Dr Radmilo Pešić o eksploataciji litijuma u Dolini Jadra: „Ekološki prihvatljivo rudarenje nije moguće“

Biografija

Prof. dr Radmilo Pešić

Radmilo Pešić, profesor na Univerzitetu u Beogradu, Poljoprivredni fakultet.

Diplomirao, magistrirao i doktorirao na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Post doktorske studije završio kao Fulbright stipendista na Texas A&M University, Sjedinjene američke države, 90. – 91.

Na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu zaposlen od 1981. a od 2001. redovni profesor na predmetima makroekonomije i ekonomika prirodnih resursa i životne sredine.

Gostovao kao profesor na Centralnoj Evropskom univerzitetu u Budimpešti od 2000. do 2004. Bio šef katedre za opštu ekonomsku teoriju od 2000. do 2004.

Jedan od rukovodilaca izrade nacionalne strategije održivog razvoja Srbije od 2006. do 2011. godine, član Evropskog udruženja ekonomista prirodnih resursa i životne sredine i Međuodeljenskog odbora za životnu sredinu Akademiji inženjerskih nauka Srbije.

Intervju

Dr Radmilo Pešić o eksploataciji litijuma u Dolini Jadra: „Ekološki prihvatljivo rudarenje nije moguće“

Dr Radmilo Pešić, profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu i stručnjak za ekonomiju prirodnih resursa i životnu sredinu, govori o rizicima planirane eksploatacije litijuma u Dolini Jadra. Pešić ističe da, s obzirom na gustinu naseljenosti, plodnu zemlju i bogat biodiverzitet regiona, rudarenje litijuma ne može biti sprovedeno na ekološki prihvatljiv način. On takođe kritikuje način donošenja strateških odluka u Srbiji, navodeći da se javni interes često potiskuje u korist korporativnih interesa, dok transparentnost i učešće javnosti izostaju.

Profesore Pešiću, dobar dan i dobrodošli.

Dobar dan i vama.

Hvala Vam što ste ovde. Recite mi za početak, da li znate da se negde u svetu vrši eksploatacija litijuma na plodnoj zemlji?

Da li je moguće sprovesti eksploataciju litijuma u dolini Jadra na ekološki prihvatljiv način?

Da li je, prema Vašem mišljenju, racionalno i dugoročno odgovorno ostaviti prirodne resurse budućim generacijama i tu pre svega mislim na zdravu zemlju i zdravu vodu?

Da li ste protivnik rudarenja kao privredna grana?

Može li bilo koja kompanija da garantuje da neće doći do curenja otrovnih materije i zagađenja životne sredine prilikom rudarenja i prerade jadarita?

Hvala Vam za ovaj prvi deo razgovora. Rekli ste nam šta niste, ali ono što jeste, vi ste stručnjak za ekonomiku prirodnih resursa i životnu sredinu. Da li možete u ovom uvodu, pre nego što pređemo na sam projekat Jadar, zapravo da nam kažete kako ocenjujete način na koji se danas u Srbiji donose strateške odluke o velikim infrastrukturnim projektima?

Da li možete sada da nam elaborirate ono iz uvoda, da ne ostanemo dužni gledocima, da li je moguće sprovesti eksploataciju litijuma u Dolini Jadra na ekološki prihvatljiv način?

Mislim da nije. Rekao sam, a evo i zašto. Sve ono što je predviđeno u određenim radnim nacrtima, kako god se oni zvali, mada mislim da je to pleonazam - radni nacrt, ali prosto u tim radnim nacrtima govori se o određenim merama koje bi bile primenjene da se sačuva životna sredina i ekosistem. Međutim, sa ovom cenom litijuma ja mislim da ništa od toga neće biti moguće. Neće Rio Tinto ili bilo koja druga kompanija ići protiv svojih interesa. Troškovi koji će se javiti pri takvim intervencijama su jako veliki. Recimo, pominje se kod prečišćavanja voda dvostruka reverzna osmoza, koja traži energiju, to košta. Ionski izmenjivači su jako skupi i to košta. Skruberi za prečišćavanje vazduha koštaju. Sušenje jalovine da bi se pretvorila u čvrstu materiju, da bi bila deponovana u podzemnim slojevima gde se vadi ruda - to jako mnogo košta. Znači, imamo velike troškove, tj. imali bi velike operativne troškove za takvu, je li, meru zaštite životne sredine. Tako da mislim da neće do toga doći. Pri ovoj ceni definitivno se to neće isplatiti. I zato mislim da ne može da se postigne ono što bi Rio Tinto želeo i što nas ubeđuje da će moći. S druge strane, znate, kad je reč o rudarenju uopšte parafraziraću mog uvaženog kolegu Borisa Begovića sa Pravnog fakulteta koji je rekao da rudarenje može da se obavlja tamo gde je gustina stanovništva mala.

