Проф . др Зоран Стевановић, хидрогеолог: „Мачвански регион представља изузетну резерву пијаће воде за нашу будућност – посебно у светлу све израженијих климатских промена. То је количина воде коју ни по коју цену не смемо дозволити да буде загађена.“

Биографија

Проф. др Зоран Стевановић

Редовни професор Рударско-геолошког факултета у пензији, дипломирао, магистрирао и докторирао је на смеру за хидрогеологију.

Радио је као шеф Катедре за хидрогеологију, а од 2007. до 2012. био је члан Већа техничких наука Универзитета у Београду.

Оснивач је Центра за хидрогеологију Карста на Рударско-геолошком факултету и ментор 12 докторских кандидата.

Објавио је 395 научних радова, укључујући 46 у часописима са СЦИ-листе, и држао предавања на универзитетима широм света.

Аутор је и више монографија и универзитетских уџбеника, добитник бројних награда и признања у земљи и иностранству.

Интервју

„Мачвански регион представља изузетну резерву пијаће воде за нашу будућност – посебно у светлу све израженијих климатских промена. То је количина воде коју ни по коју цену не смемо дозволити да буде загађена.“

У четвртој емисији серијала “Литијум: Стручњаци говоре”, разговарали смо са хидрогеологом проф. др Зораном Стевановићем, који нам је одговорио на бројна питања и недоумице - да ли ће отварање рудника литијума у Јадру угрозити изворе пијаће воде у Србији? Може ли овај рудник имати негативан утицај на водне ресурсе, чак и далеко од саме локације? Да ли је уопште могуће еколошко рударење?

Професоре Стевановићу, добар дан и хвала Вам што сте се одазвали нашем позиву. На самом почетку, замолићу Вас да нам одговорите на 5 блиц питања у кратким одговорима од једне или две реченице, а касније ћемо о свему детаљно разговарати, може?

Покушаћемо тако. Хвала на позиву још једном.

Да ли знате да се негде у свету планира експлоатација литијума на плодној земљи?

Друго блиц питање: да ли је могуће спровести експлоатацију литијума у долини Јадра на еколошки прихватљив начин?

Да ли је, према Вашем мишљењу, реално и дугорочно одговорно оставити природне ресурсе будућим генерацијама, а пре свега у том смислу ресурсе попут здраве воде и здраве природе?

Да ли сте противник рударења као привредне гране?

Може ли било која компанија да гарантује да неће доћи до цурења отровних материја и загађења животне средине приликом рударења и прераде јадарита?

Било која… да ли би било која могла да гарантује да неће доћи до цурења отровних материја?

Хвала Вам на овом уводном делу. Почећемо сада са питањима из Ваше научне области, хидрогеологије. Пре свега, занима ме када сте почели да се бавите, односно када сте се заинтересовали за тему рударења литијума у долини Јадра?

Ако ме сада питате за конкретну тему, што сте наравно исправно учинили, могу да Вам кажем да сам се заинтересовао од када је тема постала актуелна, као и сваки инжењер у крајњој линији који је близак тој области рударства и хидрогеологије. На нажалост, приступ подацима је био врло ограничен. Компанија је то држала као, да кажем, тајну – тајна документа. Резултати такође нису били доступни. Неки од мојих колега су били ангажовани у томе, али нисмо могли о томе разговарати, јер су потписали уговоре о поверљивости и обавезу чувања података.

Наравно, нисам желео да инсистирам на томе да нешто више сазнам. Али сам могао да ту и тамо да наслутим отприлике у ком правцу се пројекат развија. Међутим , права доступност подацима ми је била могућа тек почетком јула ове (2024) године, када је компанија, да би јавност упознала да неће бити великих еколошких проблема током њиховог рударења, објавила три нацрта студије заштите животне средине, у којима су садржани и основни технички елементи целог пројекта у три компоненте.

Прва се односи на сам рудник, друга се односи на процесну технологију којом ће се руда прерађивати, и трећа која ће се односити на нешто удаљенију депонију рударског отпада, која ће се налазити на неких 15-ак километара од самог рудника, у долини реке Штавице.

Тада су ми подаци постали доступни и од тада сам могао да извршим некако детаљнији увид. То ме је доста коштало времена и енергије. Наравно , три нацрта студије су презентирана на неких две хиљаде страница. Од тога један значајан део се понавља у студијама, и наравно, један део је изван мојих реалних компетенција, тако да неке ствари у крајњој линији нисам могао технички да испратим. Значи, сви смо ми специјалисти за одређену област, па сада то може да се шири, наравно, али та лепеза понекад не може да обухвати сваки детаљ, тако да је и овај мој случај био такав.

