Редовни професор физичке хемије у пензији. Каријеру је провела на Универзитету у Београду, где је предавала хемијску кинетику и катализу, као и молекуларну фармакологију на Универзитету у Крагујевцу.
Истраживала је физичко-хемијске особине силикатних и каталитичких материјала, те руководила многим пројектима у земљи и иностранству.
Била је ментор у десетинама докторских дисертација. Има више признатих патената.
Бавила се развојем процеса производње и синтезе зеолитских материјала који су нашли широку примену.
Обављала је низ високих функција, укључујући функције државног секретара, декана факултета и председника Националног савета за науку.
Не. То се нигде не дешава. Зашто? Зато што, уствари, рудници, нарочито рудници литијума, су започели у Јужној Америци, из сланих извора и удаљени су од насељених и руралних подручја. У Аустралији су они такође изоловани или у планинским, у пустињским или у сувим пределима и померени су - нису никада на некој плодној земљи. Европа има врло мали број покушаја где би се у зеленом подручју ископавао литијум. Тако да, уствари, овај покушај да се јадарит експлоатише у једном врло насељеном подручју, на плодној земљи, би био по свом капацитету и захтевима енормно велики рударско-индустријски комплекс, који би тај цео сектор, то цело подручје врло много руинирао својим присуством.
Јадарит је стварно јединствен минерал. Зашто? Не би ни добио име јадарит да нема специфичну структуру и специфичан хемијски састав. Он је литијум, натријум, боросиликат - значи у себи има натријум, литијум, бор и силицијум и наравно кисеоник, као и сви остали минерали и по томе је специфичан. Међутим, о њему се врло мало зна. Од момента када је он први пут детектован па до сад, врло мали број научних радова је, свега пар научних радова, био посвећен њему, од којих су два рада била посвећена његовој структури да би био признат као минерал. Нема других научних података о њему, има рецимо око шездесетак радова у којима се само он помиње као нови минерал и ништа више. Значи, он је у суштини једна потпуно неистражена, научно неистражена, материја, тако бих рекла. О њему се мало зна. Не зна се чак ни да ли би изазивао најједноставније неке алергијске реакције, а камоли нешто друго.
Не. Зашто? Зато што у налазишту где се налази јадарит, јадарит је окружен, он је, уствари, један ситнозрни минерал, који је окружен десетинама других минерала. А у тој руди има чак негде 40 до 50 различитих елемената. Значи, врло је сложен тај рудни систем који би се ископавао. Када се јадарит ископа, он мора да се практично очисти, тај део руде да се обогати, да се одстране они минерали у којима нема јадарита, у што већој мери. Међутим, руда из које се копа има много карбоната и других минерала које није тако једноставно одстранити. За сада је компанија достигла такав ниво да може да рецимо у том концентрату има 40 посто јадарита, а 55 до 60 посто су други минерали, међу којима су и карбонати. Компанија планира да, и о томе се доста говори, да сада тај концентрат разложи сумпорном киселином, зато мора да потроши велику количину сумпорне киселине и да у том процесу добије раствор из кога може даље да прерађује, али ће у том целом процесу емитовати велику количину угљен-диоксида. Тај проблем емисије угљен-диоксида из процеса компанија није за сада решила. Када се то догоди, онда се практично направи, после третмана супротном киселином, раствор који се даље прерађује. Тај раствор је компликовано даље прерађивати зато што из њега је потребно извући литијум и бор.
Када се посматра процес прераде, он је сложен зато што у истом раствору су оба елемента. Литијум се производи на један начин, бор се производи на други начин и не постоји јединствена технологија производње литијума и бора. Ово би била прва таква технологија која би се применила у Јадру. Шта је проблем? Проблем је у томе што је компанија успела да на једном релативно малом пилот постројењу испроба ту технологију, али на малом узорку. И то не гарантује да ће моћи да иде у тако велику производњу од хиљаде тона једноставног раздвајања литијума и бора и производње литијума и бора.
Сама компанија има искуства у производњи борних једињења у Калифорнији, где већ 100 година производи борна једињења. Нема искуства у литијуму и покушала је 2020. године да направи једно пилот постројење и најавила је да ће из остатака које има у Калифорнији, који су милионски отпади, да извуче литијум и да ће направити једно постројење које је требало је да произведе 10 тона, па онда пет хиљада тона годишње тог литијум једињења. Међутим, с тим се утихнуло, нема ништа, нема нигде најаве да је до реализације тог пројекта дошло. Нови проблем који би се појавио у реализацији пројекта Јадар би настао зато што је замишљен не само на плодној земљи, него што је замишљен као енормно велики рударско-индустријски комплекс.
Не.
