Ljudi misle da je to uvreda. Međutim to je nekad bio deo naučenog diskursa, to se nekad proučavalo. I ako pogledate, ja mislim da mi trebamo i da malo promislimo ponovo te istorijske kolonije. To nisu bile, da tako kažem, feudalne zemlje koje su njih kolonizovale, to su bile savremene privrede. Vi imate razvoj automobilskog sektora u Belgiji, recimo gde kralj Leopold odjednom nakon Berlinskoj kongresa dobija otprlike milion kvadratnih kilometara u Kongu. On daje nešto se zove koncesije fabrikama poput Abira, odnosno investitorima poput Abira i belgijskih rudarskih kompanija, koje onda zapravo, da bi odgovorili na potražnju za gumom u Evropi, počinju da investiraju u te zemlje.

Šta se onda dešava? Imate zapravo zemlje koje kontrolišu onda ekonomije drugih zemalja. Ja kada govorim o kolonijalizmu ja govorim o ekonomskom kolonijalizmu i fora je što se ova vrsta kolonijalizma zapravo istorijski nastavila čak i nakon što se kolonije oslobodile. Dakle, vi imate čak i nakon što je Kongo postao slobodna država, imate, recimo, jedan Union minière, to je kompanija koja je rudarila uranijum u Katanga regionu u Kongu. Ljudi će možda znati Patrice Lumumba-u koji je tim povodom uhapšen i umro. On je zapravo ubijen od strane belgijske policije koja je bilo tamo. Iste te policije, Force Publique se zvala, koja je došla 1885 tamo. Dakle, belgijska policija i vojska su bile čak i posle oslobođenja tu. I kompanija je bilo posle oslobođenja tu, i isti ekonomski procesi su bili tu i pre i posle. Bez obzira da li se vi nazovete kolonija ili se ne nazovete kolonija. Poenta nije kako se zovete, poenta je šta se radi. A ono što se radilo je da imate automobilski sektor u evropskim kompanijama kojem apsolutno treba guma u tom trenutku, sve je veća i veća potražnja za gumom, zbog čega vi morate na neki način da prisilite te ljude da kopaju kaučuk. I to se na žalost odigravalo tako što su korporacije imale svoje privatne vojske, mislim ljudima su sekli ruke zbog niske produktivnosti.

Ali znate šta je sada problem ovde. Ako pogledate ovo su podaci koji se ne znaju u Srbiji. Imala je jedna knjiga koja je zove „Žene govore“ o tekstilnim radnicama u Srbiji, gde se ispostavilo da se zbog niske produktivnosti našim ženama u tekstilnom sektoru stavljala crvena omča oko ruke kada dobiju menstruaciju, jer su tada niske produktivnosti, preraspodeljuju se u druge sektore, i ako tri meseca ne nose tu omču, onda se otpuštaju pod pretpostavkom da su trudne. To se dešava u Srbiji danas. Imate onda to da radnici nose pelene, imate onda to da se našim radnicima preti ako se pobune. Recimo u Fiatu su morali da odustanu od prava na štrajk. Moja poenta priče, na koji način mi dižemo produktivnost? Da li mi dižemo na sličan način na koji se u istorijskim kolonijama to dešavalo?