То ме је коштало доста енергије, времена, недостатка сна и кашњења на неким другим пројектима које сам паралелно радио, али ме је заиста пројекат заинтригирао изузетно, јер је мени самом било потребно да одговорим на питање – да ли је могуће то све радити и то спровести еколошки тако поуздано, а да нам не дође у питање оно што је моја ужа специјалност, а то је квалитет воде и значајна изворишта за снабдевање становништва Србије. То је заправо био највећи разлог због чега сам био, хајде да кажем, тако посвећен дубоко, што исто тако ми је омогућило и моје садашње пензионерско стање, да имам и тих могућности, за разлику од неких мојих колега, које можда разумем да нису могле да се толико баве овим детаљима у овом пројекту.

Из медија се стиче утисак да сви на Рударско-геолошком факултету подржавају пројекат рударења у долини Јадра. Да ли је то тачно?

Ма дајте, молим вас. Шта се може стећи и какав утисак из медија зависи од тога које медије људи прате. Из оних медија који су наклоњени актуелном режиму који је у Србији на власти, може вероватно да се стекне такав утисак, јер се позивају гости који су искључиво из оног дела, из оног корпуса који подржава пројекат. То су углавном пројектанти. Њих има 14 са Рударско-геолошког факултета, колико сам ја упознат, од чега је већина колега рударске струке. Мислим да су можда двоје геолози међу њима. Рударско -геолошки факултет је специфична институција. Он има два одсека – Рударски и Геолошки. Уз Технолошко-металуршки факултет, то је једини факултет Београдског универзитета који заправо има два факултета под једним кровом. Нама су студије геологије и рударства одвојене од прве године. Од геолошких смерова, само један је, да кажем, директно повезан са рударством – то је истраживање лежишта минералних сировина, без којих рудари не могу, јер онда моје колеге геолози из те бранше испитују, утврђују резерве руде, да би се уопште могло размишљати о рударењу. Док други смерови могу да имају везе са рударством. Моја хидрогеологија помаже рударима да врше одводњавање рудника, да обезбеде да се то одвија на безбедан начин, чиме се одређеним решењима такође понекада укључују и у студије утицаја на животну средину, а некада и моделским испитивањем да би утврдили управо те хидрогеолошке услове и количину евентуалних рудничких вода које би требало да се из рудника вади.

Према томе, онај део на рударском одсеку вероватно би био могуће већински за рад рудника у Јадру. Не могу да тврдим ништа заправо, али мислим да огромна већина колега геолога, бар на основу коментара и контаката које остварујем сада, наравно из пензије, јер нисам директно на наставно-научном већу, се не може сложити са оваквим начином и оваквим приступом којим се кренуло за експлоатацију јадарита и издвајање литијума.

Мом колеги, уваженом колеги и једном заиста пристојном господину и професионалцу, садашњем декану Цвјетићу, сам недавно предложио да се, када је пројекат Јадар у питању и када иступа у медијима, не потписује као декан Рударско-геолошког факултета, већ као један од пројектаната. А да би добио иза себе Рударско-геолошки факултет, по мени би требало да он, као рецимо челник наставно-научног већа, предложи тајно изјашњавање колега по овом питању, јер свако има довољно сазнања из своје области и може да их пренесе на питање литијума и да има свој став по том питању.

Дакле, када би се тајно изјаснили, моја лична процена из неког искуства је да би већина била против овог. Према томе, управо то на неки начин дефинише да би било важно да се Рударско-геолошки факултет огласи, али тек када такав начин изјашњавања буде обављен. Још једном, зашто не јавно? Због тога да поједине колеге на неки начин не би увредили или их можда дезавуисали тиме што би се определили против рударења, а њима је то, хајде да кажем, основна област истраживања и струка којом се баве.

А сада долазимо до Ваше најуже области и неизоставног питања – да ли би рударењем у Јадру биле угрожене воде у нашој земљи? Пре свега на тој територији, а онда и даље низводно?

Овде морамо да будемо прецизни. Ја сам то покушао у овим својим неким ранијим наступима, а управо и у једном прилогу који радимо за монографију, која ће, надам се, ускоро изаћи из штампи. Ми не угрожавамо воде у нашој земљи као целини. И онда је то заиста наишло на оправдану критику. Такве податке не треба износити у јавност, мислим да је то контрапродуктивно. Ми овде можемо да говоримо о томе да ће воде уз алувион реке Јадар, а то су воде које се налазе у подземљу, дакле у том алувијалном делу, и воде које су директно у реци Јадар, могу да пренесу загађење, врло лако, на низводније подручје, које је удаљено свега 13 км директно праволинијски, односно око 17 км када се улази у простор Мачве.

