Професор др Ратко Ристић је редовни професор на Шумарском факултету, дописни члан Академије инжењерских наука, лиценцирани инжењер, еколошки инжењеринг у заштити земљишних и водних ресурса.
Више од 140 пројеката, уређење скијалишта Србије, акумулације за воду, заштита од поплава, заштита земљишта од ерозије, више од 100 научних радова.
Потпредседник Научно-технолошког бироа Уједињених нација од 2020. до 2022. године.
Добар дан, хвала што сте ме позвали.
Ја сам прочитао све техничке документе које је компанија Рио Сава, односно Рио Тинто, на неки начин изложила суду јавности. То је нека њихова студија оправданости, затим оно што је рађено у оквиру нашег правног система, нацрт просторног плана подручја посебне намене, просторни план града Лознице и нешто што ја зовем покушај израде студије процее и утјецаја на животну средину која је имала три сегмента. Када детаљно прочитате све те пројекте, када сагледате све изнете податке, а када имате и сопствена истраживања, онда вам је потпуно јасно да би експлоатација и прерада јадарита на предвиђеном локалитету уз коришћење на дневном нивоу 1100 тона, односно 1.100.000 литара концентроване сумпорне киселине сваки дан, уз уништење физичко земљишта и продукцију готово 1,2 милиона тона јаловине годишње, довело до стварања огромних депонија које су пуне врло токсичних и канцерогених материја. Наиме, тамо би било доста бората као продукта прераде за потребе добијања борне киселине, било би доста арсена и један хемичар који ради на Берклију, Јован Тадић, је рекао да би то биле џиновске гомиле инсектицида, јер борна киселина је база за инсектициде, и мишомора, а арсен је основа за мишомор. И оно што је посебно неприхватљиво јесте колика би површина земљишта била узурпирана.
Дакле, компанија стално говори о неким малим површинама које би биле по депонијама, па се помиње нека депонија у сливу потока Штавица где би они правили погаче од консолидованог дехидрираног материјала које би се паковале иза неке бране и занимљиво је да су у различитим документима изношени њихови различити подаци. Нађете у студији оправданости да би под депонијама било 553 хектара у долини Јадра и у Рађевини, то је оно тамо према Крупњу. Дакле, они би експлоатисали у неким документима 40 година, у неким документима 60, али ако се ради и о једном и другом периоду експлоатације, то је барем 48 до преко 70 милиона тона те токсичне и канцерогене јаловине. И онда су они рекли да би то спаковали иза неке бране у виду тих погача на сливу потока Штавица и кад урадимо кад смо урадили једну анализу испоставило се да би у том потоку Штавица могло да се спакује 130.000 метара кубних материјала.
Евентуално још једно 200.000 до 300.000 што је далеко, далеко мање од оних 48 или 70 милиона тона. И онда вам је потпуно јасно да би они морали да праве депоније на земљишту, на равном терену, у приобаљу локалних водотокова, на пример Корените или Јадра, што је забрањено по нашем закону о водама и што би изазвало заиста драстично угрожавање квалитете тих подземних вода само од јаловина. Да не говоримо о томе да су они до сада избушили преко 500 бушотина, које су дубине 300 до 700 метара, да је дошло на неким бушотинама до само излива вода која је потичу из различитих слојева, како је текао процес бушења из различитих периода геолошке старости у којима су растворене врло токсичне материје.
И рецимо на неким локалитетима где је дошло до тих самоизлива, једноставно ништа не расте и компанија плаћа надокнаду нашим сељацима који једноставно трпе штету и ови им плаћају надокраду. И сад замислите, то је у периоду истраживања. А шта би тек било у периоду експлоатације? И моја колегиница коју сте ви већ интервјуисали, Драгана Ђорђевић, и једна екипа у којој сам и ја био, је објавила један рад који је објављен у часопису Сциентифиц Репортс, то је пети најцитирани часопис на свету. Ми смо објавили резултате истраживања шта би било као последица рударења пре експлоатације. Значи, само у овој, да кажемо, релативно мање у девастирајућој, мање опасној фази имамо очигледне еколошке штете. А можете само замислити шта би било кад би кренула експлоатација у пуном обиму.
