Према постојећим технологијама и плановима за вађење руда из утробе земље, њихову прераду на површини и складиштење рударског отпада, то је де фацто немогуће извести на еколошки прихватљив начин.

Основни постулат, настао у другој половини 20. века и промовисан од Римског клуба 1970-их, јесте да се води рачуна о исцрпљивости ресурса и загађењу животне средине. Важно је постићи равнотежу тако да садашњи ресурси не буду потрошени, а будуће генерације не наследе загађену природу. Шта је суштина читавог процеса? Код рударења увек је то прерада природе у новац. Дакле, рударење и експлоатација природних ресурса представљају облик капитала - природни капитал, природно добро или вредност коју претварамо у новац, односно профит. За то су потребни технологија, тржиште и потражња за производима, како би се природа прерадила у производ и продала. Актери који учествују у том процесу остварују профит, али најчешће остављају негативне последице по околину. Де фацто нема рударења које не остави негативне последице по окружење, односно по животну средину, а што је животна средина очуванија и разноврснија, то ће штете бити веће.

Не, свакако не. Људи морају деловати и користити ресурсе из природе, у противном бисмо се вратили у праисторију. Треба присвајати одређене сегменте природе и претварати их у нешто корисно за човека, али уз строгу одговорност да та корист не изазове штету на другој страни – ни природи, ни самом човеку који у њој живи. Постоје могућности за одрживим ударењем. Тамо где је рударење неопходно, морате унапред бити свесни свих штета и последица тог процеса, како бисте правовремено планирали мере за превенцију штета и ремедијацију простора који је погођен – односно како бисте умањили промене и загађење ваздуха, воде и земљишта. То је неопходан и озбиљан процес, вишедимензионалан, о којем се мора водити рачуна пре било каквог рударења, без пристрасности и без утицаја интересних група које делују на релацији мултинационална компанија - држава. Оне често приказују ствари као идеалне, док стварне последице буду значајно лошије.

Када је реч о рударењу, односно покушају рударења у долини Јадра, први проблем је то што не постоји технологија која је позната, технологија прераде, односно екстракције, издвајања литијума и бора из постојеће структуре минералне, која се зове јадарит, која има своју хемијско-физичку структуру, та технологија не постоји. Дакле, немамо искуства. Према томе ми не можемо никоме веровати на реч, а ако неко и прави лабораторијске или одређене експерименте, он врло често неће саопштити све аспекте како би максимизирао своју позицију да дође до тога да експлоатише одређени ресурс. Дакле, то је прва ствар, ми то немамо. А друга ствар, нема никаквих могућности да не дође до уништења окружења нарочито земљишних, шумских и водних ресурса на том простору, а уништење тих ресурса значи и уништење, односно онемогућавање да људи нормално живе на том простору или на ширем окружењу које ће бити захваћено процесом загађења. Напросто није прихватљиво, није за Србију економски исплативо када упоредите трошкове и користи од таквог једног пројекта. На жалост, ми немамо ни једну озбиљну студију, објективну, мирну, сталожену, да се сучеле користи и трошкови и да се види где ми то идемо и у ком правцу. Нажалост, та пропаганда функционише на релацији мултинационалне компаније- поједини људи из врха наше власти. На крају то заговара, читаву ту ствар председник државе Александар Вучић као свезнајући човек. И напросто ми имамо један проблем што ми не желимо да чујемо друго виђење. Значи, мора се сести и објективно изанализирати, одмерити на једној страни користи и на другој страни штете. Користи и штете обухватају све актере. У овом случају је то мултинационална компанија која ће максимизирати користи у облику профита, у облику онога што сам пре рекао, а то је питање екстракције, односно питање прераде природе у новац- профит. Држава ће добити, локална заједница и држава Србија, неке тамо ситне комадиће тог економског ефекта, а штета ће остати за стотине генерација у будућности на том продручју и широм Србије.

Ваља овде имати у виду да се та структура ресурса дефинише и разуме да би се могао онда извлачити закључак, ваљан, аналитички. Имате заправо ресурсе који су исцрпљиви. И оног момента када ви започете њихову експлоатацију, ви имате неки век у коме ћете те ресурсе исцрпети и њих на одређеном простору, односно територији, неће више бити. Ту функција отприлике иде на следећи начин: кренете са експлоатацијом, експлоатација иде, после неког временског периода, као овде у случају што је планирано, литијум ће након 30 година пасти на нулу. Увек се поставља питање који је то параметер, која је то мера којом ћете мерити брзину и исплативост експлоатације одређеног природног ресурса који је исцрпљив. Значи, ви сте га извукли, у овом случају из утробе земље, прерадили, завршили сте, претворили у новац, оставили сте загађење и ту се ствар завршава.

Када је реч о обновљивим ресурсима, ситуација је нешто другачија. Неопходно је водити рачуна о динамици њихове експлоатације, дајући простор како људским активностима, тако и самој природи да обнавља своје ресурсе. Грчки филозофи, поистовећујући природу са Богом, називали су је Физис. То значи да је важно омогућити природи да се регенерише и да се не дође до потпуног уништења ресурса. Дакле, када је реч о обновљивим изворима енергије и било којим другим ресурсима, имате могућност да, водећи рачуна о динамици експлоатације, спречите похлепу људског бића и профита да уништи ресурс тако што му нећете оставити простор да се обнови. Рудокопи или угљенокопи се, једном извађени, не могу обновити, али зато можете обезбедити да се обновљиви ресурси, попут шумских екосистема, не униште и да им дате могућност регенерације, наравно, уз активну подршку човека и економских активности људског друштва. Према томе то је други аспект и то су две различите ствари, али имају заједнички исход. Заједнички исход јесте да морате водити рачуна да дате простор неком ресурсу да се може обновити, друго да га не експлоатишате тако што ћете унишити окружење.

Постоји свакако и трећа група ресурса у теорији, постоји то су континуелни ресурси на које ви немате утицај. Никаква ваша активност директно на њих нема утицај. Примера ради снага ветра, морских таласа, силе гравитације, сунчаног зрачења. То су континуелни ресурси који потпуно су независни од нас, ма како ми били егоцентричи као људско биће и мислимо да смо заменили читаву природу, а нисмо. Значи, посебно је битно да се води рачуна о динамици експлоатације одређеног ресурса, када је реч о континуарним ресурсима, захваљујући научним иновацијама, можете низ ствари да користите као што је снагу ветра, снагу сунчеве енергије, претварајући је у електричну енергију и на сваки други начин. Према томе, то су врло битне ствари да се знају. Имајући то у виду, треба да водите рачуна о томе какву економску политику водите у сектору коришћења ресурса.