А тамо нам се налази најзначајнији резервоар подземних вода, у тој, ми је зовемо интергрануларној водоносној средини, или међузрнске порозности, дакле у алувијалном и наслагама које су негде дебљине око 100 метара, а које су и старије од овога најсавременијег депозита. То нам је извориште које требало би, и у плановима који су на државном нивоу дефинисани као стратегија управљања водом до 2034. Републике Србије, да буду једно од основних изворишта основних које би снабдевало водом Београдско-посавски и Мачвански регион. Ту се, дакле, налазе количине воде које су троструко веће од оних количина које Београд тренутно користи. То је једна изузетна резерва за нашу будућност, за све оно чиму смо изложени и чему ћемо још бити изложенији са климатским променама, и то је количина воде која ни по коју цену не би требало да нам се загади.

Значи, опасност да се то загађење пренесе, тај ризик који постоји због рударења и процесне технологије, пре свега, у долини Јадра, би био главни разлог због кога би се морало одустати од овог пројекта, према мом мишљењу и ставу.

Али, како реагујете на мишљења неких ваших колега управо са Рударско-геолошког факултета који кажу да рударењем у Јадру подземне воде не би биле контаминиране? А то је негде и једна цртица коју министарство, ресорно Министарство рударства објављује на својој званичној Инстаграм страници.

Вратићу се на оно с почетка. На Рударско-геолошком факултету у области геологије постоји шест специјалности. Хидрогеологија је једна од тих шест. Ја ниједног хидрогеолога са Рударско-геолошког факултета још увек нисам чуо да се изјаснио у прилог пројекту. Према томе, ако се колеге рудари, који су нажалост и на своју да кажем мало и срамоту, потписали документа која се зову хидрогеолошка карта, онда морам да им одузмем право да говоре у име Рударско-геолошког факултета о томе шта ће бити са подземним водама.

Исто важи и за неке колеге из Геолошког завода Србије, који се такође оглашавају тиме да неће бити никакве штете по подземне воде. Оно што је чињеница то је да су одређене анализе вршене у Институту Јарослав Черни, који се по овом питању не оглашава. Он је радио математичке моделе и прогнозе које, на неки начин, показују да би дошло до већих поплавних таласа на овом простору, да би према максимуму они за одређене прогнозе износили негде између отприлике 1,5 и 3,8 метара воденог стуба у најдраматичнијим сценаријима поплавних таласа долином Јадра, а да би то, по нашем схватању хидрогеолога, али и по мом личном, имало реперкусије на пренос контаминације и на хаварију на простору где се рударење врши.

У самим студијама нема одговора на то питање. Помињу се насипи, међутим, има много дефицита у том наговештеном принципу да ће то бити брањено неким насипом, из више разлога. Не знам сада да ли би било место да овде улазим у те детаље, али је чињеница да, ако се вратимо на ваше основно питање, међу хидрогеолозима Рударско-геолошког факултета сигуран сам да постоји већинско опредељење да овај пројекат не би требало да добије зелено светло.

Још једна од тврдњи је да овај пројекат нити би утицао, нити би исцрпео резерве воде. Да ли би?

Пазите, он би исцрпео резерве воде на самом локалитету, јер рударење не би било могуће без исцрпљивања резерви воде. Међутим, али оне нису ту есенцијалне на самом месту рудника. Оне нису од значаја за државу Србију у тој мери у којој су значајне ове низводне у долини Мачве, које могу да буду контаминиране. Према томе, исцрпљивање је нужно. У претходном документу, оном нацрту студије, говори се о количини воде која би се испумпавала из тих рудничких вода од 38 литара у секунди. Сад, има и ту проблема. То је дефинисано као такозвана стационарна количина, дакле као да је она континуална, без тога да имамо увид у то колико воде иде у почетку, колико иде касније и тако даље.

Али замислимо 38 литара у секунди кад се испумпава, то није количина воде која је есенцијална. У долини Јадра, целој долини, процена је да има резерви воде негде између 200 и 300 литара у секунди, или боље речено 0,2 до 0,3 кубна метра воде у секунди. Преводим то: ако то упоредимо са Мачвом, у којој има 19,9 кубних метара воде у секунди, онда видимо да је то то драстично већа разлика и да је нама у питању овај ресурс који је низводни и који може да буде загађен преносом одређеног контаминанта из правца рудника.

А да ли бисмо ми онда остали без тог резервоара који помињете, низводно, дакле у Мачви?

