Радмило Пешић, професор на Универзитету у Београду, Пољопривредни факултет.
Дипломирао, магистрирао и докторирао на Економском факултету Универзитета у Београду. Пост докторске студије завршио као Fulbright стипендиста на Texas A&M University, Sjedinjene америчке државе, 90. – 91.
На Пољопривредном факултету Универзитета у Београду запослен од 1981. а од 2001. редовни професор на предметима макроекономије и економика природних ресурса и животне средине.
Гостовао као професор на Централној Европском универзитету у Будимпешти од 2000. до 2004. Био шеф катедре за општу економску теорију од 2000. до 2004.
Један од руководилаца израде националне стратегије одрживог развоја Србије од 2006. до 2011. године, члан Европског удружења економиста природних ресурса и животне средине и Међудељенског одбора за животну средину Академији инжењерских наука Србије.
Добар дан и вама.
Мислим да није. Рекао сам, а ево и зашто. Све оно што је предвиђено у одређеним радним нацртима, како год се они звали, мада мислим да је то плеоназам - радни нацрт, али просто у тим радним нацртима говори се о одређеним мерама које би биле примењене да се сачува животна средина и екосистем. Међутим, са овом ценом литијума ја мислим да ништа од тога неће бити могуће. Неће Рио Тинто или било која друга компанија ићи против својих интереса. Трошкови који ће се јавити при таквим интервенцијама су јако велики. Рецимо, помиње се код пречишћавања вода двострука реверзна осмоза, која тражи енергију, то кошта. Ионски измењивачи су јако скупи и то кошта. Скрубери за пречишћавање ваздуха коштају. Сушење јаловине да би се претворила у чврсту материју, да би била депонована у подземним слојевима где се вади руда - то јако много кошта. Значи, имамо велике трошкове, тј. имали би велике оперативне трошкове за такву, је ли, меру заштите животне средине. Тако да мислим да неће до тога доћи. При овој цени дефинитивно се то неће исплатити. И зато мислим да не може да се постигне оно што би Рио Тинто желео и што нас убеђује да ће моћи. С друге стране, знате, кад је реч о рударењу уопште парафразираћу мог уваженог колегу Бориса Беговића са Правног факултета који је рекао да рударење може да се обавља тамо где је густина становништва мала.
Дакле, није битно само да ли постоји минерализација, да ли постоје рудне наслаге, битно и да је густина становништва мала да би се могло рударити на исплатив и безбедан начин. Сибир, Аљаска, велика пространства Канаде, Аустралије, Латинска Америка, југ Латинске Америке, пустиња Атакама. Да, тамо може, јер густина становништва је мала. У Јадру густина становништва је много већа, па и у целој Србији је густина становништва много, много већа. И зато је то проблем, јер се угрожава пољопривреда људи у овом делу. Воле пољопривредно. Људи су везани за пољопривреду. Пољопривреда није само извор материалне сигурности ни финансијских средстава. Пољопривреда је епицентар успостављања друштвених односа у локалној заједници. Пољопривреда везује људе за територију, везује људе за простор. А кад изгубите људе, пре или касније губите и територију. Историја пуно пута је дала такве поуке. Само што неки не могу то овако да разумеју, а ипак се код нас већ годинама уназад о рударењу литијума говори.
Мој закључак сам управо рекао да сумњам да су предвиђене мере заштите животне средине могуће. Са овом ценом, са овом структуром трошкова, питање је да ли су могуће. Друго, да ли су сви елементи везани за загађење животне средине укључени? Па нису. Рецимо, код ове осмозе јавља се муљ. Шта ћемо са том количином муља? Уосталом, професор Зоран Стевановић са Рударског геолошког факултета је то лепо објаснио, па ето, слободан сам на њега да укажем на његове анализе, што опет није моја област, али видите то изазива трошкове. С друге стране, час имате лоцирање депоније овамо, час имате онамо што са економске стране има исто тако утицаја. Те су транспортни трошкови оволики, те су онолики. С друге стране, емисија угљен диоксида која ће се јавити не само у процесу рударања, него и у процесу прераде, свакако је нешто о чему треба водити рачуна, да не испадне да нас јако много кошта та Инвестиција и тај Пројекат који може променити Србију. Може нам наметнути велике трошкове, поготово уколико Европа уведе прекограничну таксу за са угљендиоксид о чему се говори и о чему ми морамо водити рачуна јер ћемо бити обвезници те таксе.