Та њихова тврдња је онако пуна неког невероватног оптимизма и мало је реална, мало, мало реална. Зашто? Подземни рудник је, није постављен као подземни рудник, зато што они хоће да чувају природу, него зато што се јадарит налази триста до шест стотина метара под земљом и што мора да буде подземни рудник. Он је подземни рудник у том смислу. Да ли ће имати утицаја на онај надземни део? Ја могу да кажем да ће, рецимо, дневна производња руде бити шест хиљада тона, да ће они да троше више од пет тона дневно експлозива. Да ли ће имати утицаја? Вероватно хоће неки. Колики ће ти утицаји бити, не зна се. Само то експлоатационо поље које они шире под земљом, оно ће бити негде на површини која је сигурно осам стотина хектара. Значи испод земље ће се нешто дешавати.
Тај рударско-индустријски комплекс је велик и он ће да нанесе већ несагледиве последице и у самој изградњи. Зашто? Зато што су надземни део рудника постројења и постројења која су за прераду и добијање литијум карбоната и борне киселине. Практично су та 2 постројења потпуно окружена малом реком Коренитом која паралелно после тече дуж Јадра. Она је природна граница тог комплекса, скоро 60 посто његове дужине. И већ у самој изградњи у којој они планирају да отклоне велики слојеве земље, да подигну ниво за 4 до 6 метара, што није уопште, није, описано како ће се догодити, чиме ће већ угрожавати ту малу реку која је граница са тим постројењима.
Сам рудник је такав да је под дејством подземних вода непрекидно рударење ће значити и непрекидан дотицај подземних вода које су пуне различитих загађујућих материја. Алкалне су, имају у себи литијума и бора. Имаће, по проценама, можда и арсена, има водоник сулфида, има метана, има и других загађујућих материјала. Свакога дана би се из тог рудника испумпао један олимпијски базен те воде.
Врло сложена ствар када је у питању тај подземни рудник је да су стене из којих се јадарит ископава таквог састава да се очекује да може да дође до урушавања тих стена и слегања тла на површини. Практично је то један од отежавајућих околности и све те рударске активности морају да буду такве да се оног момента када се ископа неки део простора, он мора да се напуни бетоном. И у надземном делу рудника ће бити инсталирана огромна фабрика за прераду бетона која ће непрекидно бетон упумпавати у сам рудник. То је значи многоструко сложено. Још нисмо ни дошли до процеса прераде те руде, која се очекује сада до финалних производа.
Па била би посебна наравно, зато што овако кад посматрамо колику би количину Еуропа од Србије очекивала литијума.
Читава Еуропа у свим својим плановима би произвела за 30 година негде око 1,500,000 хиљада тона литијума рачунато на метални литијум, а Србија око 330 хиљада. Значи ми бисмо учествовали са рецимо 18 до 20 посто у тој укупној производњи. На Еуропу би било рецимо литијума 0,36 тона по квадратном километру, а у Србији 3.7 тона по квадратном километру.
Када погледамо колико нас нас има и колико има становника у Еуропи, сразмера је таква да наших 6,5 милиона и њихових 450 милиона људи није сразмерна томе колико би литијума, ми дали. Када се гледа по квадратном километру, што је веома важно, на Еуропу би било рецимо литијума 0,36 тона по квадратном километру, а у Србији 3.7 тона по квадратном километру, што би значило следеће - Еуропа је велика и своје планове и руднике је сместила на следећи начин. Сам рудник и прерада скоро нигде нису постављени на истом месту то је прво. Та читава производња би се дисперзовала по читавој Европи. За разлику од тога, ова производња које би била код нас би била сконцентрисана на Јадар, на општину Лозница и наравно на Србију. Што значи да би ми у суштини Еуропи дали литијум, а нама би остало загађење.
Па наравно, као и у свакој у хемијској производњи било би чврстог отпада, отпада који се емитује у атмосферу и отпада који би ишао са отпадним водама. Нема ничег ту непознатог. Значи све што уђе у ту производњу и не изађе са производима, остаће у отпаду. Значи, практично ће негде увек заостајати и литијум и бор. И рецимо количина бора би била око 10 хиљада, а литијума негде око 2 и по хиљаде годишње. Значи када то погледате на нивоу од 30-40 година, то су енормно велике количине. Наравно, то неће одмах да оде све у воду, у ваздух, у земљу, али ће непрекидно да учествује у свим тим процесима. Прво и најважније је да је то захтеван комплекс у погледу потрошње енергије. Енергију ће добијати као електричну енергију и енергију из природног гаса и енергију из дизела (за транспортна средства). По најблажим проценама које нису учињене детаљно ни од стране Рио Тинта, ни од неких независних експерата, повећавање емисију угљен-диоксида ће бити сигурно веће од 0.5 посто, што је врло велико, велики допринос емисији угљен-диоксида. Свуда у свету се угљен-диоксид смањује, а овде би се повећавао.
