To je jedno otvoreno pitanje. Dakle, za to bi trebalo da se formira jedna ozbiljna pregovaračka grupa koja bi to pregovarala sa potencijalnim investitorom, pa možda i sa potencijalnim glavnim korisnikom. Dakle, spominjate Evropsku uniju. Mi nismo sigurni da li Evropska unija bi imala nekakvu čvrstu obavezu sa samom ovom kompanijom, to jest da li bi kompanija prihvatila da bude samo ekskluzivni snabdevač nekih kupaca iz Evropske unije. Možda bi oni želeli da zadrže slobodu, da ako u Evropskoj uniji neće da kupe njihov proizvod, da mogu da prodaju negde drugde. Dakle, sve bi to trebalo da nađe mesta u nekakvom ugovoru i da se za takve stvari traže određene garancije. I to ne smeju biti samo garancije kompanije. To treba da budu garancije i gde bi se određeni troškovi mogli osigurati i reosigurati u nekakvom lancu međunarodnog sistema osiguranja, da ako bi se nešto desilo, da bi se našlo sredstvo za nekakvu fair kompenzaciju itd. Dakle, to su vrlo osetljiva pitanja.

Ona nigde nisu, koliko je meni poznato i nama kad smo radili ovu kratku studiju, nisu se nigde do detalja razradila, niti postoje kao nekakav obavezujući dokument itd. Tako da tu bi trebalo biti vrlo na oprezu, lako bi se moglo desiti da ako ne vodimo računa o takvim stvarima da se realizuje neki projekat koji nije zaista obezbeđen. Kao što vidimo da u nekim drugim delovima naše zemlje takođe neki strani investitori u rudarstvu su čak dobili od strane naše države i oslobađenje od bilo kakve odgovornosti u smislu da država preuzima na sebe sve eventualne sporove koje bi neko imao da povede protiv tih investitora. To je potpuno neverovatno da vi pustite strance da rade tu i da ih abolirate od bilo kakve odgovornosti praktično da za njih ne važe domaći zakon i gde su došli da rade.

I to otvara još jedno, čini mi se, važno pitanje koje bi bilo, po mojom mišljenju, legitimno da se o njemu razgovara. Da li smo mi kao društvo do te mere nesposobni da organizujemo javni sektor na način da se javni sektor ponaša efikasno, da čuva i uvećava državnu imovinu i da kao takav je u funkciji onih mesta gde je društven ili državni interes preovlađujući? Jer mi smo otišli kao društvo u jednom pravcu, dakle do jednog nivoa privatizacije za koji nisam siguran da je nužan, posebno recimo u domenima eksploatacije nacionalnog bogatstva, a vidimo s druge strane da razvijene tržišne privrede imaju mehanizme gde su suštinski državni penzioni fondovi suvlasnici državne kompanije koja investira u eksploataciju državnog prirodnog blaga.

Mislim da to ima mnogo više smisla, da se ozbiljno stavi na dnevni red, da se vidi da li postoje alternative tome, zašto mi ne primenjujemo rešenja koja primenjuju razvijene, bogate i srećne zemlje, nego težimo nekakvim rešenjima koje se primenjuju nekim siromašnim, nerazvijenim, pa rekao bih i nestručnim zemljama. Dakle, jel mi imamo neku obavezu oko toga? Ili mi nemamo nikakvo pravo da razmišljamo šta je u dugoročnom interesu društva i države u celini? Dakle, jedno su ekološki aspekti koji su jako bitni, ali drugo je čak i da postoje u potpunosti zaštićeni ekološki standardi, da ogroman deo profita odlazi nekoj stranoj kompaniji, a ne da ostaje u zemlji, a ne da se na neki način redistribuira među ili penzionerima, dakle penzioni fond može biti suvlasnik akcija kao što je u Norveškoj, alternativno možete da razmislite u rešenjima da recimo fond zdravstvene zaštite bude suvlasnik neke kompanije koja se bavi eksploatacijom prirodnog blaga u našoj zemlji.