Dakle, nije bitno samo da li postoji mineralizacija, da li postoje rudne naslage, bitno i da je gustina stanovništva mala da bi se moglo rudariti na isplativ i bezbedan način. Sibir, Aljaska, velika prostranstva Kanade, Australije, Latinska Amerika, jug Latinske Amerike, pustinja Atakama. Da, tamo može, jer gustina stanovništva je mala. U Jadru gustina stanovništva je mnogo veća, pa i u celoj Srbiji je gustina stanovništva mnogo, mnogo veća. I zato je to problem, jer se ugrožava poljoprivreda ljudi u ovom delu. Vole poljoprivredno. Ljudi su vezani za poljoprivredu. Poljoprivreda nije samo izvor materialne sigurnosti ni finansijskih sredstava. Poljoprivreda je epicentar uspostavljanja društvenih odnosa u lokalnoj zajednici. Poljoprivreda vezuje ljude za teritoriju, vezuje ljude za prostor. A kad izgubite ljude, pre ili kasnije gubite i teritoriju. Istorija puno puta je dala takve pouke. Samo što neki ne mogu to ovako da razumeju, a ipak se kod nas već godinama unazad o rudarenju litijuma govori.

Kako i kada ste zapravo Vi prvi put se uključili u praćenje te teme i šta vas je iz stručnog ugla navelo na to?

Prvi put sam se upoznao sa tom informacijom da se planira takvo rudarenje, negde 2006-2007. godine, u seriji prilično senzacionalističkih tekstova o nekom srpskom čarobnom mineralu koga nema nigde, koji je jedinstven, koji će nas odvesti u budućnost, neka verzija srpskog kriptonita, vezuje se za jedan mit američke popkulture, Supermena i tako dalje, srpski supermen i očigledno neko podilaženje javnosti u tom trenutku je bilo na sceni i meni se ta priča nije dopala, ali nisam smatrao ni mnogo ozbiljnom pričom. Jedinjenje bora i litijuma u mineralu zahteva posebne tehnološke operacije da bi se razdvojila ta dva bitna elementa i naravno komplikovane poslove, jer bor je toksičan, litijum je zapaljiv, što jedno i drugo zahteva posebne tehnološke operacije.

Međutim, prelomna tačka je nastupila onda kada je Srpska Akademija nauka održala važan naučni skup gde su kompetentni ljudi izneli sve moguće probleme o kojima mi nismo ni znali. E tada počinjem da se interesujem ja sa mog stanovišta, sa stanovišta ekonomije. Mada tada u na tom naučnom skupu i kasnije objavljenom zborniku nije bilo mnogo tih društveno-ekonomskih zapažanja i analiza, ali bilo je dovoljno da pokrene javnost, da se ljudi zainteresuju, da se stručna i naučna javnost motiviše, da se taj problem osvetli. Sledeći korak je bio kada sam bio u poziciji da se upoznam sa radom consulting agencije koja je radila neku preliminarnu studiju isplativosti celog projekta u Privrednoj komori 2021. godine sam se upoznao, video sam njihove analize koje su bile više nego optimističke, ali nismo mogli dobiti podatak sa kojom cenom litijuma su analize radile, sa kojom cenom litijuma se ulazilo u kalkulaciju prihoda, a i takođe cene energenata koje su bitne za troškove koji bi se javili. Od onda gledam na svaki način da dođem do podataka i mogu Vam reći da tek sa objavljivanjem ovog radnog nacrta studija o proceni uticaja sam dobio niz informacija tehničkih, tehnoloških. Mada ima tu i ponavljanje, ima tu i kontradiktornih stvari, ali ono što mi je bilo bitno, uspeo sam da koliko toliko sagledam šta investitor zapravo želi. Ono što mene na svaki način zabrinulo jeste upravo taj odnos cene i troškova, to je ono što me je zabrinulo, tako da, kažem, ta studija je bila isto tako dragoceni izvor informacija. Teško je to sve bilo absorbovati, vrlo opširna studija, vrlo obimna studija sa puno ponavljanja I opet, da kažem, sa strane moje struke prilično meni udaljena, ono što sam mogao da razumem, to sam absorbovao, ali za ove društveno-ekonomske stvari nisam našao sve elemente. Uostalom, vrlo je teško izvoditi tehno-ekonomske analize bez usvojenog idejnog projekta, a ovo je slučaj upravo tako. I teško je raditi mikroekonomske analize ako nemate idejni projekt. A ja se bojim da je to ovde slučaj.

Ali do kojih ste zaključaka došli nakon čitanja te studije? Šta je ono što biste sada mogli da iznesete u javnost kao svoj zaključak?

Moj zaključak sam upravo rekao da sumnjam da su predviđene mere zaštite životne sredine moguće. Sa ovom cenom, sa ovom strukturom troškova, pitanje je da li su moguće. Drugo, da li su svi elementi vezani za zagađenje životne sredine uključeni? Pa nisu. Recimo, kod ove osmoze javlja se mulj. Šta ćemo sa tom količinom mulja? Uostalom, profesor Zoran Stevanović sa Rudarskog geološkog fakulteta je to lepo objasnio, pa eto, slobodan sam na njega da ukažem na njegove analize, što opet nije moja oblast, ali vidite to izaziva troškove. S druge strane, čas imate lociranje deponije ovamo, čas imate onamo što sa ekonomske strane ima isto tako uticaja. Te su transportni troškovi ovoliki, te su onoliki. S druge strane, emisija ugljen dioksida koja će se javiti ne samo u procesu rudaranja, nego i u procesu prerade, svakako je nešto o čemu treba voditi računa, da ne ispadne da nas jako mnogo košta ta Investicija i taj Projekat koji može promeniti Srbiju. Može nam nametnuti velike troškove, pogotovo ukoliko Evropa uvede prekograničnu taksu za sa ugljendioksid o čemu se govori i o čemu mi moramo voditi računa jer ćemo biti obveznici te takse.