Ми бисмо га контаминирали, као што када имате једну чисту и лепу ливаду, онда дођете и проспете ђубре – и Ви сте њу контаминирали. Онда има питање да ли то можемо то да деконтаминирамо? Одговор може да буде, јесте можемо – постоји ремедијација такозвана. Очишћење није немогуће, али то много кошта и питање је са којим периодом бисмо остали без тог ресурса и да ли уопште можемо у крајњој линији да извршимо деконтаминацију.

Значи, питање "поправке", односно деконтаминације, је упитно не само због цене и времена, већ и због тога што можда уопште није могуће?

Да Вам кажем, бор, који се помиње и који ће бити један од експлоатисаних делова, елемената, та борна киселина је један од најагресивнијих контаминаната, који се јако везује за животну средину. Такође, бор је као миграторни елемент на пример у процесу реверзне осмозе исто тако проблематичан. Морам да одлутам из овог нашег простора Јадра и да одем мало у Панонску низију. У Кикинди и Зрењанину, воде, које нису доброг квалитета, подземне воде на дубинама од 200- 250 метара, одакле се експлоатишу, садрже у већој количини арсен и бор.

Технолози и колеге из Немачке, са којима смо радили студије из Тецхнологиезентрум Wассер (ТЗW) у Карлсруеу, су анализом дошли до тога да би тзв. реверзном осмозом могли да задржимо арсен, али бор је проблематичан за задржавање на решеткама при реверзној осмози - решетке које се успостављају да би се кроз њих пропуштала вода. Због тога су вероватно колеге из Рио Тинта и њихови експерти предвидели да се ради двострука реверзна осмоза - једном прође кроз решетку па ће поново да прође.

При томе тај бор је проблематичан, јер муљ који остаје при том процесу није у студијама анализиран, али према некој мојој процени, може га бити током дугогодишње експлоатације и до 500 тона. Значи само тог задржаног муља који остаје’слудге’ на енглеском, који остаје иза процеса је проблем где га депоновати, како са њим поступати и тако даље. Према томе, бор је миграторан, пренос његов на низводна подручја је проблематичан – у смислу да ли би могли да извршимо деконтаминацију.

Ја се тиме нисам бавио, нити сам се у пракси много бавио, јер ова земља на жалост нема развијене механизме да врши очишћења својих депонија. Тренутно имамо, када смо код рударства, регистрованих 250 депонија рударског отпада у Србији. Њих смо успели да пребројимо и да уградимо у катастар захваљујући техничкој помоћи Немачке (ГИЗ) и средствима Европске уније. И ми знамо где су те депоније, сада су лоциране, знамо и какве су, знали смо то и без колега Немаца али је сада и на сајту Министарства рударства и енергетике презентирано где се налазе али – колико смо ремедијација урадили? Колико смо тог простора већ деконтаминирали, а имамо контаминирано? То је онај одговор због кога смо сви ми уплашени да би ново рударење на простору који до сада тиме није био тиме обухваћен, довело до деградације животне средине и воде наравно којом се конкретно бавимо.

А да ли је уопште познато где би био одлаган отпад рудника у Јадру и ко би то контролисао?

Знамо, један део би био на самој локацији рудника, значи непосредно поред два окна која су предвиђена да се њима улази у подземни рудник и да се одатле вади руда. Ту би се формирала једна депонија отпада која би имала две компоненте: једно би била углавном чиста јаловина – дакле, непродуктиван материјал који не садржи минерале. Други део би био мало минерализована руда – она која економски није исплатива да се у овом тренутку прерађује; и те две компоненте би се нашле на самом месту рудника, на једном брду или једној "пирамиди", да је тако назовемо, која би у основни била величине 20 хектара или, ја то волим да преведем да би било мало јасније - 30 фудбалских терена отприлике, који су међусобно повезани, и њена висина би била 6 етажа по 10 метара, што би било 60 метара висине, или једнако једној 16-спратници, приближно. Значи, имате једну огромну масу тог материјала на самом месту рудника.

Други део би се одвозио на 14 км удаљену депонију, коју сам поменуо, у долини једног мањег потока Штавице. И ту је било проблема – та локација је изабрана после више десетина разматраних варијанти. Тако се барем наводи у овом нацрту студије. Тамо би се одлагао материјал који нема употребну вредност и који сигурно никада неће ни имати употребну вредност. Евентуално би се, ако се у будућности стекну услови, део мало минерализоване руде могао вратити у процес додатне прераде и из њега извући сировине. Дакле, то су два места, две велике депоније. Обе су изложене бујичним токовима. Обе су изложене могућим поплавним таласима.