To nije sad crno bela situacija. Vi imate nijanse prinudnog rada. Ja sam recimo na Humboldt-u i studirao zapravo istoriju prinudnog rada, jer mi je tema bila politička ekonomija nacizma. I apsolutno vi imate istraživače koji definišu to na različit način, da li radnik može da kaže da ima problem, da li može da ima slobodu kretanja i tako dalje. I ako pogledamo neke od tih kriterijuma, mi možemo reći da je vrsta prinudnog rada na ovaj ili onaj način u Srbiji, uključujući prinudni rad pod pretnjom glasanja za SNS, apsolutno u porastu. I ako hoćemo da vidimo u šta se to uklapa, to se uklapa u teorije kolonijalizma. Apsolutno. Mi imamo pogrešnu sliku o istorijskim kolonijama. To nisu neki sistemi koje su pripadali prošlosti. Nema ni 100 godina od oslobođenja tih kolonija. I apsolutno vi imate ekonometrijske studije kojae dokazuju da su u zemljama koje su, recimo, baš u samom Kongu, u tim područjima gde se rudarenje vršilo, zapravo da je niža obrazovanost stanovništva, jer su svi kopali u rudnicima, šta će im obrazovanje, niže zdravlje, jer imaju nasledne bolesti, jer je to područje zagađeno. Imate veće razlike u bogatstvu, zato što su se rudarski magnati obogatili, dok je obično stanovništvo stagniralo. Imate, recimo, jako velike siromašne regije, zato što ako vi ne radite za rudnik, vi niste ništa. Kao u Boru - ko radi za rudnik, sve ok, ko ne radi za rudnik, ništa.

I to su sve neki ekonomski procesi koji apsolutno imaju i svoj kontinuitet. I ja se bojim da - ako pogledamo te velike korporacije koje danas sve više i više dobijaju para od Evropske unije, Evropske komisije, od subvencija od zemalja poput Srbije - mi njima sipamo moć zapravo i one imaju onda sve veći uticaj na naše ekonomije. Oni mogu da vam recimo, kao što je Rio Tinto sam radio Španiji na početku 20. veka, kad je postao toliko jak u Španiji da je mogao da određuje nadnice ljudima. Ako Rio Tinto spusti nadnice rudarima, onda će to uraditi i druge korporacije. I mislim da mi jako lagano i čak možda neozbljno prihvatamo i pristupamo temi kolonijalizma. Kao da je to ono, kao da je uvreda. Izvinite, ali kolonijalizam istorijski se razvio u kapitalizmu, u savremenim tržišnim privredama.

I vi imate čak recimo - u Britaniji je postojala ta stranka imperijalista, postojale su studije imperijalizma, John Hobson jedan od prvih koji je otišao u Kongo, otišao Afriku i o tome izveštavao. Mislim imate, Henryk Grossman i Lenjin je čak pisao o tome, čak i naši u Kraljevini Jugoslaviji, i to hoću isto za kraj da pomenem. Francuska vlast je bila nad rudnicima u Boru, oni su bili u istom kartelu sa Rio Tintom. I poenta je, mi smo imali recimo Sergije Dimitrijević, još neki ljudi su tada, naši srpski autori, proučavali Kraljevinu Jugoslaviju, koja nije bila kolonija formalno, ali su je proučavali kao koloniju zbog ekonomskih procesa. Ako su oni to tada radili, pa šta nas sprečava da budemo ozbiljni i da sagledamo socijalne aspekte ovih investicija. Strana investicija nije samo kad vam neko da dinar vi kažete, ja sam super bogat, ne. Vi dajete nekoj kompaniji vlast nad zemljom, vlast nad državom, vlast nad nacijom i ta kompanija će nešto raditi. Šta će uraditi? Vi morate to da proučavate.

Pa, naravno, istražuju se te natrijum-jonske baterije i istražuju se ti hidrogenski motori, recimo BMW investira u to, što sam već pomenuo. Ali ono što se možda kod nas ne govori, a diskutuje se recimo u Evropskoj komisiji pomalo i tiče sa ove teme oko kolonijalizma - zapravo vi imate projekcije da će i evropskim samim kompanijama trebati litijum do određene tačke, kad će početi navodno da ga recikliraju i oni, recimo, na neki način već kalkulišu sa time da će litijum, ako se bude reciklirao, ostati u tim zemljama centra, dok će nama ostati prosto rudarenje.

