“Ми једноставно не можемо давати страним компанијама тек тако на изволте било какве ресурсе, без обзира где се налазили. То је знак да ми не водимо рачуна о домаћем становништву. Или ће бити корпорације или ће бити нас”
У петој епизоди серијала „Литијум – стручњаци говоре“, научни сарадник Института за економију, Александар Матковић, отворено се пита: има ли Србија јасан стратешки план развоја, или се препушта интересима страних корпорација?
Не.
Не.
Апсолутно и доста тога зависи од нашег стратешког плана развоја Србије, који ми сада тренутно немамо и уколико ми то немамо, онда је било какво ископавање апсолутно контрапродуктивно.
Апсолутно не. То не може ни једна компанију на свету, ни у једном пројекту.
Као привредне гране не. Нама ће рударење увек требати. Ни једна цивилизација није била без рударења. То просто не постоји. Али да ли постоји безразложно рударење због профита, апсолутно. Ми смо историјски негде на максимуму сада што се тиче искоришћавања ресурса и није ни чудо што ће ресурси попут нафте да нестану и таква врста пракса није одржива.
Због тога нисам против рударења као таквог, против сам неконтролисаног проблематичног рударења који штети домаћим интересима било које земље и које је организовано због профита, искључиво због профита.
Пре свега мислим да сама та реч, бело злато, та синтагма више скрива него што открива. Зашто? Пре свега, црно злато - нафта је био појам који се користио у 19. веку, када је откривена, али нафта је гориво, а литијум се користи за складиште. Прво то су две различите врсте робе. То је једна ствар. Друго, ја мислим да та сама идеја тог злата, то је ипак било у Америци, када је био златан „боом“ и ископавање и рударења злата се ширило и негде је постојао, чини ми се, вишак капитала који је могао да се улаже у ресурсе. Имали сте Рокфелера, једног од оних људи који су тај сам појам црног злата и употребљавали, али имали сте исто тако Хенрија Форда која је развијао аутомобиле, који ће онда чинити потражњу за тим црним златом.
Али ситуација је данас драстично другачија. Више не живимо у 19. веку, ми живимо у 21. веку, где је врло упитно каква врста потражње постоји за литијумом. Ја сам контактирао и Рио Тинто, контактирао сам Ерго Гроуп, који је радио те калкулације, контактирао сам чак и службе у Европском парламенту, које су радиле те калкулације, али оне нису сигурне. Они су врло често давали трећим лицима да екстраполирају историјске трендове потражње за литијумом. Рећи да је то бело злато чини ми се да ипак не може се тек тако говорити. Прво зато што је за црним златом, за нафтом, постојала тада постојећа потражња, а за литијумом ми онако спекулишамо о некој будућој потражњи. Истовремено, ово је корпоративна иделогија, само да је напоменем. Када кажем корпоративна иделогија мислим на то да су ови подаци - да ће постојати та потражња за литијумо - они које желе да ви знате. Међутим, немачка аутоиндустрија је у кризи, Волксwаген затвара фабрике, Нортхволт, батеријски продуцент, је пред банкротом. Дакле, све то утиче на потражњу и на наше пројекције потражње и хоћу да кажем да када сам чуо то за бело злато, просто то је маркетиншки термин. Тако да слушаоци не треба да се поведу за тим тек тако лако, јер прво литијум је складиште, он није гориво. За складиште, постоје натријум-јонске батерије, постоје и хидрогенски мотори, просто постоји низ производа који се могу к употребити за изградњу електричних возила, што није био случај са нафтом, са историјском нафтом, као историјском робом, која ће ускоро и да нестане у крајњем тренутку.
Али поента приче је да је ово ипак неки Вучићев маркетиншки трик, јер литијум није чак, иако се класификује као „раре“ (редак) материјал, заправо редак, има доста, није толико редак, као тунгстен и неки други, а и чини ми се да читава та маркетиншка атмосфера око литијума је доста јака, има тај тотализујући наратив, као да је литијум сада централни елемент за зелену транзицију. Али ако погледате тржиште, ако погледате ауто индустрију, па није. Чак и за батерије, он не чини ни највећи проценат неке батерије - можда у Теслиним батеријама да, али у принципу, батерије понекад имају само око 8 кг или мање килограма литијима. Тако да није он толико велики као што се хоће нама представити, нити профитабилан.
Тако је. Апсолутно.
