекао бих, правно питање, требало би то изанализирати и уколико би такве последице могле постојати, требало би такође анализирати ко је имао овлашћење и каква, да било какву врсту обавеза у име Србије приузима тог типа и тог, да кажем, финансијског габарита везано за пројекат који је до те мере неизвесан.

Оно што би било нормално, то је да се јавни тендер успостави око експлоатације било које руде, али такође мислим да би требало озбиљно да размислимо и о овом другом моделу који примењују високоразвидне земље, где оне не допуштају страним компанијама да долазе да експлоатишу њихова природна богатства. Не видим разлога да то Србија не примени и да озбиљно прво размисли, а да види који су то модалитете итд. Дакле, ако се рударе природна богатства наше земље, онда је природно да тежимо да управо наша држава, наши становници, имају највеће директне и индиректне користи од тога. Не стране компаније, не мултинационалне компаније, ко зна где. Ми говоримо о мултинационалној компанији, поред осталог која има прилично лошу пословну историју, забележену у многим деловима света. И то, да кажем, је ствар која такође говори о томе каква је наша преговарачка позиција била и да ли је она заиста била адекватна за заштиту државних интереса наше земље.

Шта бисте за сам крај овог разговора професоре Шошкићу поручили својим колегама економистима, а шта грађанима Србије у вези са потенцијалним рударењем у Јадру?

Па ја лично мислим да рударење може бити природна грана која није без значаја у структури неке националне економије, али такође, ја не знам ни једну земљу која је само рударећи постала богата. Дакле, богате земље постоје широм наше планете, на местима где нема уопште природних богатстава, нити их можда експлоатишу управо из разлога што не желе да се баве том иначе ниско акумулативном граном, већ желе да на бази знања формирају своју привредну структуру и рекао бих да је то кључна ствар за неко друштво да формира базу људског капитала, односно знања, да образовање, наука, истраживање и развој буду, да кажемо, најважније вредности за националну економију и најважнија развојна полуга.

Онда вам не требају уопште рудна налазишта, било каква, и свака земља која је, да кажемо, на неки начин у привилегованом положају, на први поглед говорећи, што има рецимо нафту, гас и тако даље. Све паметне земље желе да се диверсификују, да имају друге привредне гране које напредују, развијају се, које више се базирају на знањима, на технолошким иновацијама, на способности генерисања патената, лиценци и томе слично, значи, на високим нивоима вредности. Јер морамо бити свесни, рудна налазишта нису неисцрпна. Дакле, имате их можда једно време, после их нећете имати. Тако да, пажљиво одлучивање око таквих ствари. У економији имамо једну добро познату ствар, зове се Холандска болест, када вас суштински, природно, благо, чак и да је квалитетно и добро за вашу економију у одређеном нивоу, може навести на то да запоставите друге аспекте такозваног размењивог бруто домаћег производа.

Дакле, оне који се може извозити и увозити, који може представљати озбиљну конкуренцију на међународном тржишту. Другим речима, то треба да буде фокус уз велику афирмацију квалитетног образовања, научно-истраживачког рада, рекао бих и здравствене заштите, јер је здравствену заштиту треба посматрати не само у функцији очувања здравља људи, него у функцији очувања и раста продуктивности. Здрави људи могу бити продуктивни људи. Продуктивност је основа за конкурентност. Конкурентне привреде су заправо богате привреде. Ми треба да тежимо тој комбинацији која води дугорочном благостању државе, нације, а то не почева на томе да ћете некој страној компанији да дозволите да вам узима рудна блага и да вам плаћа само неку рудну ренту. Посебно имајући у виду да је по одлуци наше владе плаћење рудне ренте неким експлоататорима, да бих тако назвао из иностранства, чак и умањена. Тако да користи за нашу земљу треба реално проценити и мислим да су јавне дебате на ту тему кључна ствар која мора да се поновно успостави приликом доношења оваквих одлука. Не да то буде уска група људи или јако уска група људи која доноси тако важне одлуке које се тичу свих нас.

Хвала Вам што сте говорили за емисију “Литијум: стручњаци говоре”.

Litijum: Stručnjaci govore

Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.