Могући поплавни таласи, и то морам да кажем да је то мој главни фокус управо на том питању: Какве поплавне таласе ми можемо очекивати у наредних 100 година? Или можда 200? Можда 250–300 година? Ту би даље требало да живе људи. У компанији тврде да би они могли нормално да наставе своје активности. Е сада, видите овако: поплавни талас, којем смо сведочили пре кратког вермена у Валенсији, је донео падавине величине 500 мм за само 8 сати. А то је била скоро годишња количина падавина на том простору некада – значи за 8 сати се догодило оно што се догоди за годину дана!

Имали смо катастрофалне исходе. Пре 2014. године, када је катастрофа поплавна такође погодила Јадар, и Колубару и уопште нанела озбиљне штете – и људске жртве, математички прорачуни тзв. 100-годишњих вода су били базирали на сасвим другим историјским подацима, у односу на ту поплаву. Ми се можемо исто тако се запитати која је то нова поплава која може да нас задеси? Који је њен интензитет? И каква би њена рефлексија била на овај простор на коме се рудари и где су депоније? Ту постоје опасности од хаваријског загађења, преносом тог депонованог материјала који би могуће био оштећен. То је један део.

Други део су четири лагуне, које се помињу и које треба да садрже отпадну рудничку воду пре него што оде у процес прераде. Ако дође до поплаве, а није довољно заштићен простор, доћи ће до изливања те, да је назовемо отровне рудничке воде, и њеног преноса Јадром, на низводнији део према Дрини. Тај део у студији није анализиран. Њега су колеге лоцирали да неће отићи загађење даље од 6 км ². И онда, наравно, везано за тај бајковити податак који је изашао као из неког модела, онда ови стручњаци говоре да неће тог загађења бити низводније, неће се пренети доле. А ми знамо да се преносио у маси хаварија које су се догодиле на нашим просторима.

Само ћу поменути да у реци Пек није остало ништа живо после једне хаварије из флотацијског језера, који се налазио код Мајданпека. То је било 70ih година. Па је касније речица Шашка била контаминирана такође изливом из флотацијског језера кад је пукла брана на том делу, па је Доњи Милановац изгубио извориште које је контаминирано трајно преносом те воде из флотације. Па смо имали пример у горњем делу слива о коме говоримо Јадра, да је дошао код Столица до хаварије 2014. године, изливање опет од ових рудничких вода из једног мањег басена односно флотацијског језера, који је делом контаминирао низводни простор Корените, па чак стигао и доле до Јадра.

Значи, имамо ситуацију у којима знамо за те врсте хаварија, и те хаварије су нешто што у највећој мери може да нам угрози овој простор будућег изворишта у Мачви односно и садашњег изворишта али од којег очекујемо да се развије у деценијама пред нама, као један од најсигурнијих ресурса воде.

А како сте уопште долазили до података? И како оценујете досадашњу доступност података и транспарентност компаније Рио Тино и свега онога што су они заправо стручној и научној јавности у Србији пружили на увид?

Лично сам задовољан и захвалан компанији Рио Тинто што је ове податке пружила да о њима можемо да разговарамо. Ти подаци, као што смо на почетку рекли, су били мало прикривени неким велом тајне, јер очигледно компанији није било стало док не формира концепт, како ће изгледати рударити и шта ће радити. То је разумљиво, то је крајње професионално.

Данас је то доступно, међутим, занимљива је једна друга ствар. У јулу месецу компанија је објавила 3 нацрта студије о заштити животне средине, за ове три компоненте о којима смо говорили. Рудник , процесна технологија и депонија. Два месеца касније, добијамо, и шаље се захтев Министарству за заштиту животне средине Србије, за одређивање обима и садржаја студије о процени утицаја на животну средину, и уз њу се прилаже део техничке документације. Очекивао сам да ће то бити оно што смо већ читали у јулу, преписано. Три есенцијалне компоненте су промењене за два месеца. Помиње се двоструко мања количина рудничке воде која ће се испумпавати. Помиње се за мислим 56% да сам израчунао мања средња величина слегања терена на простору изнад рудника. Дакле слегање је неминовно, оно ће доћи као последица минирања, ископавања, и тако даље. Моделска испитивања која се помињу у студијама су ревидирана, дакле скоро двоструко умањена. И за мене највеће изненађење је била чињеница да је ова депонија о којој сам говорио – која би заузимала 30 фудбалских терена висине 16 спратова премештена са једне локације на другу локацију, истина у близини, али по свему на нешто вишу коту, да би се предупредило оно о чему смо већ дискутовали.