Имате Аустралију као број један продуцента. Ја последње податке имам за 2022. годину, где ја мислим да је Аустралија рударила отприлике 61 милион тона литијум карбонат еквивалента. После ње је ишао Чиле, се 40 милиона тона, потом се 19 милиона тона Кина. Дакле, Кина, Чиле и Аустралија. Е сад, наравно, има и тај литијумски троугао Боливија, Аргентина и Чиле, где су највеће концентрације литијима, просторно гледано. Али заправо у свету један од, ако погледамо баш регион унутар једне земље, где је највећа концентрације литијума, једном малом подручју, то су управо Горње Недељице и Србија.
Дакле, зависи који критеријум користимо, али поента приче јесте да постоје различите методе да се литијум извади из земље. Дакле, док у Аустралији се из сподумена вади, где се литијум копа, у Атакама пустињи у Чилеу се он добија заправо испаравањем из воде и зато је то у Атакама пустињи довело до тога да се у том региону 65 посто све пијаће воде користи за литијум и то је јако велики проблем.
Оно што мислим да је исто проблематично код нас јесте управо оно са чим сте Ви почели у принципу - да ли је негде рударење покренуто у неком густо насељеном подручју у 22 села - па и није. И ја мислим да је то последица не само овог литијума, већ одсуства стратешког плана развоја Републике Србије. Ми једноставно не можемо давати страним компанијама тек тако на изволте било какве ресурсе, без обзира где се налазили. То је знак да ми не водимо рачуна о домаћем становништву. Било каква врста економског или просторног планирања увек значи - ја сам се бавио истраживањем еколошког планирања у Југославији, ти планови развоја који су трајали до 30 и више година су се заиста годинама расправљали, водило се рачуна, па тек онда се покренуло или непокренуло нека рударење. А ми смо овде као да градите кућу, па је прво направите а онда питате да ли нама треба кућа. То је мени тотално лудо. Ми смо 20 година чекали да ова компанија буде ту, да ћути, да не ради ништа у јавности, да никога не обавештава и онда одједном имамо ту као дебату, где сад треба да видимо да ли уопште то да радимо. Тотално лудо.
Па цена тог „белог злата“ је занимљива једна ствар. Она је сад отприлике десет и по хиљада долара за тону литијум карбонат еквивалента, а поента приче - то је испод 50% у односу на Рио Тинтове пројекције. Тако да сва она профитабилност - то слободно можете да срежете и на пола сада. Чак мислим и да се мало та цена поправила, до пре 20 дана је била отприлике десет хиљада долара- али поента приче -као скочила је мало, али зашто. И ту сад улазимо једну занимљиву динамику. Цена, чак и кад се дигне, цена литијума, то не мора да буде нешто добро, да се тако изразим. Рецимо сада цена расте, али зашто? Зато што се спрема следећи трговински рат између Кине и Америке. Трамп је постао председник и шта се онда дешава? Кинески произвођачи све више купују литијум, све више инвестирају заправо у батерије, како би што пре продали возила, пре него што их ове тарифе закаче. Са друге стране у Аустралији се смањује продукција, зато што очекују пад потражње са њихове стране. Тако да различити рудници различито реагују и поента приче - баш зато што имате с једне стране мање производње из Аустралије, а вишак потражње у Кини, онда та цена скаче, али то је привремено и скаче из лоших разлога -зато што то говори да се људи припремају за сукобе, припремају се за тензије. И кад те тензије крену, цена ће опет кренути да пада и рецимо, ја чак мислим да се неће ни толико дићи, макар не колико су Рио Тинто и друге корпорације нама то представљале да ће цена не знам колико скочити, па ћемо ми сви бити богати одједном, јел да - бело злато.
А мислим да се то неће десити баш управо због овога што сам говорио. Те пројекције су углавном рађене 2021. године, дакле пре кризе немачке ауто-индустрије. Ко је пратио ту ауто индустрију, видео је да она већ буквално десетак година има кризу профитабилности и није компетитивна. То су углавном “хигх-енд” премијум возила које не могу да буду конкурента Кини. Кина се при том припрема што више да их лиферује на европско тржиште. Ту чак и Србија и игра велику улогу, рецимо Линг Лонг, који праве гуме. Дакле мора се глобално гледати и поента приче јесте то да ви једноставно можете имати мало благо корекцију цене ка горе, али ја бих рецимо ту гледао чак и државне политике. Сам скок те цене и та прича око профитабилности је ишла из тога када су Европска унија, САД и Кина објавили да ће зелена транзиција да се деси и да нам треба јако пуно литијума до 2050 – 2060. године. Тад је био “боом”, али после тога цена пада. Сада можда ово све звучи јако компликовано, али што је поента прице- корпорације не желе да вам представе то компликовано. Они желе да вам кажу- имате једну цену, она ће бити супер, вама ће бити лепо. А цела поента ове неке друге приче, и ако погледате економску историју свих ових ствари, то је јако комплексно питање.