Друга важна ствар је да би у водама, отпадним водама било и литијума и бора. Оно што још увек није утврђено од стране Рио Тинта као прецизан податак, а зашто? Зато што Рио Тинто за све ове године није направио основни законски документ који се зове идејни пројект експлоатације и прераде минерала јадарита, из кога би произашли егзактни, квантитативни подаци о капацитету, о производним процесима, о емисијама, о количини отпада, о водама, о пречишћавању подземних вода итд. Значи то до сада не постоји. Оно што на основу материјала које до сада имамо из Рио Тинта чврсти отпад ће бити велики зато што је концентрација литијума у руди мала. И он мора да буде велики. Значи јаловине која ће се одлагати биће рецимо реда величине отприлике око 2 милиона годишње, а за 30, 40 година оне ће нарасти, акумулираће се, наравно, све до негде 90ak хиљада. Јаловишта, где они хоће да одлажу остатке чврсте, једно би било врло велико на 20 хектара, у самој долини Јадра тачно испред прозора оних људи који сада протестују против изградње Рио Тинта целог у Јадру. То је прво јаловиште.
Једно јаловиште било би високо 60 метара. 60m је нешто што је, ред величине, Храма светог саве или 15 спратне зграде, На 20 хектара. То је огромна пирамида. Огромна степенаста пирамида за коју они кажу, после тога ће да је пошуме. На земљи у којој има бора неће имати шта да пошуме.
Друго јаловиште које ће да се смести у долину реке Штавице, која је бујична река, има пуно малих поточића као притока. То је једна долина у коју би на 168 или можда 170 хектара била посечена шума И ту би се поставила та велика јаловина која наравно садржи литијум и бор и које би, по светским мерилима, била јаловина опасног материјала и по светским мерилима велика јаловина. Тако велику јаловину апсолутно ни једна земља у Европи не предвиђа за производњу литијума, ниједна земља не предвиђа, само Србија.
Не. Компанија је затворена за све. Ево ја ћу да кажем да сам рецимо тек пре можда две три недеље успела да добијем један каменчић у коме има јадарита, иако сам од самог момента кад су они тај јадарит практично пронашли покушавала да добијем узорак из чисто научног интересовања, јер сам у то време врло интензивно истраживала ове литијумске минерале. Компанија има своје материјале, радила је у сарадњи са нашим колегама и институтима - Институтима Черни и другим институтима и има много, доста истраживања. То није спорно. Та истраживања нису доступна јавности. Компаније има неколико материјала који су урађени. То је елаборат о налазишту. Има урађену једну студију коју никад није још завршила, која се односи на експлоатацију руде и врло спорадично помиње прераду. И то су у ствари основни материјали.
Приступило се изради просторног плана на основу такође непотпуних података, искључиво од оних података које су наше институције добијале од Рио Тинта. Они су чак у просторном плану, то може да се прочита, рекли следеће: документацију имају од Рио Тинта, са идејним решењима. Шта су идејна решења, то нико не може да каже ко је технички образован. Постоји идејни пројекат, не идејна решења.
На сајту компаније су се појављивали и други материјали који су били доступни фрагментарно. Ја лично сам све те њихове материјале које сам могла да прикупим прикупила. Доста сам се њима бавила и када су се појавили током лета ови материјали који се зову студија утицаја на животну средину, била сам врло изненађена што је компанија поново, уместо да направи Студију утицаја на животну средину експлоатације и прераде јадарита, то фрагментарно приказала у три потпуно одвојена материјала који су радиле различите екипе које међусобно нису очигледно много комуницирале и у којима се налази много непотпуних, контрадикторних и непотпуних података. И још ћу нешто врло важно да кажем. Приступило се изради просторног плана на основу такође непотпуних података, искључиво од оних података које су наше институције добијале од Рио Тинта. Они су чак у просторном плану, то може да се прочита, рекли следеће: документацију имају од Рио Тинта, са идејним решењима. Шта су идејна решења, то нико не може да каже ко је технички образован. Постоји идејни пројекат, не идејна решења. И кад је већи број људи хтео да се ангажује, да проучи шта се уствари налази иза пројекта Јадар, није могао то да учини. Тако да, кад гледам врло сам изненађена да се шира јавност научна очито није укључила у овај проблем мало више, али опет и нисам зато што не знају људи да почну шта да траже, шта да прегледају.
То је исто врло сложено. Рекла сам малочас да је једини сигуран извор воде која би напајала цео тај рударско-индустријски комплекс је уствари алувијон регије реке Дрине.
Збуњујуће је што компанија у истом документу чак и у просторном плану наводи да би се дневно користило и хиљаду кубних метара и 5 хиљада кубних метара. Колико? Не знам. Не знам одговор. Не знају ни они, ја верујем.