Što se tiče samog ovog nacrta studije, same studije, ona je podeljena u tri dela. Ne znam koliko je to uopšte bilo logično jer sva tri dela su zapravo povezane. Prvi deo odnosi se na rudarenje, drugi deo odnosi se na preradu, treći deo odnosi se na deponiju jalovine i otpada. Znate, da nema rudarenje ne bi bilo ni prerade. Da nema prerade ne bi bilo ni jalovine. Dakle, radi se o jednom projektu. A ovo što je učinjeno liči dosta na praksu tzv. projekat «slicinga», kada se veliki projekti cepaju na nekoliko delova da bi se kumulativni efekti prikazali manjim nego što jesu. Mene podseća na to. Mene taj moment podsjeća na to da se zapravo razbija na nekoliko celina, da bi se oni kumulativni efekti koliko-toliko je li umanjili ili bar ne prikazali u drastičnoj formi. Ali reč je o jedinstvenom projektu. Jer mi ovde, nažalost, ne planiramo da se samo radi rudarenje, nego da se radi i prerada. A ono što je kritično sa stanovište životne sredine jeste upravo prerada i deponovanje koji tu nastaje.

Profesore, kao neko ko se bavi sistemskim pristupom i ekološko-ekonomskim računovodstvom, recite nam da li Srbija danas ima jasnu i objektivnu sliku o posledicama koje bi projekat Jadar mogao da ostavi na prirodne resurse, na ljude i na lokalne zajednice?

Nema. Kratko i jasno, bojim se da nema. Bojim se da izostaje čitav jedan aspekt, čitav jedan ugao gledanja na velike investicione projekte, uključujući ovaj projekat rudarenja. Bojim se da ne vodi se računa o nečemu što je danas aktuelno svuda u svetu, a to je proračun tzv. Bruto ekosistemskog proizvoda, koji predstavlja ukupnu vrednost svih finalnih proizvoda i usluga koje je ekosistem i koje je životna sredina čini i doprinosi našoj ekonomskoj aktivnosti. Za najveći deo tih proizvoda i usluga ne postoji tržište, pa se zato i cene jasno ne uviđaju. Međutim, vrednost tih usluga je velika, pogotovo onda kad izgubite takvu uslugu, kada zbog nekog ekonomskog procesa zagadite životnu sredinu, izgubite ekosistemske usluge, e onda nastaju problemi. Da se to ne bi dogodilo, ekonomska teorija se danas bavi artikulisanjem sistema, makroekonomskih računa, ekosistemskih računa. Statističko odeljenje Ujedinjenih nacija radi na tome i ekonomisti u velikom broju zemalja. Interesantno je da su Kinezi daleko otišli upravo u primeni bruto ekosistemskog proizvoda u svojim analizama.

Vidite, bruto-domaći proizvod koji se smatra osnovnim makroekonomskim agregatom već više od 70 godina je problematičan sa više strana. Jedno od bitnih pitanja jeste što ne uočava prirodni kapital, ne uočava prirodne resurse, tako da postoji potreba ozelenjavanja tog bruto-domaćeg proizvoda. Međutim, taj bruto-domaći proizvod meri samo nivo ekonomske aktivnosti. On ne meri životni standard, ne meri blagostanje., jer činjenica je da ekonomskog blagostanja nema bez ekonomske aktivnosti. Ali nije svaka ekonomska aktivnost blagorodna. O tome treba voditi računa. Postoje ekonomske aktivnosti koje stvaraju više štete nego koristi. Postoje ekonomske aktivnosti koje se sprovode samo da bi se stvorila slika o ekonomskom prosperitetu, da bi se dobio viši bruto domaći proizvod, brži rast bruto domaćeg proizvoda, a zapravo su besmislene sa stanovišta blagostanja, izgradnja velikih kompleksa administrativnih zgrada, veliki grandiozni spomenici, veliki sportski objekti koji nikad neće doživeti punu namenu, jer su operativni troškovi takvih objekata nekada veoma, veoma visoki. Mnogo je primera u okruženju, u zemljama oko nas da su takvi veliki objekti povećavali bruto-domaći proizvod, ali generalno nisu povećavali blagostanje.

U Vašim radovima ističete da je ključno realno vrednovati ekosistemske usluge i prirodne resurse. Šta to zapravo znači na primeru projekta Jadar i kakve posledice mogu nastupiti ako se ti doprinosi ignorišu prilikom donošenja odluka?

Posledice mogu biti loše, jer promene koje nastupaju su najvećim delom nepovratne i reverzibilni su proces. I gubimo određene ekosistemske vrednosti, gubimo ono sve što ekosistemi čine i što ekosistemi stvaraju. Gubimo znači to sve, postoji mogućnost da izgubimo te korisne vrednosti. To što nema tržišta, ne znači da se vrednosti ne mogu odrediti.