Пре свега ми се налазимо у једном потпуно сулудом добу сада, где имате рат у Украјини, где имате глобалне тензије, где се Русија оглашава са нуклеарним наоружањем – ко ће те ствари да предвиди? Стварно је нестабилно тржиште и литијум као такав иначе је нешто што се зове хиперциклична као роба. Рударство иначе доста осцилира и то све можете утиче на вас, ако се ви као држава, односно ако се ми као Република Србија закачимо на то, ми ћемо одједном ући у те све глобалне, тензичне конфликте и глобалне осцилације. Уопште та идеја да мени неко дође да каже - ово ће бити цена литијума- човече, на основу чега, како су то знали? Ова цена толико варира и ако се ми као Србија за тај литијум вежемо, наш БДП може варирати много више. Шта рецимо ако нека, као што се често прећуткује, војна индустрија користи литијум такође? Мислим да Немачка развија, при том, авионе и дронове, који користе литијумске батерије. Постоји та безбедносна компонента. Да ли ми желимо да уђемо у то све? Ја искрено мислим да је ово толико комплексно да та једноставна идеја да ћемо сви од овога одједном живети као лордови - не, заборавите на то.
Па мени је ту, рецимо пример или можда нека паралела Монголија, исто са РиоТинтом су преговарали и извели су тај рудник и Монголија исто није имала државног удела у том руднику, а све и да је имала и да Србија има, мислим да то не би променило нашу динамику. Одмах сам рекао да не знам о преговорима, не зато што ме не занима, већ зато што знам да сам у 1000 других пројеката покушао да дођем до тих преговора, покушао као 1000 истраживача да дођем до тих докумену, а то се све крије. Тако да шта је ту преговорано са Рио Тинтом, ја верујем да ћемо ми видети временом, али начин на који се то ради данас и на који је то урађено, да мало-мало па исплива у медијима да Рио Тинта припрема машине док ради процену утицаја на животно средину, да је радио економску студију анализе док пројекат био забрањен, да су се потписивали уговори са Марошем Шевчовичем у Њујорку док је пројекат био обустављен - то све говори да можда чак ти преговори мало имају ад хоц карактер. Ја верујем да су они преговарали једно 2020. године или 2018. године, али чињеница је да се ово све толико мења - када су покушали, рецимо, акон о експропријацији да измене 2021. године - мислим, ово је све толико хаотично да искрено мислим да било шта што су договорили, да у сваком случају може се промени и сасвим сам сигуран, да између корпорације и партије постоје константни преговори. Тако да то што су они договорили 2021. године или раније, можда се то мења. И то је можда мислим и највећа поента ове приче - да ми заправо не знамо што они раде и да они сутрадан могу испреговарати нешто другачије. Поента приче - нетранспарентност, нема демократски увид јавности и докле год је тако ми само можемо спекулисати.
Знате како, свака компанија која се нађе у ситуацији у којој се Рио Тинто нашао - имате једну нацију против себе - она ће гледати да те своје трошкове напумпа, да кажу ми смо пуно изгубили и то су такозвани ИСДС судови, Инвест ин тхе Стате Диспуте Сеттлемент. То су судови који су међународне арбитраже које користе корпорације да туже државе. Е сад, што је поента тих судова? Да бисте ви имали успешан случај, ви морате доказати да је ваша корпорација поштовала законе. Ту долазимо до једне мале препреке. Како ћете доказати да је једна компанија поштовала законе, ако је потписивала споразуме за време док је забрањен пројекат, како ћете објаснити ту везу?
Ево, мислим, ок, мени су претили смрћу. Мислим, те поруке су садржале име Рио Тинто. Ја сам Рио Тинто, јавно сам им писао, молио сам их да те поруке осуде. Они су рекли отприлике да ја вршим дезинформацију против њих и тако даље, нису се баш пуно оградили. Не кажем ја да је то из компаније неко писао. Али поента приче је да ће то све ући у суд, као документи. И како ћете онда доказати да је та компанија пословала ок, ако је уплетена у доста тога? Ја нисам правник, тако да стварно не бих ја ту коментарисао нашто претерано, то остављам правницима. Али поента приче -није то тако лако добити. Рецимо у Румунији, Росија Монтана, рудник, они су добили спор против корпорације. Тако да није то толико, не можемо ми сад унапред рећи, ми ћемо изгубити. 0ткуд знате да ћемо ми изгубити? Не знате, има толико фактора, и зашто глумите судију. Онда препустите то судији.