Da li je to održivo? Apsolutno nije, vi nemate u potpunosti održivo rudarenje. Znači rudarenje je sektor gde se dešavaju akcidenti i gde se dešavaju problemi i na neki način vi morate sa tim da vodite računa. Sam litijum nije nešto što bih ja nazvao održivim. Zašto- pa zato što toliko se tržište menja i toliko njegovo kopanje zahteva novih rudnika da je trenutno ta ekspanzija rudarenja - prosto sama po sebi će doneti više štete nego koristi. Evo na šta mislim. Kada su se radile kalkulacije za količinu litijuma koja nama treba, ja kad sam pričao sa tim ljudima, neki od njih su čak i protiv toga, su rekli da oni nisu nikada ulazili recimo u to da li nekom evropskom građaninu treba 5 mobilnih telefona u narednih 2-3 godine, da se svake godine menja telefon, ili da neki bogataš može da ima deset vozila električnih. Nisu ulazili u to. I sad šta je poenta? Vi ako hoćete da izračunate koliko nama treba tog litijuma za taj kao održivi razvoj, vi zapravo bez ulaženja u ta pitanja samo služite ekspanziji, ekonomskoj ekspanziji, ekspanziji materijala, svemu protiv čega je zelena tranzicija, koja onda ne dodiruje ta pitanja koja je trebalo da reši. Zelena tranzicija rešava trenutne evropske privrede tako što im daje samo više materijala, a poenta je da ga smanjimo. Ako hoćemo da ga smanjimo, moramo da napravimo nove kalkulacije na temelju toga šta nama treba zaista kao ljudskim bićima, koje su naše potrebe, da li su naše potrebe da mi budemo - da li je konzumerizam ok- vi morate to pitanje rešiti, to je socijalno pitanje.

Ako želite da idete zaista u punu zelenu tranziciju, vi morate smanjiti konzumerizam u zemljama centra, u zemljama Evropske unije. Bez toga nema uopšte početka ove priče. Ako to ne uradite, vi ćete jednostavno i dalje služiti rudarskim korporacijama, auto korporacijama, kojima je cilj da prodaju više vozila, više litijumskih baterija i da na taj način ostvare profite. Ako je to cilj, onda mi ne radimo ništa, osim što trošimo više materijala, a da li će to doneti benefit nekome - pa i ne. Pravo za mene rešenje zelene tranzicije je investicija u javni sektor, investicija u javni prevoz. Nemačka ima kolaps železničkog sobraćaja, isto ima i Francuska, to se sve treba rešiti ako oni žele da idu u tu zelenu tranziciju i ako hoće da tu investiraju, to je mnogo manje litijuma za te njihove autobuse, recimo javne, koji servisiraju mnogo više građana. Benefit vam je veći. Ako to hoćete da rešite, onda vam ne trebaju novi rudnici, već možete da to rešite iz postojećih resursa i rezerva litijuma. Ali što je pointa u toj priči - tu ne profitiraju rudarske kompanije i ne profitiraju auto kompanije, privatni sektor. Tako da meni je ovo rešenje, znači javni sektor i ono što je kod nas tabu tema, ekonomsko planiranje. To zahteva planiranje, ja se izvinjavam, znači neko može da je alergičan na to, ali zelena tranzicija sama po sebi je planirana i ili je planirana za kompanije ili je planirana za građane. Ako nije planirana za građane, onda je planirana za kompanije. Tako da to sad imamo i bez rešavanja toga, mi ćemo se kažem opet pretvoriti u te rudarske kolonije koje će onda servisirati tuđe potrebe za profitom.