Postoji danas čitav spektar metoda vantržišnog vrednovanja koji služi upravo za sagledavanje vrednosti stvari za koje nema tržišta. Znači, to nisu robe i usluge koje se tržišno razmenjuju, ali su svakako velike vrednosti, jer ako nestanu, tek onda shvatite da morate na drugi način da kompenzujete to što ste juče smatrali darom prirode koji je apsolutno neiscrpljiv. Pa vidite, to je iscrpljiv resurs i lako je poremetiti te ekosistemske vrednosti. Mi o tome računa nismo vodili, ni teorijski, ni praktično. Praktično u donošenju javnih odluka, teorijski mislim da naši ekonomisti se malo bave tim pitanjem. Pohvalio bi jedan doktorat koji je 2017. odbranjen na Departmanu za biologiju Novosadskog fakulteta prirodno-matematičkog, kandidat Zlata Markov je bila koja je uradila interesantan doktorat vezan za faunu polinatora, insekata polinatora u Vojvodini, za njihov diverzitet, brojnost i vrednost ekosistemskih usluga.

To je prvi korak kod nas da se primenom određenih ekonomskih metoda, odredi ta vrednost usluge koju insekti, polinatori, čine našoj poljoprivrednoj proizvodnji. I ako bi to izostalo, mi polinaciju ili bismo morali da sprovodimo na drugi način, ili bi morali da prihvatimo nižu poljoprivrednu proizvodnju, što jedno i drugo predstavlja štete. Tako da je to bitan moment. Isto važi i za Dolinu Jadra, znači isto za ekosisteme koji su tamo, jer bruto-ekosistemski proizvod zapravo meri vrednost i materijalnih proizvoda koje ekosistemi daju, ali vrednosti i usluga koje ekosistemi čine, regulatornih, podržavajućih usluga, pa na kraju i kulturnih usluga koje ekosistemi pružaju. A dolina Jadra je vrlo bogata upravo tim aspektima i zato je potrebno uraditi takvu procenu. Ali ne samo kod ovog velikog projekta. Dobro bi bilo kod drugih infrastrukturnih velikih projekata da se primenjuju poznati metodi određivanja bruto ekosistemskog proizvoda.

Kriterijom da li se određeni projekat isplati ili ne može se dobiti tako što se poredi očekivano povećanje bruto domaćeg proizvoda sa očekivanim smanjenjem vrednosti bruto ekosistemskog proizvoda. Kada je vrednost smanjivnog bruto ekosistemskog proizvoda veća od porasta bruto domaćeg proizvoda, taj definitivno projekat treba odbaciti. To je tzv. indeks zelenog razvoja koji Kinezi favorizuju u poslednjih 7-8 godina u svojim analizama, naročito izgradnja urbanih sredina, velikih centara u dolini Biserne reke, na primer. Tako da je to interesantan moment i mi bismo trebalo isto to da radimo i isto da uložimo napore da se i naša struka i nauka time bavi jer bi bilo i tekako korisno.

A da li mi ovde, profesore, uopšte možemo da govorimo o odgovornom i strateškom planiranju od strane nadležnih institucija Republike Srbije?

U prilog tome možda govori i podatak da mi zapravo sa najviših mesta u ovoj državi veoma često čujemo da da bi otvaranje rudnika litijuma zapravo bila velika razvojna šansa Srbije. Ima li zapravo ta tvrdnja zaista osnovnu i stručnu ekonomsku osnovu?

Ne verujem. Prosto ne verujem. Mislim da se radi o preoptimističkoj tvrdnji, da se radi o prevelikom optimističkom raspoloženju ili pokušaju bar stvaranja u javnosti nekog optimizma, za koji ne verujem da ima puno opravdanja. Jer da bi se zaista vrednovalo to što se proizvede u rudniku i preradi jadarita, mora se ići na visoke stepene finalizacije. Mi za to nemamo uslova da budemo iskreni.

Ja ne verujem da ćemo postati vele-sila u autoindustriji, da ćemo proizvoditi električne automobile, jer neki u našem najbližem okruženju to već čine. Tako da bojim se da za to nema u ovom trenutku prostora. Pogotovo kad imate u vidu da tržište svetsko, električnih automobila je u opadanju. Pada interesovanje za električne automobile u najbogatijim zemljama. U siromašnim zemljama postoji interesovanje za električne automobile, ali, na žalost, nema dovoljno platežno sposobne trašnje. I tu je problem. Tako da ne verujem da ćemo postati neka vele-sila. Što se tiče baterija, baterije se koriste ne samo za automobile pomenuo bih jednu važnu funkciju, to su dronovi, sve vrste dronova, zavise od baterija. U ovom trenutku to su litijumske baterije, litijum nije naročito zahvalan za to, već se uveliko se eksperimentiše, koliko je meni poznato, sa natrium-jonskim baterijama.