Када је у питању пречишћавање воде, ту настаје нови проблем. Проблем је што отпадне воде, по природи процеса који се дешава, морају да имају литијум и бор у количинама које нису мале. И што компанија каже следеће: они ће употребити за пречишћавање отпадних вода комбиновани систем у коме ће да користе нешто што се зове ултрафилтрација или реверзна осмоза. То су познате методе које се масовно у свету користе за десалинизацију воде. Воде која се користи за пиће или иригацију. То се наравно користи масовно у Израелу, на Кипру, у Малезији, у Уједињеним Арапским Емиратима и да не набрајам. Међутим, у тим водама је мала концентрација бора.
Бор је један елемент и то врло специфичан, врло сличан води и тим мембранама, у тој реверсној осмози, не може да се пречисти тако добро, ако концентрација буде висока, знатно већа него што је у морској води.
Таква концентрација се наравно у овим процесним постројењима очекује. Није јасно како то компанија мисли да ће да учини, нема научних података да је за тако високе концентрације та реверсна осмоза ефикасна. Нема нигде података у свету, да се тако високе концентрације воде, отпадне воде, уопште пречишћавају. Зашто? Зато што је та метода изузетно скупа и изузетно захтевна по количини електричне енергије која је потребна за њено функционисање. Између три и десет киловат часова по кубном метру воде се троши за тај процес. Да је то у Саудијској Арабији, они ставе соларне ћелије, па могу то да раде.
Нема Јадар мора, нема. Река Јадар је мала река, малог капацитета и компанија настоји да нас убеди да ће испуштати малу количину отпадне воде и да ће пуно да рециклира. Малопре сам рекла колико су шарене те рециклаже. И опет у различитим изворима наводи различите податке о томе колико ће бити испуштено отпадне воде. Имали смо прилику да чујемо колеге које су учествовале у изради ове студије, да ће они радити реминерализацију, да ће вода бити потпуно пречишћена. Прочишћена вода не може да буде потпуно пречишћена. Вода мора да садржи све што је у њој било, само је питање у којој концентрацији. Ако би они пречишћавали, има један материјал у коме кажу да би пречишћавали воду која има највише осам стотина милиграма, и ако је пречисте до воде која има само 1 милиграм, што би био наш стандард, пречистили би воду до чистоће 99,9 посто. Што је апсолутно невероватно.
Значи све изјаве које се дају од стране компаније треба да буду прецизне, тачне и необећавајуће за оно што они не могу да испуне. Значи као што нису становништву рекли да је бор опасан за биљке, тако нису сада ни рекли колико ће бити воде стварно. А не могу ни да кажу док немају идејни пројект.
Прво и то је новинарска флоскула нафта 21. века. И не може ни да буде. Прво литијумске батерије нису извор енергије, оне су само да енергију сачувају коју им дамо и кад се истроше морамо поново да дамо ту енергију. Значи свако, ко је икад узео овај мобилни телефон у руку, зна да мора, кад се испразни батерија да је напуни. Одакле? Па стави у утикач. Одакле у утикачу? Па то је струја. Струју можемо да производимо из хидро и сунца, из ветра, и наравно из угља. Ми немамо много сунца, немамо много ветра. Оно што још увек имамо само је угаљ. И треба да будемо свесни, да будемо сконцентрисани, да тај наш угаљ боље користимо, да не емитујемо угљен-диоксид у ваздух. А да ћемо тиме да спасемо светску индустрију, енергетику, то заправо није тачно. Значи, ја гледам овако, као професор универзитета који је провео стварно добрих 43 године на универзитету у Београду, и неколико година на универзитету у Крагујевцу, ми уствари треба младе да образујемо да на све проблеме и на развој света и на развој технологија гледају отвореним очима и да буду спремни и много спремнији него што смо ми. Не би дошли у ову ситуацију да је генерација моја и нека која иде иза мене спремнија да размишља о будућности. Ја мислим да нисмо спремни били. Зато смо и запали у све ове тешкоће. Онима који долазе после нас треба да их научимо да пажљиво поступају са ресурсима, да би онима који дођу после њих имали шта да оставе. Значи ми као генерације и генерације ових људи који иду иза нас, четрдесетогодишњака, педесетогодишњака, шта ћемо сада урадити?
Економисти кажу, то је неисплатив посао. И ми кажемо добро, ајде неисплатив, сад ћемо то да урадимо тако неисплативо. Шта ће да кажу људи који сада имају 20 година својим унуцима, за 40 година? Имали смо литијум, немамо га. Имали смо чисти ваздух, сада га немамо. Имали смо чисту воду, сада немамо. Што имамо. Имамо земљу и она је загађена.
Значи, треба да оставимо нешто будућим генерацијама. То би могла да буде генерацијска порука за крај.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Наши гости, независни стручњаци из разних научних области, пружиће стручно и објективно мишљење о овој теми, која има далекосежне последице за нашу природу, будуће генерације и здравље.
© Copyright 2026. All right reserved