Да, пре свега, они имају ту неку секцију “Питања и одговори” на свом вебсајту где о бенефитима има два пасуса отприлике. Ја их јесам контактирао са неким питањима како су радили неке прорачуне и тако даље. И одговорили су, да, али ми се чини да ту није само проблем Рио Тинту, ту је проблем и наш онако тајновит третман страних инвестиција.
Знате и сами, надстрешница када је пала колико нам је требало да уопште дођемо до тих уговора, брисани су понекад са сајтова они који су били јавни, дакле то је све, рекао бих, једна наша динамика за коју ипак има одговорност у крањем та Влада која то води. Такође ми имамо те законе о страним улагањима који подразумевају да можемо неки пројекат да просто означимо као пројект од националног значаја, да му дамо субвенције и тако даље. Обично ту су уговори тајновити и ја претпостављам, рецимо у случају потенцијалне субвенције ИноБат-у, да ми исто тако нећемо знати те уговоре. Ви на основу тога једноставно не можете ни да процените шта је ту држава дала, а шта добила, а то су наше паре у крањем. Тако да ја мислим да је ту јако велики проблем. Што се тиче самог Рио Тинта, ја бих рекао чак и да они документи који су јавни, попут те студије економске анализе и анализе утицаја на економију, да су они тако направљени да је као схоw програм, као нека врста рекламе, са јако великим бројкама, толико и толико милиона ћете добити. И сад, ако бих рецимо ја то читао, а да се не бавим темом, ја бих мислио шта фали овом пројекту. Погледајте, видите великим словима, не знам колико милиона ћемо добити, оволико ће бити утицај, оволико ће бити Фонд за локални развој. И сад ви једноставно то читате и схватате прво, ако сте економетриста, да они нису радили, на пример, сценаријску анализу, у смислу да сте направили опцију за ниску профитабилности, средњу профитабилности и висок профит. Рецимо шта ако рат у Украјини експлодира, како ће то утицати на нешто, шта ако се деси крах ауто-индустрије. То су они требали да ураде. Ја не могу да верујем да је неко део рударске мултинационалне корпорације и да се не бави кризом немачке ауто-индустрије.
Ако хоћемо да причамо чак и о тим јавним подацима и тим студијама утицаја на економију, које је Рио Тинто урадио, зашто онда ако желите да нама говорите да је ово ултра-профитабилно, зашто друге земље, попут Конга, Руанде, то су све рударске земље, зашто се оне нису развиле. И ако имате Вучића који говори да ће од овога БДП скочити 16% - што није ни једна земља имала такав привредни развој на свету -ви једноставно имате онда атмосферу јавне дебате која прво није научна, није научно заснована, већ је то неки маркетинг и као друго, баратамо се бројкама које, кажем, понекад нису чак ни тачне. То онда нама све говори да поред тајних података и јавни подаци су проблем и оно што се нама заправо сервира је само чист маркетинг.
Па то се нама објашњава као, имаћемо, цео ланац производње у Србији. Међутим, постоји ту пар ствари. Дакле, сами сте поменули да је ИноБат субсидиар Рио Тинта, а оно што је мени исто јако занимљиво је што се у Чешкој, односно у Словачкој, заправо ИноБат налази под истрагом једне холанске групе које се зове “Фоллоw тхе Монеy”, због сумње да су повезани са Марошем Шевчовићем испред Европоске комисије и да су по тој сумњи евентулно добијали и неке паре од Комисије, ван неких конкурса. Тако да, тај исти Марош Шевчович који је долазио овде да потписује споразуме са Вучићем, исто тако врши ту маркетиншку пропаганда. Мени говори, у принципу, да се оградим, не тврдим ништа, али по подацима који су јавни и ономе шта сам чуо од новинара, ту има свашта да се истражи.
Тако да, ја бих свакако рекао да ови велики пројекти дефинитивно генеришу оно што се у литератури назива, што сам ја понекад употребљаво, тај технолошки моментум. Људи понекад ово гледају кроз корупцију, али поента је да оволико велики пројекти стварају интересе, социјалне интересе, да људи долазе код њих да инвестирају у њих, да се на неки начин повезују са тим корпорацијама. И што више расту и расту и развијају се, попут овог нашег пројекта Јадар, то ће више бити тих интереса који лебде око њих, тако док на крају цело друштво на неки начин не поларизују. И то је оно врло често и понекад историјски било са тим огромним инвестицијама. И ја се бојим да се ми налазимо у тренутку када зелена транзиција захтева ове мегаломанске пројекте, који захтевају развијање одређених технологија, који захтевају одређено копање на великим подручјима.