Profesor Branislav Grgur, sa Tehnološko-metaloško fakulteta u Beogradu, je ekspert za to i on u više navrata govorio o tome. Litijumske baterije se zbog određenih razloga još uvek koriste, ali vidi se da polako da napuštaju dominantno mesto u ovom sistemu dobijanja električne energije kod pokretnih predmeta kao što su dronovi, kao što su automobili itd. Tako da nisam siguran da je to pravi put ekonomskog prosperiteta. Jer znate napraviti bateriju zahteva i napraviti elektrode. Ja nisam stručnik za baterije, nisam stručnik za tu tehniku, ali ono što sam kao ekonomista u stanju, ja pratim tok novca I meni je tok novca mnogo govorio. Pojava novih materijala, naročito 2D materijala, to su oni materijali koji imaju debljinu atomsku, znači vrlo tanki materijali kao recimo grafen, predstavljaju revoluciju u nauci o materijalima. Dvo-dimenzionalni materijali će svakako imati uticaja na proizvodnju u elektronici, u proizvodnji baterija itd.

Saznao sam nedavno da je pre par godina Samsung uložio u ispitivanje 2D materijala više para nego cela Evropska unija u svoje istraživanje. Velike kompanije nerado govore o svojim izdvajanjima za naučno istraživanje, jer time otkrivaju strategiju koju će u narednom periodu primeniti. Ali evo Samsung je jasno pokazao ka čemu se ide. Znači, ne samo grafe, nego čitava porodica 2D materijala postoji, te tzv. nanomreže koje se stvaraju od nanomaterijala su interesantne, gde se danas istraživanja intenzivno vrše, pare velike se izdvajaju, a s druge strane, znate, i fleksibilne elektrode, elastične elektrode će se verovatno tim 2D materijalima revolucionisati, tako da Što se tiče samih baterija, mislim da ne možemo daleko otići i ne možemo imati tu vodeću ulogu kao što imaju velike zemlje sa visoko razvijenim naučnim centrima i ogromnim korporacijama koje mogu svoje istraživanja sprovoditi.

Ali kod nas u javnosti se ipak pokušava stvoriti utisak da će eksploatacija litijuma automatski dovesti zapravo do razvoja visoke tehnologije, posebno u autoindustriji. Da li uopšte takva uzročno-posledična veza zaista postoji ili je to nekakav mit koji se plasira u našoj javnosti?

Profesore, u našem serijalu do sada smo čuli i ozbiljna ugrožavanja, ozbiljna upozorenja nekih hidrologa. I Vi ste pomenuli malopre, o mogućem ugrožavanju izvora i rezervi pijaće vode u dolini Jadra. Kako je Vaše mišljenje u vezi sa tim? Da li eksploatacija litijuma i očuvanje izvora vode zapravo mogu da idu zajedno i šta je našoj zemlji dugoročno važno?

Ako mene pitate, ja nisam hidrolog, nisam hidrograđevinac, nisam hidrogeolog, ali pratim upravo vodu kao prirodni resurs, kao važnu komponentu proizvodnje između ostalog u poljoprivredi. I mogu da vam kažem da u svetu važi gotovo pravilnost da kada životni standard raste u nekoj državi na nekoj teritoriji, tražnja za vodom se povećava skoro duplo brže. Dakle, što smo bogatiji, to nam voda više treba. Interesantno. Ali treba nam ne samo za hranu, ne samo za život u domaćinstvu, treba nam i za komunalne usluge i za sve moguće druge usluge, poljoprivredna proizvodnja visoko zavisi od vode, tako da je voda kritičan resurs. Po meni voda je resurs budućnosti, pogotovo krajem ovog veka ćemo imati vrlo jasnu sliku da je voda noseći resurs i da je treba svakako sačuvati.

A ovo što smo imali prilike do sada da čujemo i od profesora Stevanovića, a i posebno od profesora Vukosavića, koji je isticao da bi se ovakvim rudarenjem mogle ugroziti rezerve vode koje su za nas jako važne. Za 2,5 miliona stanovnika Srbije su rezerve vode jako važne. Tako da treba biti vrlo, vrlo oprezan što se tiče vodnih resursa. Voda jeste ključni resurs svuda u svetu. Danas se čak i tržišta vode formiraju. Tamo gde vode nema, formiraju se čak i terminska tržišta berze vode da bi se nekako rešio problem nedostatka vode. Govorimo o ovoj slatkoj pitkoj vodi koja je vrlo bitna. Postoje ozbiljne analize agronomske, agrotehničke koje govore koliki je vodni otisak, koliko je vode potrebno potrošiti da biste povećali proizvodnju određenih poljoprivrednih proizvoda. Za kilogram, pa to su hiljade litara i postoji takva analiza, postoje i dokazi da se recimo najoptimalnija poljoprivredna proizvodnja zasniva na velikoj proizvodnji vode. Naročito je meso tu kritično. Za prirast kilograma mesa potrebno vam je više tona vode, više hiljada litara vode ako se radi o goveđem mesu koje se gaji u visokoproduktivnim stajama, znači ne na livadi, nego stajski. Način gajenja, to su visokoproduktivne sorte sa visoko vrednim hranivima koje je teško proizvesti, treba mnogo vode. Tako da taj vodni otisak je važan za poljoprivredu. Važan i za gradove. Važan je i za našu zemlju u kojoj postoji problem snabdevanja vode. Međutim, znate mi nekako imamo kratko pamćenje. Obično o vodi se priča leti, o nedostatku vode, o zagađenju vode pričamo o leti, a o zagađenju vazduha pričamo zimi. To nam je naša ekološka svest i naša ekološka politika, što mislim da je i tekako pogrešno. A o zagađivanju zemlje, to je isto veliki problem.