Што се тиче самог овог нацрта студије, саме студије, она је подељена у три дела. Не знам колико је то уопште било логично јер сва три дела су заправо повезане. Први део односи се на рударење, други део односи се на прераду, трећи део односи се на депонију јаловине и отпада. Знате, да нема рударење не би било ни прераде. Да нема прераде не би било ни јаловине. Дакле, ради се о једном пројекту. А ово што је учињено личи доста на праксу тзв. пројекат «слицинга», када се велики пројекти цепају на неколико делова да би се кумулативни ефекти приказали мањим него што јесу. Мене подсећа на то. Мене тај момент подсјећа на то да се заправо разбија на неколико целина, да би се они кумулативни ефекти колико-толико је ли умањили или бар не приказали у драстичној форми. Али реч је о јединственом пројекту. Јер ми овде, нажалост, не планирамо да се само ради рударење, него да се ради и прерада. А оно што је критично са становиште животне средине јесте управо прерада и депоновање који ту настаје.
Не верујем. Просто не верујем. Мислим да се ради о преоптимистичкој тврдњи, да се ради о превеликом оптимистичком расположењу или покушају бар стварања у јавности неког оптимизма, за који не верујем да има пуно оправдања. Јер да би се заиста вредновало то што се произведе у руднику и преради јадарита, мора се ићи на високе степене финализације. Ми за то немамо услова да будемо искрени.
Ја не верујем да ћемо постати веле-сила у аутоиндустрији, да ћемо производити електричне аутомобиле, јер неки у нашем најближем окружењу то већ чине. Тако да бојим се да за то нема у овом тренутку простора. Поготово кад имате у виду да тржиште светско, електричних аутомобила је у опадању. Пада интересовање за електричне аутомобиле у најбогатијим земљама. У сиромашним земљама постоји интересовање за електричне аутомобиле, али, на жалост, нема довољно платежно способне трашње. И ту је проблем. Тако да не верујем да ћемо постати нека веле-сила. Што се тиче батерија, батерије се користе не само за аутомобиле поменуо бих једну важну функцију, то су дронови, све врсте дронова, зависе од батерија. У овом тренутку то су литијумске батерије, литијум није нарочито захвалан за то, већ се увелико се експериментише, колико је мени познато, са натриум-јонским батеријама.
Професор Бранислав Гргур, са Технолошко-металошко факултета у Београду, је експерт за то и он у више наврата говорио о томе. Литијумске батерије се због одређених разлога још увек користе, али види се да полако да напуштају доминантно место у овом систему добијања електричне енергије код покретних предмета као што су дронови, као што су аутомобили итд. Тако да нисам сигуран да је то прави пут економског просперитета. Јер знате направити батерију захтева и направити електроде. Ја нисам стручник за батерије, нисам стручник за ту технику, али оно што сам као економиста у стању, ја пратим ток новца И мени је ток новца много говорио. Појава нових материјала, нарочито 2Д материјала, то су они материјали који имају дебљину атомску, значи врло танки материјали као рецимо графен, представљају револуцију у науци о материјалима. Дво-димензионални материјали ће свакако имати утицаја на производњу у електроници, у производњи батерија итд.
Сазнао сам недавно да је пре пар година Самсунг уложио у испитивање 2Д материјала више пара него цела Европска унија у своје истраживање. Велике компаније нерадо говоре о својим издвајањима за научно истраживање, јер тиме откривају стратегију коју ће у наредном периоду применити. Али ево Самсунг је јасно показао ка чему се иде. Значи, не само графе, него читава породица 2Д материјала постоји, те тзв. наномреже које се стварају од наноматеријала су интересантне, где се данас истраживања интензивно врше, паре велике се издвајају, а с друге стране, знате, и флексибилне електроде, еластичне електроде ће се вероватно тим 2Д материјалима револуционисати, тако да Што се тиче самих батерија, мислим да не можемо далеко отићи и не можемо имати ту водећу улогу као што имају велике земље са високо развијеним научним центрима и огромним корпорацијама које могу своје истраживања спроводити.