И то све захтева јако пуно пара, инвестиција, фондова који морају од некуд да дођу. И ту је, ту су отворена врата за све. Ако Европска комисија стане иза тог пројекта, ако узме неке финансије да га подржи, ја мислим да на тај начин се стварају те полу-коруптивне мреже између европског капитала, наших ауторитарних власти, мултинацијалних корпорација и да неки начин -оно што се некада називало државним капитализмом- заправо почиње поново да функционише и да се на тај начин ауторитарне владе у принципу учвршћавају.
Пре свега сам написао ово отворно писмо као подршку мојој колегници Милици Кочовић, која је иначе написала такође једно отворно писмо пре мене, али њој је компанија Рио Тинто уместо одговора, односно, унутар одговора, претила тужбом. Морам приметити да у том тренутку није било пуно економиста у тој дебати и читава поента ове приче је била да се јавни подаци сазнају јавно, тамо где треба да буду. И ја сам изнео јавно проверљиве податке и централна теза ми је била заправо то да смо у последњих 5 година видели повећање страних инвестиција у рударски сектор од 6 пута. Дакле, отприлике од око 100 милиона евра до преко 700 милиона евра.И шта је то донело нама - ништа, то се није прелило у раст животног стандарда. Мислим, ту су све оне инвестиције које генеришу послове, имамо и Бор, имамо Рио Тинто и заправо кад се погледа, рецимо, подела тих инвестиција испоставило се да је Рио Тинто одговоран за преко половину тог повећања без да је то на неки начин утицало на нас. Тако да сва та приче око тога, како ће ми, не знам како живети - ја сам просто погледао податке и закључио - па ево, већ имамо и рударске инвестиције у Бору, већ имамо и Рио Тинто капитал који улази у земљу, да ли је то нас сад одједном транспортовало и трансформисало у неку велику економију - није и препостављам ће то тако бити и убудућности.
Поред тога ја сам изнео неке податке који се рецимо тичу тога да ми имамо све више и више екстрахованих природних ресурса, што доводи до отприлике пораста рударског отпада од преко 150%, 90% од ког је биолошки активно и опасно. И поента приче је да ми, ако погледамо неке индикаторе зелене транзиције попут нечега што се зове ресурсна продуктивност - колико ми материјала користимо рецимо по БДП-у, то се понекад рачуна колико килограма ви нечега имате по еврима, и то код нас опада, ми све више имамо копања у Србији, а све мање то нама доноси користи. Чекајте, ова прича тотално иде контра свега што ми знамо.
И ако погледате зелена транзиција је требала да доведе до wин-wин ситуације и између Европске уније и између Србије и са обе стране да доведе до побољшања економије. То се није десило. Ви имате једноставно чињеницу да док Европске земље врше транзицију унапред, ми вршимо уназад и зато сам просто закључио оно што се у литератури некада називало - колонијом. Могу наравно о томе касније причати, али поента приче да је то изазвало буру у јавности зато што имамо осећај на неки начин цар је го, то је што је.
Ми можемо причати о овом или оном податку, о оној или овој бројци, али ако погледамо социјални процес који се нама дешава, ми се заправо сврставамо уз европску периферију и сврставамо се као једно од нових рударских колонија у овом неком новом свету зелене транзиције где имате капиталистичке земље које апсолутно профитирају од овога, имате корпорације које убирају плодове од овога, а бојим се да се нама дешава сличан процес који се 19. века дешавао у Конгу, Руанди и овим афричким земљима, где су фактички принуђене да сервисирају услужене секторе земаља у Европи и то је рађено на жалост на сличне начине - говорењем да ће то донети бенефите, да ће њих цивилизовати тако даље и да ће њима бити лепо, док онда не погледате шта је то урадило.
Људи мисле да је то увреда. Међутим то је некад био део наученог дискурса, то се некад проучавало. И ако погледате, ја мислим да ми требамо и да мало промислимо поново те историјске колоније. То нису биле, да тако кажем, феудалне земље које су њих колонизовале, то су биле савремене привреде. Ви имате развој аутомобилског сектора у Белгији, рецимо где краљ Леополд одједном након Берлинској конгреса добија отпрлике милион квадратних километара у Конгу. Он даје нешто се зове концесије фабрикама попут Абира, односно инвеститорима попут Абира и белгијских рударских компанија, које онда заправо, да би одговорили на потражњу за гумом у Европи, почињу да инвестирају у те земље.