Tako da voda jeste kritičan resurs, svakako se mora čuvati. Ako mene pitate Voda je naš ključ za budućnost, a ne litijum u ovom obliku. Možda jednog dana u nekom drugom obliku, za neku drugu proizvodnju možda će biti litijum opet aktuelan i zato ne bi trebalo sada iscrpljivati resurse u ovom trenutku, sa velikim ekološkim troškovima, sa velikim ekosistemskim gubicima, sa rizicima za vodu. Ono što nam govore studije Rio Tinta kaže da će voda biti prečišćavana do savršenog kvaliteta maltene destilovane vode, pa ni to nije dobro za životnu sredinu, ali s druge strane, mislim da sa ovom cenom litijuma to nije moguće, to je prazno obećanje. Jer takva tehnologija traži velike investicione troškove i još veće operativne troškove. Jedino ako im neko pokloni energiju, pa onda neko može da kaže pa eto prečišćavaćemo, vodu ćemo dobijati, štedećemo vodu. Ali to je veliko, veliko pitanje. Ono što zaista ugrožava vodne resurse su mogući akcidenti. Mogući akcidenti koji mogu se desiti u samoj preradi rude, mogu se desiti u deponovanju, na tim deponijama mogu se desiti. Prirodnim putem, kao što se dešavaju poplave, erozije i tako dalje, može se desiti u saobraćaju da dođe do problema zagađivanja uz železničke komunikacije, suporna kiselina, velike količine suporne kiseline, eksploziva, sve to može da zagadi i može da ugrozi naše vodne resurse. I više nego što smo svesni u ovom trenutku. Tako da treba biti krajnja oprezan.

Pomenuli ste u svom izlaganju malo pre i deponije, odnosno govoreći o studiji, pomenuli ste i taj odeljak. Vi ste ranije zapravo u svom radu ukazivali na ozbiljne slabosti u sistemu upravljanja otpadom u našoj zemlji, posebno kada je reč o opasnom otpadu. Gde mi i kako danas stojimo kada je taj problem u pitanju?

Loše stojimo, da Vam kažem. Po zvaničnim podacima Agencije za zaštitu životne sredine u njihovim publikacijama možete naći informaciju da u periodu od 2011. do 2021. prosečno se u Srbiji stvaralo od 0,5% do 1,3% opasnog otpada. U ukupnoj masi otpada koja se godišnje stvara u Srbiji, a koja iznosi oko 70 miliona tona, obuhvaćene su sve vrste otpada. Deo otpada koji je opasan čini manji udeo u ukupnoj količini, pa bi se moglo reći: „Nije to strašno, nije to toliko loše”. Međutim, kod opasnog otpada problem nije u kvantitetu, već u njegovoj opasnosti i potencijalnom uticaju na okolinu i zdravlje ljudi. Šta je taj opasan otpad? Kakve ona efekte proizvodi? Tu može biti veliki problem. S druge, to može biti otpad iz petrohemije, iz elektroindustrije, iz elektronike, to može biti različit, medicinski otpad opasan itd. Rudarski otpad isto tako može biti opasan. Ali je problem u tome što u Srbiji, pored ovih zvaničnih tokova otpada, postoji više hiljada divljih na kojima možete naći zaista svašta, uključujući i elemente opasnog. E, to je ono što je opasno. Mi, kažem, leti govorimo o vodi koje nema, zimi govorimo o čistom vazduhu koga nema, a o trovanju zemlje i zemljišta, retko kad govorimo, a ono je evidentno. Tako da svakako treba voditi računa i o tim divljim deponijama koje još uvek postoje u Srbiji. Tako da sam podatak agencije ne daje nam sisurnost da budemo zadovoljni, mirni, da kažemo, pa eto politika zaštite životne sredine je donela, uspeli smo i tako dalje. Pa nismo.

Znate, ispričaću vam jedan interesantan detalj. Kao što je ova studija, tj. zbornik radova Srpske akademije nauka pokrenuo talas interesovanja naučnoj i stručnoj javnosti za rudarenje u dolini Jadra za litijum, tako je 1973. Srpska Akademija nauka održala veliki simpozijum pod nazivom "Čovek i životna sredina Srbije". I Zbornik Radova sa tog naučnog skupa je objavljen te iste godine. Tada su bili angažovani za ono doba naši najveći stručnici, naučnici koji su dali svoje priloge. Nedavno mi je do ruku došao taj zbornik, ja sam ga pogledao pažljivo i znate, ostao sam poražen činjenicom da mnoge od uočenih diagnoza stanja, znači mnogo problema i mnoge od predviđenih mera su i danas aktualne, posle 50 i više godina. To je nešto što me ovako porazilo.