И оно што је посебно занимљиво, тај рад је до сада имао 98.000 прегледа и преузимања, што је фантастичан број за један научни рад, а група апологета пројекта, на жалост они сви раде на универзитету у Београду, плус такозвани водећи научник Рио Тинта, су упутили деманти у уредништву часописа и тражили су повачање нашег рада. Међутим, после нашег врло темељног и аргументованог одговора, уредништво је одбило да прихвати те приметбе компаније и рад је наравно, остао на порталу часописа Сциентифиц Репортс. Такође, имамо случајеве истраживања који нису везани директно за долину Јадра, али јесу за околину Ваљева, где је једна друга компанија радила истражену бушутину, дошло је до загађења подземних вода и енормно су повећене, рецимо концентрације бора. Сви локални бунари испали су из водоснабдевања, угинула је нека стока, пропали су неки засади боровнице и лешника, чини ми се, а неки људи су нагло оболели. А говоримо само о једној јединој бушоптини и о изливању.
Колегиница Драгана Ђорђевић је у овом раду који сам помињао представила резултате узорковања земљишта и тамо су нађене концентрације рецимо бора и арсена које су веће од максимално дозвољених количина и веће су од ремедиацијалних вредности. Шта то значи? Има локалитета који су толико загађени да не постоји могућност ремедијације, односно поправљања. Значи, та земљиште су трајно изгубљена. Са почетком процеса екстракције и прераде, оно што је сада само на неким локалитетима, било би на далеко већим површинама.
Ја бих цитирао једну сељанку и песникињу Љиљу Браловић из села Прањани која је о том односу државе наше, нажалост према сељацима, односно према људима који живе на тим локалитетима где би се рударио литијум она је једноставно то сажала у једној реченици, изговорила је, каже: Дошло време да бранимо отаџбину од државе. Наша држава се понашала крајње лиценерно. Ана Брнабић је као премијер тврдила да држава не стоји иза пројекта. И онда смо дошли до одлуке владе да се формира радна група за имплементацију пројекта Јадар. Председник те радне групе била је Зорана Михајловић, тадашња министарка, а у саставу радне групе били су људи из готово свих министарстава од значаја и повезаних са овом проблематиком, директори јавних предузећа, округа и тако даље, и што је посебно занимљиво, други секретар Аустралијске амбасаде и први човек Канцеларије Светске банке у Србији. И онда се питате, јер смо ми суверена земља. Онда дођете до документа, то је са сајта Европске комисије, где постоји списак лобиста, односно лобистичких организација Европске уније, њих је десетак хиљада и све оне имају право да лобирају у одређеним сегментима за оно што је њима важно. И ту је наравно и Рио Тинто и он је врло активан око критичних минералних ресурса, батерија, зелене транзиције и тако даље. И откријемо да Рио Тинто има право да лобира у процесу приступања Србије Европској унији.
Дакле, то је једина компанија која има тај врло специфичан лобистички момент, нико сем њих. И онда се ви питате, па ко је њима дао право да то раде? На шта се наша држава обавезала према њима да би они то урадили? Колико ће то данас кошта? И где је наша сувереност? Ако ми препуштамо једно врло важно државно питање некој тамо рударској компанији. Држава, није била транспарентна, то је чак и овај Вучић сам признао, да су се односили према српској јавности, поготово према људима у долини Јадра и у Рађевини, као да су људи нижег интелектуалног нивоа. Третирали су их као једну аморфну масу која само треба да прихвати и спроведе нешто што је неко на много вишем и узвишенијем нивоу. Дакле, једно потпуно лицемерје и хипокризија.
Међутим, ја морам са горчином да констатујем да ништа боље нисмо доживјели ни од Европске уније. Ви се сећате да је код нас био немачки премијер Шолц, који је подржао овај пројекат. Овај пројекат иначе подржавају амбасадори Сјединих америчких држава, Велике Британије, Француске, сви га подржавају. Али је јако занимљиво да је у коментарима немачке штампе, кад је Шолц био овде око потписивања меморандума о разумевању у примени директиве о критичним минералним ресурсима, у коментарима немачке штампе било је да на неки начин Србија постаје нова рударска колонија Запада. То је чак Дие Прессе ставио, бечки Дие Прессе, ставио на насловну страну. И имате изјаве немачких званичника да они подржавају пројекат, да један такав пројекат не би било могуће спроводити у Немачкој, јер су Немачки закони јако строги по питању заштите животне средине и јавног здравља и да се они надају, пазите, да се они надају да ће Србија у складу са својом законском регулативом омогућити реализацију пројекта и заштиту животе средине, а Олаф Шолц је обећао да ће апеловати на компанију да то уради. Дакле, једна заиста онако разочаравајућа хипокризија. У преводу, ми подржавамо да се код вас ради нешто што код нас не може да се ради.