Ne govorim sad o ovom primeru, govorim generalno. Da li mi treba da uđemo u kategoriju zemalja koja će da uzima samo 3 ili 5% rudne rente, a da sve ostalo ode nekoj međunarodnoj kompaniji u inostranstvu koja danas jeste tu, sutra nije tu, ne živi na tom prostoru, ne deli sudbinu tog prostora gde vrši eksploataciju prirodnog blaga, pa samim tim nije ni organski zainteresovana za dugoročno očuvanje uslova kvalitetnog života i tome slično. Dakle, to su sve pitanja koja mislim da su legitimna. Mi se ponašamo u nekim situacijama kao da smo, što narod kaže, veći katolici od pape. Kao da mi ovde treba da realizujemo nekakva rešenja koja ne postoje čak ni u razvijenim zemljama Zapada. Znate, mi smo došli do paradoksalne situacije da u kontekstu privatizacije svega i svačega nama se javljaju kao investitori, kao oni koji treba da urade takozvanu privatizaciju, preduzeća koje su u svojim domicilnim zemljama u državnoj svojini.

Mi smo imali i Telenor je u Norveškoj državna kompanija. Imali smo kompanije koje se javljaju na tenderima za kupovinu nekih naših preduzeća koje su u domicilnim zemljama državne kompanije. Dakle, državna kompanija nije nešto od čega treba da se, da bežimo kao djava od krsta. Problem nije u tome što su one državne. Državna imovina u uslovima prirodnih monopola puno ima smisla. Imate čitavu, da kažemo, granu literature koja se bavi time šta je dobro da ostane u nekoj formi državnog, društvenog vlasništva, a šta je dobro da bude privatizovano. Prirodni monopoli se po pravilu smatraju nečim što bi trebalo da ostane u državnom interesu i u državnom vlasništvu i mi ne treba da bežimo od tih rešenja koje su rešenja razvijenih zapadnih tržišnjih privreda, demokratija, koje se tamo mogu naći na svakom koraku. Mi idemo u pravcu nekom gde se sve proda i to vrlo često strancima. Ne vidim razlog za takvo postupanje i mislim da mi imamo dosta tih tema koje treba da se stave na diskusiju i to na javnu diskusiju, otvorenu diskusiju, da se ukrste argumenti stručni oko toga u kom pravcu mi idemo i šta mi želimo da postignemo.

Da, jedan od članova našeg tima je došao i do tog podatka da ćemo uraditi nekakvu, kao država, neku subvenciju za proizvodnju u Srbiji baterija od strane kompanije koje da sada nije se bavile time. Dakle, mi dajmo iz budžeta živ novac, subvenciju, za nečije, da kažem, treniranje, da neko pokuša da nauči da nešto radi. Zašto taj ne dobije subvenciju od svoje matične zemlje, pa nek tamo prvo nauči, pa onda da bude kredibilan investitor. To je podatak koji je bio u javnoj cirkulaciji. Mi smo zatražili praktično potvrdu naših zvaničnika da li će se to realizovati i u kojoj meri. Bilo je puno međunarodnog lobiranja da se to desi, a mi vidimo kako se često postupa u tim situacijama kada su u pitanju subvencije. Iz našeg budžeta se novac daje. Za subvencije stranim ulagačima ti strani ulagači redovino uzmu taj živi novac, je li tako? Neko vreme odvijaju ekonomsku aktivnost, sada vidimo da se mnogi od njih, da kažem, pakuju i odlaze čim istakne ta zakonska obaveza, a neki i pre toga, pričemu mi nemamo dovoljno mehanizama da pratimo do detalja i uvek šta investitori rade i da li su tu prisutni ili nisu prisutni, su se povukli i tako dalje.

Dakle, cela ta stvar sa subvencijama koje najčešće idu stranim ulagačima, po mom mišljenju su jedna od tih stvari koje bi trebalo da se ozbiljno stavi pod lupu, odnosno da se stornira tokom jedne ozbiljne, otvorene, javne debate o tome da li je to optimalan način trošenja novca poreskih obveznika. Svaka država koja želi da ima jedan uredan finansijski sistem i koja želi da pošalje poruku građanstvu da je naša sveta dužnost da plaćamo poreze i doprinose našoj državi, takođe mora da bude svesna da s druge strane mora tim porezkim obveznicima koji se ponašaju u skladu sa tim načelima da jasne garancije pruža da se svaki dinar iz te zajedničke kase troši namenski i odgovorno za najveću korisnost prema društvu u celini.