Znači, bojim se da u mnogim stvarima zapravo tapkamo u mestu, da mnogo pričamo o zelenim tranzicijama, zelenim radnim mestima, zelenoj transformaciji, ali da je jednostavno došlo do neke vrste inflacije pojmova. Pojmovi su obezvređeni, izgubili su smisao, izgubili su vrednost. Recimo taj pojam zelenatranzicija, zelena ekonomija. Vi kada sagledate čitav ciklus proizvodnje, kad sagledate čitav lanac proizvodnje, i direktne, indirektne i prateće efekte, pa vi vidite da mnogi od tih zelenih proizvodnji zelenih artikala nisu uopšte ekološki podobni. Uopšte nisu ekološki podobni, naprotiv. Stvaraju velike štete, veće štete nego koristi. Samo je pitanje da se sagleda čitav ciklus proizvodnje, a ne jedan segment ili deo proizvodnje koji se obavlja u određenoj državi. Pogledajte na svetskom nivou proizvodnju biodizela.

Isto tako kaže se zeleni, pa nekog taj biodizel košta mnogo više, stvara ekološke probleme, stvara probleme jer cena hrane postaje skuplja tamo gde se uljarice proizvode. Da bi se negde u razvijenom svetu ubedili potrošači da je njihov dizel koji oni kupuju ekološki podoban Što je veliko pitanje, znate kad sagorevanja organskih ulja, to su mi objašnjavali stručnici, javlja se akrolein koji je kancerogen. Tako da je to veliko pitanje da li je to zeleno zaista zeleno. Ali danas pojam zelenog dominira. Zelena moda, zelena tranzicija, zelene finansije. Svi ti pojmovi gube smisao kada se previše često i neadekvatno koriste.

Još jedan od pojmova koji je izgubio vrednost jeste, pojam, nezavisni ekspert. Hoću i o tome nešto da kažem. Znate, čovek kada ugovor potpiše da radi za neku projektnu stranu za neku korporaciju za nekoga, on više nije nezavisni ekspert. On je deo projekta i ne može se izdavati da je nezavisni ekspert. Naprotiv, on je deo projektnog tima. I tako treba da se legitimiše i da se identifikuje kao deo projektnog tima, a ne da se tvrdi da je u pitanju nezavisni ekspert. Ja sam radio mnogo projekata i uvek sam radio kao deo projektnog tima. To što sam bio na univerzitetu nije mi bila garancija da ću biti nezavisni ekspert. I uvek sam nastupao pod svojim punim imenom i prezimenom. Još i gore kada recimo ste u projektnom timu, imate važnu ulogu a istovremeno ste i član komisije državne koja ocenjuje studiju o proceni utice o životnoj sredini. To je ozbiljno sukob interesa i taj pojam nezavisni ekspert je ozbiljno devalviran.

Da budem jasan, da našim gledovcima bude jasno, otprilike to vam je kao kada igrate utakmicu, kad ste kapiten jednog tima i u prvom polu vremenu ste kapiten svog tima, a u drugom poluvremenu postajete sudija. To nije moguće. Prosto to nije moguće. Dakle, pojam nezavisni ekspert, čime se Rio Tinto danas jako mnogo koristi, ističući neke nezavisne eksperte, koji više nisu nezavisni, oni su deo njegovog projektnog tima. I upravo time nas ubeđuje kako su njegove analize objektivne itd. Što samo stvara još veće nepoverenje. Još veće nepoverenje, još veću sumnju u nameru te korporacije. Pogotovo kada ukloni imena ljudi koji su nezavisni iz svoje dokumentacije. To je ono na šte sam naišao čitajući ove nacrte, radne nacrte, to je ono što me na neki način upozorilo da čovek mora biti krajnje obazriv prema tim tvrdnjama.

Vratićemo se samo na trenutak na otpad, na odlagališta. Mi često slušamo tvrdnje sa raznih strana da će zapravo otpad od eksploatacije litijuma biti bezbedno skladišten. Ali ako već imamo problem sa opasnim otpadom, da li je realno očekivati da će naša država, kroz inspekcije i kontrole, moći zapravo da se izbori sa ovakvim izazovom tokom narednih decenija, kako je to planirano?

Ja se bojim da neće. Ja bi voleo da se država izbori, ali bojim se da neće. U konkretnom slučaju, već sam pomenuo, znate, sušenje jalovine, tečne, mulja, traži mnogo gasa. Ja ne znam odakle Rio Tinto namerava da taj gas dobije i koliko će ga taj gas koštati. To je skup proces – deponovanje suvog otpada u podzemne tunele i revirе iz kojih je ranije vađena ruda. I sam postupak je veoma skup i tehnički zahtevan.