Pa pre svega tu su bili otprilike 70-ak stručnjaka za litijum, za energetiku, za zelenu tranziciju, za rudarstvo iz različitih sektora, od civilnog društva do inženjera. I koliko sam ja video, prvo tu je bio i direktor Evropskih poslova Rio Tinta koji se nama obraćao, ali nije dao ni jedan kontra-argument nama. To je to. Meni je rekao samo da ima drugačije viđenje ekonomije, sad što to znači- mislim ja i sa svojim kolegom nemam isto viđenje ekonomije. Nije ni jedan kontra-argument naučne vrste izneo. Isto tako, Sara Matjuz iz Evropskih zelenih, koja je bila predsedavajuća tog skupa, se bukvalno na kraju složila da je ovo neokolonijalizam i rekla je da je Evropski parlament pod korporativnom prisilom Rio Tinta. Očigledno je mislila da tu postoje neki pritisci za koje mi ne znamo verovatno, koji su vršeni na sam Evropski parlament. Ja bih nju pitao svakako za to, ali ono što je poenta priče je da postoje glasovi u Evropskom parlamentu koji su protiv ovoga, nakon toga je pokrenuto nekoliko serija istraživanja koja se tiču ekonomskih efekata Rio Tinta. Ja sam učestvovao u jednom. U pitanju je dokument koji će biti poslat Evropskoj komisiji na razmatranje kada bude odlučivala o tome da li da Rio Tintu daje dodatne finansije. I ja mislim, ako se to desi, da će kod nas nastati haos, ako se to ne desi, opet će to nama dati na neki način vetar leđa.

U svakom slučaju, situacija se polarizuje i ovo je bio jedan od događaja koji su polarizovali tu situaciju dodatno i probili tu tako neku vrstu tišine, koja je u Evropskom parlamentu postojala pre toga, da bi njima dali, da tako kažem dodatne argumente i municiju kada ih neko pita da li ste samo protiv ovoga zato što su se neki tu Srbi bunili ili tu postoji neki dodatni razlog? Oni sada mogu da kažu - prvo, ovo će oštetiti domaću privredu, nas će uvući u politički vrlo osetljiv projekat, koji je sada da povezan sa nasiljem i pretnjama smrću, hapšenjima, zatvaranjima ljudi, upadanja aktivistima u domove. I koji će onda učiniti evropske političare, kada neko vas pita u Nemačkoj zašto ste podržali ovoj projekat u Srbiji, šta ćete vi reći? Nisam znao da ih hapse. Pa što glasamo za vas, i zašto naše pare evropskih građana dajete nekoj korporaciji koja uništava Srbiju? To će onda na neki način prikazati u lošem svetlu te evropske političare i na tu kartu igramo zato što je ovo sada sve više međunarodni, nije više srpski problem, već međunarodni problem - kako će Srbija reagovati prema Rio Tintu, Rio Tinto prema Srbiji, jer u slučaju problema nastaće haos i u Srbiji, i u Evropskom parlamentu, i u Evropskoj komisiji, jer smo sada vezani na način na koji nismo hteli da budemo. I ja mislim, ako se ovaj projekat desi, da će čak moći da ugrozi zelenu tranziciju, zato što će otkriti sav taj autoritarni sloj koji je podržava i u tome je specifičnost RioTinta i projekta Jadar - zato što je on, na neki čudan način, ispao kao neka vrsta sočiva ili mikroskopa, ne znam kako da kažem, ali u svakom slučaju je bacio svetlo na sve te skrivene procese koje su podupirali rudarske sektore, inače u istorijskim kolonijama.

Za Kongo ih baš briga i Ruanda je daleko, to možda će pročitati neko na nekim vestima. Ali ako se nešto desi u Srbiji u jednoj evropskoj zemlji, da se zapravo u zemlji Evrope, u kojoj se odjednom hapse ljudi, upada u domove trudnicama i da se na neki način građani, da se vrši prinuda nad građanima da prihvate jedan rudnik, onda to već u Nemačkoj i u nemačkim medijima izgleda loše, u Evropskom parlamentu izgleda loše, zemlja je članica Evropske unije, da li ćemo tako tretirati svaku drugu članicu - to otvara jako puno pitanja. I ono za kraj što je zanimljivo, u Evropskom parlamentu su se održala predavanja o neokolonijalizmu, upravo zbog toga, gde su onda oni sami sebe pitali pa čekaj, kad je bilo sa istorijskim kolonijama, mi smo se ponašali tako i tako, da li sada želimo ponovno da se tako ponašamo?