I to je nešto što kod nas, mislim, u potpunosti nedostaje, posebno što smo imali prilike da slušamo godinama, ja bih rekao, vrlo ozbiljne upozorenja koje su dolazile od strane Fiskalnog saveta da mi Iako nominalno zemlja kandidat za učenjenje u EU, iz godine u godinu imamo sve manje i manje transparentne budžete sa sve većim i većim diskricijonim nadležnostima ministara i političke strukture u odnosu na ono što je došlo pred poslanike sa jasnim prihodima i rashodima na šta će da ide itd. Mi živimo u svetu u kome ljudi koji nisu nadležni za donošenje konkretnih odluka o trošenju javnog novca izlaze u javnost sa obećanjem da će se finansirati jedna, druga, treća stvar itd. i ta se sredstva nalaze tako ad hoc, a da nisu jasno budžetirana i usvojena kao zakon u Skupštini.

Dakle, to je sve konstantno odstupanje od procedura dobrog rada, od onoga kako je zakonom predviđeno, od onoga kako bi se normalno trebalo raditi, a posebno ako je u pitanju neka zemlja koja nominalno govori da treba da ide ka Evropskoj uniji, gde su takve stvari apsolutno nedopustive da se dešavaju i to što se na žalost, vidimo, dešava kod nas.

Pa naravno, veza ne postoji, da se razujemo, odnosno, može u nekim situacijama negde postojati, kažem, u Kini postoje te vertikalno integrisana preduzeća, pa su u državnoj svojini, pa onda jedni s drugima rade obezbeđuju to da praktično imate sve lokalno proizvedeno i onda i finalni proizvod može da bude ekonomičniji, odnosno, sa nižom cenom koštanja i sa potencijalnom većom profitabilnošću kad se izvozi. To je, mislim, i ključni razlog za to što su recimo danas kineske automobili najmanje 30-40% jeftiniji od ovih koje imamo na raspolaganju da vidimo u Zapadnoj Evropi i Americi. Dakle, ne postoji ta veza. Dakle, ta veza bi mogla postojati kada bi kompanija investitor istovremeno bila multinacionalna kompanija, ali i, da kažemo, sa jednom horizontalnom strukturom, da ima eksploataciju rude na jedno mesto, onda fabrike koje se bave proizvodnjom nekih proizvoda više faze prerode sa tom rudom, pa onda treće fabrike koje uključuju te repromaterijale u nekakav još finalni proizvod više faze prirode, to ovde uopšte nije reč.

Dakle, mi ovde govorimo o parcijalnom investiranju koje može da se desi, dakle svako može normalno da kupi litijum na međunarnom trojištu, ne treba mu uopšte lokalni rudnik da bi to uradio. Da li će tu postojati rudnik ili ne, to može da bude neka informacija, a s druge strane, bilo kome ko kupuje litijum, neće biti nikakva garancija da ako napravi tu firmu, da će sada obavezno da mu ta lokalna firma isporučuje litijum. Možda hoće, možda neće. Možda mogu da naprave neki ugovor o dugoročnoj saradnji, pa da minimiziraju rizik i neizvesnost. Mogu da ugovori neke dugoročne cene, pa da jedne i druge otklone cenovni rizik. Sve su to mogućnosti, ali tu ne postoji obaveze. Dakle, trližte funkcioniše na jedan slobodan način po pravilu.

I, naravno, vrlo važna stvar je da postoji slobodno ugovaranje. Za to, da bi se desilo i da zaista u praksi ima efekta, mora postojati jak pravni sistem, odnosno institucije. Pravni sistem mora da obezbedi zaštitu ugovora i svojine. To su uslovi koji moraju postojati. Podsetimo se da je i Nobelova nagrada iz oblasti ekonomije, za prošlu godinu dodaljena autorima, koji su upravo glavne zaključke imali u tom domenu da su jake institucije ključne za primarni razvoj zemalja, posebno na srednji i dugi rok, i da praktično vi ne možete da napravite društvo koje će da prosperira u ekonomskom smislu, a da bude bazirano na, da kažem, slabim institucijama, korupciji i sl. I to su realnosti kojih mi treba da budemo svesni.