Према томе, запитао сам се прво - како је могуће да компанија која континуирано понавља да је резултат њеног рада последњих шест и по година, иначе присутна је последњих двадесет година, последњих шест и по година рада 100 независних експерата – о тој независности можемо даље да причамо ако буде места и времена- али 100 независних експерата, од чега 40 су професори универзитета. И да онда ви за два месеца промените три есенцијалне компоненте које сте пре тога дакле презентирали јавности? То је мени тешко схватљиво. У компанији која себе представља као једну од најозбиљнијих, другу светску по вредности пројеката која изводи и финансијама које остварује и по жељи да нам се прикаже као једно од најмоћнијих и која ће сигурно и безбедно да врши рударење у Србији, онда остављам питање: па да ли је могуће да то тако може да изгледа и да ли то делује довољно озбиљно?

Како бисте онда и чиме објаснили то неслагање у решењима независних експерата? Мислите због чега је дошло до промена?

Па дошло је до промена вероватно под утиском оних критика које су могли да чују у јавности од нас. Такође, то је исти механизам који је примењен на примедбе које су дошле 2021. после одржане конференције у Српској академији наука и уметности, маја 2021. и тада објављене монографије, назваћемо је тако, која је изнела у јавност бројне критике на поједине делове решења и посебно оценила негативно могућност утицаја на биодиверзитет. После тога, ви видите одређене промене у приступу. Већ тада се било одустало, још пре те конференције у Академији наука, од површинског копа, дакле, који би био драматично проблематичнији у од садашњег подземног рудника. Неке су друге модификације такође извршене, и сада ово што нам се презентира између две ове студије, односно ова две техничка документа, нам заправо говори томе да су вероватно закључили да неке ствари не иду баш у јавности на руку, па су онда дошли извршили промене, али се ја питам како су дошли до промена за два месеца, а шест и по година је сто независних експерата радило континуално на овом пројекту? То је сада оно што се мени лично у овој ситуацији не допада.

Помозите нам онда да разумемо шта значи информација да ће се рудник налазити у хидроизолованој зони?

Не значи ништа, ја мислим да смо из овог досадашњег разговора, то је нека флоскула која је пласирана. Мислим да је то министарство у Министарству рударства и енергетике, жао ми, кад сам видео да неке друге колеге, чини ми се са Грађевинског факултета помињу сличне ствари, а никад се тиме нису бавили практично подземним водама и о томе шта значи хидроизоловано. Знате, хидроизоловано је у природном стању. Наиме постоје непропусни слојеви који не дозвољавају активну комуникацију у потпуности.

Она опет може да постоји дуж неких разлова, раседа, да знате. Вода иде седиментно под притиском на горе, некада, некада низ те раседе силази на доле, па из оног приповршинског слоја уз Дрину може да сиђе у дубље делове. Значи, то су могућности. А хидроизолованост нестаје оног тренутка када са два окна и са 54 км приступних путева у подземљу уђете у те слојеве. Ви сте успојили њих практично. Свака бушотина, ако се добро не изолује, омогућава да дуж ње вода циркулише или гравитационо на доле или асцедентно. Дакле, нема хидроизолованости потпуне у том смислу у којем се говори. Постоји оно у природном стању, чим нарушимо природно стање, чим изазовемо слегање терена, чим изазовемо могућност да нам се промене природни услови, нема више хидроизолованости.

Много је информација које занимају грађане и које могу да изазову и збуњеност и забринутост, а једна од њих је "сопствени извори воде Рио Тинта". Шта је то?

Не постоје сопствени извори Рио Тинта. Рио Тинто је купио, чини ми се, низ објеката, постао је власник неких парцела, али он сопствене изворе нема. У овој држави су воде, хвала Богу драгом, још увек у власништву државе и државна су својина. Концесије се тако лако не дају и не дају се практично нигде, неке су измене због овог Зрењанинског водовода, учињене у законској регулативи, али смо ми власници водних ресурса. Можемо дати концесију на флаширање воде, али то је минимална количина на појединим локалитетима, а концесије су ограничене временски. Рио Тинто нема сопствене изворе. Он може да рачуна да је све рудничке воде, нешто што ће они испумпавати, па да је то тај део воде њихових, али то је, нема сопствености ту. Мислим да је значајно да кажемо да све ово о чему говоримо Рио Тинто покушава да представи као нешто што ће бити одрживо и што је могуће. Ја опет говорим о томе да постоје бројни ризици који настају у том окружењу. Мислим да је то значајан податак.