Па ја бих поручио грађанима Србије да истрају у ономе што су они потпуно разумели. Ми не треба да допустимо да Србија постане, како каже, Дие Прессе, рударска колонија запада. Нажалост, наше Министарство рударства и енергетике је издало преко две стотине истражних права приватним страним рударским компанијама. То су скупа истраживања, коштају од више милиона до више стотина милиона евра и нико не истражује да би Србији рекао ви имате или немате одређени минерални ресурс. Сви истражују да би добили експлоатацијално право и да би остварили профит. То је потпуно јасно. Е сад, поставља се питање који то ум прави концепцију где наше министарство издаје преко две стотине истражних права рецимо само за злато, више од 80, само за бакар, више од 70, за стронцијум више од 50, литијум и бор и тако даље. И ако би се то реализовало, нек буде сваки трећи, четврти тај пројекат, нека дође до реализације, то би значило отварање више десетина нових рудника у нашој земљи.
И нажалост, то је и предвиђено у нацрту просторовог плана Републике Србије, који још није усвојен не знам зашто, и људи су препознали тај невероватан ризик који се не може оправдати никаквим економским користима јер на један фундаменталан начин угрожава стабилност екосистема, здравље нашег народа и уопште редукује могућност да ми опстанемо као једна здрава заједница на овом простору. И људи су се с правом уплашили и исказали су своје незадовољство на протестима којих је било, па ја мислим у готово свим градовима Србије и моја порука им је да наставе да изражавају своје незадовољство и да не допусте реализацију тих пројеката.
А што се тиче академске заједнице, одао бих најдубље признање људима који су заложили сво своје знање, свој интегритет и личну храброст да народу Србије, пре свега, због моралног императива који носе о себи, кажу оно што знају. И њима изражавам заиста и захвалност и пуну подршку. Ево поменуо бих моју драгу колегиницу Драгану Ђорђевић, Љиљу Томовић, покојног академика, биолога Влада Стевановића, Богдана Шолају, врхунског хидро-грађевинског инжењера Вељка Димитријевића, Зорана Стевановића хидрогеолога, Ненада Костића академика, хемичара и нека ми опросте сви они које нећу моћи да наведем јер једноставно немамо времена и не могу да се сетим овако на мах, пружићу им сваку врсту подршке да наставе да раде то што су радили, али у исто време бих све оне конформисте, мале користољубиве људе који раде на универзитету, на факултетима и на институтима, ја бих замолио да изађу из зоне свог конфора, незамерања и бављења само собом и својим интересима и да коначно схвате да они раде на универзитету и раде на тим институтима не да би се они осећали конфорно, него да на неки начин помогну да њиховом народу и њиховој земљи буде боље.
И њихова морална обавеза је да кажу то што знају. А ја познајем много људи који доста знају, али неће да се оглашавају. И једноставно, ако би ми направили критичну масу једног великог броја људи који ће рећи то што знају, који овако у кулоарима, у кафани или на неким неформалним местима, апсолутно подржавају нас који смо иступили, па нека и они проговоре. И онда ће се ствари на неки начин вратити у нормалу, у том јавном дискурсу биће успостављен императив поштовања јавног интереса, односно свих нас. И онда ће бити апсолутно јасно да не може никакав парцијални интерес приватних страних рударских компанија или интересних група у нашем систему да буде доминантан над потребама и над интересом већине. Ако дођемо до тог јавног сензибилитета, мислим да ћемо врло лако решити све оно што сада видимо као проблем и што заиста угрожава питање опстанка наше заједнице на овом простору.
Поменуо бих још једног сјајног човека, он се зове Душан Станојевић, он је лекар, гинеколог, он је био директор Гинеколошко-акушерске клинике Народни фронт и говорио на једном скупу и потпуно спонтано је рекао суштину. Каже - смисао развоја једне заједнице, једног друштва јесте да створи хармоничне и стабилне услове за обнову живота, односно за рађање са што више деце. Мислим да је то суштина.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Наши гости, независни стручњаци из разних научних области, пружиће стручно и објективно мишљење о овој теми, која има далекосежне последице за нашу природу, будуће генерације и здравље.
© Copyright 2026. All right reserved