Шта се онда дешава? Имате заправо земље које контролишу онда економије других земаља. Ја када говорим о колонијализму ја говорим о економском колонијализму и фора је што се ова врста колонијализма заправо историјски наставила чак и након што се колоније ослободиле. Дакле, ви имате чак и након што је Конго постао слободна држава, имате, рецимо, један Унион миниèре, то је компанија која је рударила уранијум у Катанга региону у Конгу. Људи ће можда знати Патрице Лумумба-у који је тим поводом ухапшен и умро. Он је заправо убијен од стране белгијске полиције која је било тамо. Исте те полиције, Форце Публиqуе се звала, која је дошла 1885 тамо. Дакле, белгијска полиција и војска су биле чак и после ослобођења ту. И компанија је било после ослобођења ту, и исти економски процеси су били ту и пре и после. Без обзира да ли се ви назовете колонија или се не назовете колонија. Поента није како се зовете, поента је шта се ради. А оно што се радило је да имате аутомобилски сектор у европским компанијама којем апсолутно треба гума у том тренутку, све је већа и већа потражња за гумом, због чега ви морате на неки начин да присилите те људе да копају каучук. И то се на жалост одигравало тако што су корпорације имале своје приватне војске, мислим људима су секли руке због ниске продуктивности.
Али знате шта је сада проблем овде. Ако погледате ово су подаци који се не знају у Србији. Имала је једна књига која је зове „Жене говоре“ о текстилним радницама у Србији, где се испоставило да се због ниске продуктивности нашим женама у текстилном сектору стављала црвена омча око руке када добију менструацију, јер су тада ниске продуктивности, прерасподељују се у друге секторе, и ако три месеца не носе ту омчу, онда се отпуштају под претпоставком да су трудне. То се дешава у Србији данас. Имате онда то да радници носе пелене, имате онда то да се нашим радницима прети ако се побуне. Рецимо у Фиату су морали да одустану од права на штрајк. Моја поента приче, на који начин ми дижемо продуктивност? Да ли ми дижемо на сличан начин на који се у историјским колонијама то дешавало?
То није сад црно бела ситуација. Ви имате нијансе принудног рада. Ја сам рецимо на Хумболдт-у и студирао заправо историју принудног рада, јер ми је тема била политичка економија нацизма. И апсолутно ви имате истраживаче који дефинишу то на различит начин, да ли радник може да каже да има проблем, да ли може да има слободу кретања и тако даље. И ако погледамо неке од тих критеријума, ми можемо рећи да је врста принудног рада на овај или онај начин у Србији, укључујући принудни рад под претњом гласања за СНС, апсолутно у порасту. И ако хоћемо да видимо у шта се то уклапа, то се уклапа у теорије колонијализма. Апсолутно. Ми имамо погрешну слику о историјским колонијама. То нису неки системи које су припадали прошлости. Нема ни 100 година од ослобођења тих колонија. И апсолутно ви имате економетријске студије којае доказују да су у земљама које су, рецимо, баш у самом Конгу, у тим подручјима где се рударење вршило, заправо да је нижа образованост становништва, јер су сви копали у рудницима, шта ће им образовање, ниже здравље, јер имају наследне болести, јер је то подручје загађено. Имате веће разлике у богатству, зато што су се рударски магнати обогатили, док је обично становништво стагнирало. Имате, рецимо, јако велике сиромашне регије, зато што ако ви не радите за рудник, ви нисте ништа. Као у Бору - ко ради за рудник, све ок, ко не ради за рудник, ништа.
И то су све неки економски процеси који апсолутно имају и свој континуитет. И ја се бојим да - ако погледамо те велике корпорације које данас све више и више добијају пара од Европске уније, Европске комисије, од субвенција од земаља попут Србије - ми њима сипамо моћ заправо и оне имају онда све већи утицај на наше економије. Они могу да вам рецимо, као што је Рио Тинто сам радио Шпанији на почетку 20. века, кад је постао толико јак у Шпанији да је могао да одређује наднице људима. Ако Рио Тинто спусти наднице рударима, онда ће то урадити и друге корпорације. И мислим да ми јако лагано и чак можда неозбљно прихватамо и приступамо теми колонијализма. Као да је то оно, као да је увреда. Извините, али колонијализам историјски се развио у капитализму, у савременим тржишним привредама.
И ви имате чак рецимо - у Британији је постојала та странка империјалиста, постојале су студије империјализма, Јохн Хобсон један од првих који је отишао у Конго, отишао Африку и о томе извештавао. Мислим имате, Хенрyк Гроссман и Лењин је чак писао о томе, чак и наши у Краљевини Југославији, и то хоћу исто за крај да поменем. Француска власт је била над рудницима у Бору, они су били у истом картелу са Рио Тинтом. И поента је, ми смо имали рецимо Сергије Димитријевић, још неки људи су тада, наши српски аутори, проучавали Краљевину Југославију, која није била колонија формално, али су је проучавали као колонију због економских процеса. Ако су они то тада радили, па шта нас спречава да будемо озбиљни и да сагледамо социјалне аспекте ових инвестиција. Страна инвестиција није само кад вам неко да динар ви кажете, ја сам супер богат, не. Ви дајете некој компанији власт над земљом, власт над државом, власт над нацијом и та компанија ће нешто радити. Шта ће урадити? Ви морате то да проучавате.