Лоше стојимо, да Вам кажем. По званичним подацима Агенције за заштиту животне средине у њиховим публикацијама можете наћи информацију да у периоду од 2011. до 2021. просечно се у Србији стварало од 0,5% до 1,3% опасног отпада. У укупној маси отпада која се годишње ствара у Србији, а која износи око 70 милиона тона, обухваћене су све врсте отпада. Део отпада који је опасан чини мањи удео у укупној количини, па би се могло рећи: „Није то страшно, није то толико лоше”. Међутим, код опасног отпада проблем није у квантитету, већ у његовој опасности и потенцијалном утицају на околину и здравље људи. Шта је тај опасан отпад? Какве она ефекте производи? Ту може бити велики проблем. С друге, то може бити отпад из петрохемије, из електроиндустрије, из електронике, то може бити различит, медицински отпад опасан итд. Рударски отпад исто тако може бити опасан. Али је проблем у томе што у Србији, поред ових званичних токова отпада, постоји више хиљада дивљих на којима можете наћи заиста свашта, укључујући и елементе опасног. Е, то је оно што је опасно. Ми, кажем, лети говоримо о води које нема, зими говоримо о чистом ваздуху кога нема, а о тровању земље и земљишта, ретко кад говоримо, а оно је евидентно. Тако да свакако треба водити рачуна и о тим дивљим депонијама које још увек постоје у Србији. Тако да сам податак агенције не даје нам сисурност да будемо задовољни, мирни, да кажемо, па ето политика заштите животне средине је донела, успели смо и тако даље. Па нисмо.
Знате, испричаћу вам један интересантан детаљ. Као што је ова студија, тј. зборник радова Српске академије наука покренуо талас интересовања научној и стручној јавности за рударење у долини Јадра за литијум, тако је 1973. Српска Академија наука одржала велики симпозијум под називом ”Човек и животна средина Србије”. И Зборник Радова са тог научног скупа је објављен те исте године. Тада су били ангажовани за оно доба наши највећи стручници, научници који су дали своје прилоге. Недавно ми је до руку дошао тај зборник, ја сам га погледао пажљиво и знате, остао сам поражен чињеницом да многе од уочених диагноза стања, значи много проблема и многе од предвиђених мера су и данас актуалне, после 50 и више година. То је нешто што ме овако поразило.
Значи, бојим се да у многим стварима заправо тапкамо у месту, да много причамо о зеленим транзицијама, зеленим радним местима, зеленој трансформацији, али да је једноставно дошло до неке врсте инфлације појмова. Појмови су обезвређени, изгубили су смисао, изгубили су вредност. Рецимо тај појам зеленатранзиција, зелена економија. Ви када сагледате читав циклус производње, кад сагледате читав ланац производње, и директне, индиректне и пратеће ефекте, па ви видите да многи од тих зелених производњи зелених артикала нису уопште еколошки подобни. Уопште нису еколошки подобни, напротив. Стварају велике штете, веће штете него користи. Само је питање да се сагледа читав циклус производње, а не један сегмент или део производње који се обавља у одређеној држави. Погледајте на светском нивоу производњу биодизела.
Исто тако каже се зелени, па неког тај биодизел кошта много више, ствара еколошке проблеме, ствара проблеме јер цена хране постаје скупља тамо где се уљарице производе. Да би се негде у развијеном свету убедили потрошачи да је њихов дизел који они купују еколошки подобан Што је велико питање, знате кад сагоревања органских уља, то су ми објашњавали стручници, јавља се акролеин који је канцероген. Тако да је то велико питање да ли је то зелено заиста зелено. Али данас појам зеленог доминира. Зелена мода, зелена транзиција, зелене финансије. Сви ти појмови губе смисао када се превише често и неадекватно користе.
Још један од појмова који је изгубио вредност јесте, појам, независни експерт. Хоћу и о томе нешто да кажем. Знате, човек када уговор потпише да ради за неку пројектну страну за неку корпорацију за некога, он више није независни експерт. Он је део пројекта и не може се издавати да је независни експерт. Напротив, он је део пројектног тима. И тако треба да се легитимише и да се идентификује као део пројектног тима, а не да се тврди да је у питању независни експерт. Ја сам радио много пројеката и увек сам радио као део пројектног тима. То што сам био на универзитету није ми била гаранција да ћу бити независни експерт. И увек сам наступао под својим пуним именом и презименом. Још и горе када рецимо сте у пројектном тиму, имате важну улогу а истовремено сте и члан комисије државне која оцењује студију о процени утице о животној средини. То је озбиљно сукоб интереса и тај појам независни експерт је озбиљно девалвиран.