То ме нисте питали, али сам себи постављам то питање. Знате, сваког дана довести на простор рудника 943 тоне сумпорне киселине, или ако не довозите сваког дана, довешћете за три дана 2700 тона. И то како? Железничком композицијом. Каква је то композиција? Колико вагона има? Прорачун је да мора да има најмање 17 вагона да би 943 тоне стале у њих. Оне ће и претакати. Оне ће у затвореном процесу после бити искоришћене, па ће бити, како колеге то наводе, биће амортизовано то загађење, али је ту стални ризик.

Петнаест хиљада дана треба да траје операција рударења. Петнаест хиљада дана треба да се то довози, истаче, претаче, депонује, склања, а да не дође до никакве контаминације. Знате, онда размишљамо овако, па постоји заиста идеализована ситуација, идеализовани случај у коме се, ајде да кажемо, ништа не би доголило. Све било перфектно. Идеализовани случај је… Скоро смо имали конференцију посвећену Милутину Миланковићу, па смо дошли и подсетили се шта је Милутин Миланковић једном урадио, из свог, да кажем, слободног времена, хобија: узео је израчунао колико би била највиша зграда на свету, која би у идеализованом случају могла да се направи са материјалима који су тада били доступни. Знате колика је? 20 км висине. Дакле, идеализовано математички је показао - ако укопамо њен фундамент толико и толико, ако направимо кружно, ако га издигнемо, ако тај материјал… Теоретски и математички је могуће да се докаже да је 20 км буде висок објекат. Е сада, ја кажем, наравно, он је то радио и шалећи се сам са собом кад је то рачуно.

Значи, тако и ово исто може да изгледа знате. Ви све можете да прорачунате, ви у модел зависно од инпута можете да убаците идеализоване податке за ово или за оно. Нешто морате и да измислите. И ја ту, чак и не замерам колегама које су радиле модел из института Јерослав Черни, они су морали, немају евиденцију о сваком елементу. Они морају да нешто промисле и кажу да инфилтрација воде од падавине биће 7% или 12%. А са тим податком уђу и калкулације. Па онда изађе резултат који им иде на руку, а који им не иде на руку, они га мало поправе, онај улазни податак док не дођу до идеализоване варијанте.

Кажем, то је све дивно. Идеализовано, можемо да запакујемо, да ставимо машницу фину и да кажемо, јесте, то би тако могло. Али знате, то би тако могло у односу на оно која је корист од тога и која је добит од тога. И то кад смо упоредили, економисти ће то боље од мене да израчунају, ја сад само користим податак који је сам Рио Тинто изнео. У идеализованом случају, 180 милиона евра годишње. Сви доказују да је то драстично мање. Мислим , не сви, они који нису подржаваоци пројекта. Али за 180 милиона евра при садашњим ценама које су успостављене у Републици Србији, можда направите између 9 и 10 км аутопута. Добро. И колико можемо да, шта можемо урадимо за четрдесет година рударења, да спојимо два места у Србији. И шта смо добили даље тиме? Отишла су минерална богатства, оставили смо еколошку штету врло вероватну, коју сад генерације треба даље да наследе. Укинули смо људима који тамо живе могућност да се тиме даље баве, мада сви кажу, они ће моћи и даље да се баве пољопривредом. Знате, ко ће купити њихове производе, то ће сигурно боље други знати од мене да објасне, али мени је само јасно да ми, на пример, имамо рударење у Бори и Мајданпеку, тај део Србије на неки је начин жртвован. Тамо се већ 100 година рудари, а претворити сад целу Србију у рударски коп, мислим да се ни колеге рудари не би сложили. Може да делује привлачно, ето нама могућности да радимо пуно пројеката, добро у реду, али сигуран сам да никоме у овој држави, чак ни њеном политичком врху не би одговарало да се све то отвори. А направљени су прописи, врло несрећно, тако да малте не свако ко истражује и овери резерве стиче право да сутра врши експлоатацију кад задовољи неке основне предуслове око заштите животне средине.

Али професоре, кад сте сад све то испричали па још и увезали машницом, ко би то контролисао? Значи, то идеално како би се одвијало, одвијало, али неко би морао да има контролу над тим да провери да ли је све регуларно, исправно. Ко? Имамо ли довољно рударских инспектора?

Немамо. Сад сам недавно колегу питао, баш из ове области, ја немам баш тачан увид шта се у Министарству животне средине и Министарству рударства енергетике одвија, чуо сам да их има четворо. Од чега један сада ће добити сталну позицију вероватно у источној Србији око Бора и Мајданпека. Ви мислите да један човек то може да сагледа? Шта се малтене на дневном нивоу дешава и могуће, можда и може, не знам. Он може као рударски инспектор да прати шта се ради, али количину контаминације или било чега, то ми морали да раде тимови који су задужени за мониторинг на том простору.