Па, наравно, истражују се те натријум-јонске батерије и истражују се ти хидрогенски мотори, рецимо БМW инвестира у то, што сам већ поменуо. Али оно што се можда код нас не говори, а дискутује се рецимо у Европској комисији помало и тиче са ове теме око колонијализма - заправо ви имате пројекције да ће и европским самим компанијама требати литијум до одређене тачке, кад ће почети наводно да га рециклирају и они, рецимо, на неки начин већ калкулишу са тиме да ће литијум, ако се буде рециклирао, остати у тим земљама центра, док ће нама остати просто рударење.
Да ли је то одрживо? Апсолутно није, ви немате у потпуности одрживо рударење. Значи рударење је сектор где се дешавају акциденти и где се дешавају проблеми и на неки начин ви морате са тим да водите рачуна. Сам литијум није нешто што бих ја назвао одрживим. Зашто- па зато што толико се тржиште мења и толико његово копање захтева нових рудника да је тренутно та експанзија рударења - просто сама по себи ће донети више штете него користи. Ево на шта мислим. Када су се радиле калкулације за количину литијума која нама треба, ја кад сам причао са тим људима, неки од њих су чак и против тога, су рекли да они нису никада улазили рецимо у то да ли неком европском грађанину треба 5 мобилних телефона у наредних 2-3 године, да се сваке године мења телефон, или да неки богаташ може да има десет возила електричних. Нису улазили у то. И сад шта је поента? Ви ако хоћете да израчунате колико нама треба тог литијума за тај као одрживи развој, ви заправо без улажења у та питања само служите експанзији, економској експанзији, експанзији материјала, свему против чега је зелена транзиција, која онда не додирује та питања која је требало да реши. Зелена транзиција решава тренутне европске привреде тако што им даје само више материјала, а поента је да га смањимо. Ако хоћемо да га смањимо, морамо да направимо нове калкулације на темељу тога шта нама треба заиста као људским бићима, које су наше потребе, да ли су наше потребе да ми будемо - да ли је конзумеризам ок- ви морате то питање решити, то је социјално питање.
Ако желите да идете заиста у пуну зелену транзицију, ви морате смањити конзумеризам у земљама центра, у земљама Европске уније. Без тога нема уопште почетка ове приче. Ако то не урадите, ви ћете једноставно и даље служити рударским корпорацијама, ауто корпорацијама, којима је циљ да продају више возила, више литијумских батерија и да на тај начин остваре профите. Ако је то циљ, онда ми не радимо ништа, осим што трошимо више материјала, а да ли ће то донети бенефит некоме - па и не. Право за мене решење зелене транзиције је инвестиција у јавни сектор, инвестиција у јавни превоз. Немачка има колапс железничког собраћаја, исто има и Француска, то се све треба решити ако они желе да иду у ту зелену транзицију и ако хоће да ту инвестирају, то је много мање литијума за те њихове аутобусе, рецимо јавне, који сервисирају много више грађана. Бенефит вам је већи. Ако то хоћете да решите, онда вам не требају нови рудници, већ можете да то решите из постојећих ресурса и резерва литијума. Али што је поинта у тој причи - ту не профитирају рударске компаније и не профитирају ауто компаније, приватни сектор. Тако да мени је ово решење, значи јавни сектор и оно што је код нас табу тема, економско планирање. То захтева планирање, ја се извињавам, значи неко може да је алергичан на то, али зелена транзиција сама по себи је планирана и или је планирана за компаније или је планирана за грађане. Ако није планирана за грађане, онда је планирана за компаније. Тако да то сад имамо и без решавања тога, ми ћемо се кажем опет претворити у те рударске колоније које ће онда сервисирати туђе потребе за профитом.