Да будем јасан, да нашим гледовцима буде јасно, отприлике то вам је као када играте утакмицу, кад сте капитен једног тима и у првом полу времену сте капитен свог тима, а у другом полувремену постајете судија. То није могуће. Просто то није могуће. Дакле, појам независни експерт, чиме се Рио Тинто данас јако много користи, истичући неке независне експерте, који више нису независни, они су део његовог пројектног тима. И управо тиме нас убеђује како су његове анализе објективне итд. Што само ствара још веће неповерење. Још веће неповерење, још већу сумњу у намеру те корпорације. Поготово када уклони имена људи који су независни из своје документације. То је оно на ште сам наишао читајући ове нацрте, радне нацрте, то је оно што ме на неки начин упозорило да човек мора бити крајње обазрив према тим тврдњама.
И једнима и другима Три ствари. Промене, промене, промене. Само то. Шта значи у овом конкретном случају? Промене закона. Закон о рударству. О томе је говорио Професор Вукосавић веома добро говорио, као и професор Стевановић. Закон о процени утицаја о промени закона и које се сад спрема, томе је говорио господин Сретен Ђорђевић, врло аргументално. А ја сам увек спреман да говорим о промени закона о накнадама за коришћење јавних добара, који је један изузетно лош, слободно могу да кажем, правни документ, на 120 страна, огроман, којим се регулише све од накнада за истражне радове у рударству, накнаде за експлоатацију минералног богатства, накнаде за енергенте, за коришћење друмова, за коришћење лука, накнаде за лов заштићених врста за које постоје ловишта, ту се регулише и питање претварања пољопривредног земљишта, накнаде за претварање шумског земљишта, значи чак иде се до накнада за регулисање радиодифузног спектра. Све то хоћете једним законом да регулиште. Па кад све то регулишете једним законом, онда најчешће не регулишете ништа.
Ја лично се залажем да се тај закон промени, да се другачије ствари поставе. Што се тиче овог случаја конкретно јадра и рудника, потенцијалног рудника, ту је рудна рента од 5% недефинисана како треба с једне стране. С друге стране, основица је проблематична, тај нето приход. Он дозвољава разноразне књиговодствене методе смањивања основице нето прихода, тако да га онај ко рудари пријављује и може да га умањи да би платио мању ренту, која је фиксна 5%, што је исто тако питање да ли треба да буде. Искуство у свету говори да се рудна рента мења зависно од цене оног артикла који се рудари. Па када цена неког бакра или цинка или олова расте или неке руде од које се добије алуминијум и тада и рента иде горе. Кад цена опада рента се смањује. То је једна флексибилност, по мени добра, тај економски инструмент. Рудна рента је добра кад се добро успостави.
Ми смо изабрали ниво 5%, што је по мени мало, а то кажу и они који су радили покушај да дођу до исплативости целог пројекта да негде око 40 милиона годишње треба да доносе у државни буџет,
Што је по мени мало, врло мало и то при пуном капацитету од 58.000 тона литијум карбоната који се очекује. Тако да моја порука је промене, промене, промене - промене закона, промене државне управе. Морамо имати много више инспектора, ефикаснију инспекцијску службу. Инспекторе животне средине, рударске инспекторе, водопривредне инспекторе. Ако говоримо о води као критичном ресурсу, морамо много више инспекције имати. То је исто тако важно. То је нека моја порука за будућност. Ако хоћемо да останемо и опбстанемо на овом простору, није довољно само да волимо пољопривреду, морамо се и потрудити да та пољопривреда остане неки наш простор, окупљања, неки наш фокус, постављање друштвених односа, али и животна средина у целини мора да остане за будућност.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Наши гости, независни стручњаци из разних научних области, пружиће стручно и објективно мишљење о овој теми, која има далекосежне последице за нашу природу, будуће генерације и здравље.
© Copyright 2026. All right reserved