Podzemne vode koje tu mogu da se nađu isto tako, čine problem, tako da bojim se da nemamo pravi odgovor. Bojim se da nemamo pravi odgovor i ja bih voleo da se daleko više bavimo opasnim otpadom. Na žalost, naše velike reke su divlje deponije otpada gde ima svega i svačega. Kad padne voda na Dunavu i Savi, isplivaju raznorazni elementi otpada. Imate šta da vidite od raznoraznih burića punih, praznih, kojem ne smete ni prići. Znači, mi imamo ozbiljan problem, vrlo ozbiljan problem. Naše šume u okolini gradova su pune otpada, gde ima svega i svačega. Divlje deponije, još uvek nismo rešili to pitanje. I znate, nije ni čudo da ga nismo rešili. Broj inspektora zaštite životne sredine je nedovoljan. Sve nevladine organizacije govore o govore deceniju i više od decenije, da ne imamo dovoljno inspektora zaštite životne sredine. Da ne govorimo rudarskim inspektorima, koji nam itekako još više nedostaje. Pa profesor Zoran Stevanović je upravo to pomenuo. I ja isto kažem, ako nemamo inspekciju ne nadajte se da ćemo se na neki način rešiti probleme, da će se situacija popraviti.

Dakle, imate problematično zakonodavstvo, imate slabu kontrolu, nedovoljnu inspekciju i na kraju imate sudstvo koje je nedovoljno efikasno, ako mogu i to da kažem. Znate, sudstvo mora biti daleko efikasnije, mora daleko brže reagovati na sve to. Jer, znate, kvalitet sudstva, pogotovo u krivično-pravnoj sferi, ne zavisi od visine predviđenih sankcija, nego od sistematičnosti. To je bitno za opstanak pravne države, to je bitno za očuvanje životne sredine, to je bitno za rešavanje svih ovih problema. Dakle, sudovi moraju biti efikasniji, a sistematsko kažnjavanje treba da bude stalno prisutno. Nije toliko važno koliko je visoka sankcija – važno je da svako ko krši pravila bude sankcionisan. To je suština. Tako da bojim se da sa otpadom imamo veliki problema i nije ni čudo što je tako.

Profesore Pešiću, stižemo do kraja ovog razgovora. Šta biste na samom kraju poručili gledalcima, a šta svojim kolegom?

I jednima i drugima Tri stvari. Promene, promene, promene. Samo to. Šta znači u ovom konkretnom slučaju? Promene zakona. Zakon o rudarstvu. O tome je govorio Profesor Vukosavić veoma dobro govorio, kao i profesor Stevanović. Zakon o proceni uticaja o promeni zakona i koje se sad sprema, tome je govorio gospodin Sreten Đorđević, vrlo argumentalno. A ja sam uvek spreman da govorim o promeni zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara, koji je jedan izuzetno loš, slobodno mogu da kažem, pravni dokument, na 120 strana, ogroman, kojim se reguliše sve od naknada za istražne radove u rudarstvu, naknade za eksploataciju mineralnog bogatstva, naknade za energente, za korišćenje drumova, za korišćenje luka, naknade za lov zaštićenih vrsta za koje postoje lovišta, tu se reguliše i pitanje pretvaranja poljoprivrednog zemljišta, naknade za pretvaranje šumskog zemljišta, znači čak ide se do naknada za regulisanje radiodifuznog spektra. Sve to hoćete jednim zakonom da regulište. Pa kad sve to regulišete jednim zakonom, onda najčešće ne regulišete ništa.

Ja lično se zalažem da se taj zakon promeni, da se drugačije stvari postave. Što se tiče ovog slučaja konkretno jadra i rudnika, potencijalnog rudnika, tu je rudna renta od 5% nedefinisana kako treba s jedne strane. S druge strane, osnovica je problematična, taj neto prihod. On dozvoljava raznorazne knjigovodstvene metode smanjivanja osnovice neto prihoda, tako da ga onaj ko rudari prijavljuje i može da ga umanji da bi platio manju rentu, koja je fiksna 5%, što je isto tako pitanje da li treba da bude. Iskustvo u svetu govori da se rudna renta menja zavisno od cene onog artikla koji se rudari. Pa kada cena nekog bakra ili cinka ili olova raste ili neke rude od koje se dobije aluminijum i tada i renta ide gore. Kad cena opada renta se smanjuje. To je jedna fleksibilnost, po meni dobra, taj ekonomski instrument. Rudna renta je dobra kad se dobro uspostavi.

Mi smo izabrali nivo 5%, što je po meni malo, a to kažu i oni koji su radili pokušaj da dođu do isplativosti celog projekta da negde oko 40 miliona godišnje treba da donose u državni budžet,

Što je po meni malo, vrlo malo i to pri punom kapacitetu od 58.000 tona litijum karbonata koji se očekuje. Tako da moja poruka je promene, promene, promene - promene zakona, promene državne uprave. Moramo imati mnogo više inspektora, efikasniju inspekcijsku službu. Inspektore životne sredine, rudarske inspektore, vodoprivredne inspektore. Ako govorimo o vodi kao kritičnom resursu, moramo mnogo više inspekcije imati. To je isto tako važno. To je neka moja poruka za budućnost. Ako hoćemo da ostanemo i opbstanemo na ovom prostoru, nije dovoljno samo da volimo poljoprivredu, moramo se i potruditi da ta poljoprivreda ostane neki naš prostor, okupljanja, neki naš fokus, postavljanje društvenih odnosa, ali i životna sredina u celini mora da ostane za budućnost.

Hvala Vam najlepše što ste danas bili sa nama.

Litijum: Stručnjaci govore

Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.