Па пре свега ту су били отприлике 70-ак стручњака за литијум, за енергетику, за зелену транзицију, за рударство из различитих сектора, од цивилног друштва до инжењера. И колико сам ја видео, прво ту је био и директор Европских послова Рио Тинта који се нама обраћао, али није дао ни један контра-аргумент нама. То је то. Мени је рекао само да има другачије виђење економије, сад што то значи- мислим ја и са својим колегом немам исто виђење економије. Није ни један контра-аргумент научне врсте изнео. Исто тако, Сара Матјуз из Европских зелених, која је била председавајућа тог скупа, се буквално на крају сложила да је ово неоколонијализам и рекла је да је Европски парламент под корпоративном присилом Рио Тинта. Очигледно је мислила да ту постоје неки притисци за које ми не знамо вероватно, који су вршени на сам Европски парламент. Ја бих њу питао свакако за то, али оно што је поента приче је да постоје гласови у Европском парламенту који су против овога, након тога је покренуто неколико серија истраживања која се тичу економских ефеката Рио Тинта. Ја сам учествовао у једном. У питању је документ који ће бити послат Европској комисији на разматрање када буде одлучивала о томе да ли да Рио Тинту даје додатне финансије. И ја мислим, ако се то деси, да ће код нас настати хаос, ако се то не деси, опет ће то нама дати на неки начин ветар леђа.
У сваком случају, ситуација се поларизује и ово је био један од догађаја који су поларизовали ту ситуацију додатно и пробили ту тако неку врсту тишине, која је у Европском парламенту постојала пре тога, да би њима дали, да тако кажем додатне аргументе и муницију када их неко пита да ли сте само против овога зато што су се неки ту Срби бунили или ту постоји неки додатни разлог? Они сада могу да кажу - прво, ово ће оштетити домаћу привреду, нас ће увући у политички врло осетљив пројекат, који је сада да повезан са насиљем и претњама смрћу, хапшењима, затварањима људи, упадања активистима у домове. И који ће онда учинити европске политичаре, када неко вас пита у Немачкој зашто сте подржали овој пројекат у Србији, шта ћете ви рећи? Нисам знао да их хапсе. Па што гласамо за вас, и зашто наше паре европских грађана дајете некој корпорацији која уништава Србију? То ће онда на неки начин приказати у лошем светлу те европске политичаре и на ту карту играмо зато што је ово сада све више међународни, није више српски проблем, већ међународни проблем - како ће Србија реаговати према Рио Тинту, Рио Тинто према Србији, јер у случају проблема настаће хаос и у Србији, и у Европском парламенту, и у Европској комисији, јер смо сада везани на начин на који нисмо хтели да будемо. И ја мислим, ако се овај пројекат деси, да ће чак моћи да угрози зелену транзицију, зато што ће открити сав тај ауторитарни слој који је подржава и у томе је специфичност РиоТинта и пројекта Јадар - зато што је он, на неки чудан начин, испао као нека врста сочива или микроскопа, не знам како да кажем, али у сваком случају је бацио светло на све те скривене процесе које су подупирали рударске секторе, иначе у историјским колонијама.
За Конго их баш брига и Руанда је далеко, то можда ће прочитати неко на неким вестима. Али ако се нешто деси у Србији у једној европској земљи, да се заправо у земљи Европе, у којој се одједном хапсе људи, упада у домове трудницама и да се на неки начин грађани, да се врши принуда над грађанима да прихвате један рудник, онда то већ у Немачкој и у немачким медијима изгледа лоше, у Европском парламенту изгледа лоше, земља је чланица Европске уније, да ли ћемо тако третирати сваку другу чланицу - то отвара јако пуно питања. И оно за крај што је занимљиво, у Европском парламенту су се одржала предавања о неоколонијализму, управо због тога, где су онда они сами себе питали па чекај, кад је било са историјским колонијама, ми смо се понашали тако и тако, да ли сада желимо поновно да се тако понашамо?
Пре свега ви никада не можете знати када ћете победити. И у најцрњем могућем тренутку када сте одустали од свега, дигли руке, све је страшно, Вучић шаље БИА-у да киднапује људе на улицама, полиција малтретира људе, затварамо вам пријатеље. Ја своје пријатеље гледам по затворима сада, гледам пријатеље на које су бацили димне бомбе. То моје јутро изгледа одвратно, али ја знам да свако од нас, чак и да губимо, да треба да се боримо, јер овај пројекат стоји стакленим ногама, а ми то не знамо.
Ми можда, ако опозиција буде могла да искористи ово, имамо шансу да победимо, а да и сами то не знамо. И у томе је јачина зато што ви нисте имали оваку врсту отпора једном руднику нигде, чак ни у Португалу и у Чилеу, где били масовни протести, где је 8 метроа горело у једној ноћи, када је Атакама била одобрена - ви имате једну Србију која је буквално цела устала против овога. Или ће бити корпорације, или ће бити нас.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Наши гости, независни стручњаци из разних научних области, пружиће стручно и објективно мишљење о овој теми, која има далекосежне последице за нашу природу, будуће генерације и здравље.
© Copyright 2026. All right reserved