Ја полазим од мониторинга вода. Знате колико имамо само водних тела што смо били обавезни према Оквирној директиви о водама Европске уније да извојимо? Од 153 водна тела подзимних вода, само око 20% је тренутно праћено у погледу квантитета и квалитета воде од чега Агенција за животну средину у буџету има све мањи буџет и може да прати под окриљем Републичког хидрометеоролошког завода само 70 тачака, пунктова и да прати њихов квалитет, што је, што је заправо да кажемо, занемарљиво.

Министарство животне средине се труди некако да поправи тај недостатак, спроводи пројекте оперативног мониторинга, покушава да некако да прикаже ту ситуацију мало повољније у смислу мониторинга, али мониторинг у овој држави је очајан, у односу на оно што би били захтеви. Он може да кошта много, али штета која настаје иза тога је много већа. Имамо једно правило које смо уградили у регулативу, преузето из ових принципа одрживог развоја па онда онога што Европска Унија већ урадила, ‘Загађивач плаћа’. Знате где већ загађивач плаћао? Ја не могу да нађем пример, ја сам нашао у једном часопису колега правник је написао да је 2020. покренуто 20 поступака против загађивача животне средине, од чега је 13 за познате. Шта је 13 загађења у овој Србији у које су она континуална? Ми би затворили вероватно, ако не већину, онда сигурно половину индустријских постројења због тога што третман индустријске воде није адекватан. Ми бисмо требали да Београдске водовод и канализацију затворимо, јер упушта непрерађену воду у реку Саву делом, а већим делом у Дунав.

Шта је са тим заправо? Како ми онда да причамо о томе да ће нешто бити овде еколошки спроведено, кад немамо ни капацитет, нити улажемо у заштиту животне средине? Зашто не санирамо 250 депонија или бар део њих, зашто немамо те пројекте који се валидирају и који у пракси се реализују? Зашто наше колеге рудари који имају смер за заштиту животне средине и заштиту на раду нису ангажовани на тој врсти пројеката, стимуланих од стране државе, да то раде као примарни задатак? А не да прате оно, као експерти, консултанти ангажовани под кишобраном Рио Тинта да нам пројектују како можемо лепо да вршимо рударење на простору Јадра.

А да ли би се нешто променило рецимо када би држава била власник 20% тог неког будућег рудника у Јадру?

За сам крај овог разговора, шта бисте поручили својим колегама?

Хидрогеолозима, рецимо...

Хидрогеолозима, па дигните главу, реците слободно, немојте се плашити. Мислим, не, никога не вучем за рукав да треба да излази у јавност. Разговарао сам са пуно колега, разумем ситуацију потпуно. С једне стране има ту мало, да кажем, опортунизма, има мало страха. Живимо у неком окружењу у коме нам је страх постао малтене део свакодневнице. Страх од овога или онога. Видимо да живимо у можда и све мање сигурном окружењу, што се тиче и изградње и што се тиче пројеката који се реализују или су реализовани. Нажалост са врло трагичним последицама. Дакле, страх, па такође, опортунизам. Малодушност. Постоји једна малодушност коју такође можемо да разумемо. А то је неверовање у то да се нешто може битно променити. А то - на томе се систематски ради.

Постоји, да кажем, механизам у коме се људима покушава да објасни, да немају чему да се надају, него само да слушају и да климају главом. Ако ви имате на сваку изговорену реч, дато право компанији да се у свим медијима појави са опањкавањем тих људи који су изнели своје мишљење отворено и слободно, онда постоји једна општа угроженост и онда разумем зашто људи неће да изађу и ако нису принуђени не морају да говоре. Знате, и трећа ствар, ви морате да би говорили слободоумно, морате бити и на неки начин остварени. Остварени , сигурни у то што говорите, проверити све то.

Није ни лако било мени ово што смо на почетку рекли, да све ове чињенице прегледам и установим, не због тога да би ја сада по сваку цену критиковао. Ја бих био најсрећнији да видим да ту нема недостатака, да то рударење може да се обави. Кад видите да има, онда шта вам остаје, остаје вам или да ћутите или да изнесете свој став у јавност. Према томе, мени је та улога, сам сам је себи наменио. И то не због, не знам, злобе према колегама који су били ангажовани, који имају учешће у том пројекту, који су били плаћени. Ја сам довољно и зарадио и сигуран сам у то што говорим, тако да мислим да неће бити лако другима да изкажу свој став. Али ако не јавно, ајмо тајно. Ајмо да тиме проверимо ко је за, а ко против. Ја кажем још једном, о овом пројекту сваки геолог и рудар има став.

Хвала вам, професоре Стевановићу.

What We Offer