Profesor Drašković: Eksploatacija litijuma u dolini Jadra ne može biti ekološki bezbedna niti ekonomski isplativa za Srbiju

Biografija

Dr Božo Drašković

Doktor Božo Drašković, profesor ekonomije i ekologije.

Diplomirao, magistrirao i doktorsku disertaciju odbranio na Fakultetu političkih nauka. Postao je naučni saradnik Instituta ekonomskih nauka 1991. godine, a od 2004. do 2006. godine obavljao je funkciju direktora Instituta.

Objavio je brojne naučne radove, uradnik je dve monografije i učestvovao je u istraživačkim projektima u oblasti restrukturiranja preduzeća, tržišta i stranih ulaganja.

Trenutno predaje predmet mikroekonomija na Fakultetu za bankarstvo, osiguranje i finansije, Univerziteta Union, i Ekonomiju ekologije na Fakultetu za primenjenu ekologiju, Futura Univerzitet Singidunum.

Intervju

Profesor Drašković: Eksploatacija litijuma u dolini Jadra ne može biti ekološki bezbedna niti ekonomski isplativa za Srbiju

U razgovoru sa profesorom Božom Draškovićem, za emisiju “Litijum: Stručnjaci govore”, osvetljeni su ključni ekonomski, ekološki i društveni rizici eksploatacije litijuma u dolini Jadra. Drašković iznosi svoja stajališta o održivosti projekta, odgovornom korišćenju prirodnih resursa i potrebi za nezavisnim i transparentnim analizama koje bi zaštitile interese Srbije i budućih generacija.

Profesore Draškoviću, dobar dan i dobrodošli. Da li znate da se negde u svetu planira eksploatacija litijuma na plodnoj zemlji?

Da prosto pogledamo neke osnovne informacije, ozbiljno, bez manipulacije. Nije mi poznato da se eksploatacija litijuma radi. odnosno vrši, obavlja u oblastima koja su naseljena i gde je poljoprivredno zemljište, odnosno resursi koji su pogodni za druge delatnosti. Planiranje je jedno, a sprovođenje je drugo. U ozbiljnim i odgovornim zemljama planiranje može postojati, ali do investiranja i izvođenja radova dolazi tek kada su zadovoljene sve pretpostavke da eksploatacija, u ovom slučaju litijuma, neće ugroziti životnu sredinu, okruženje i biodiverzitet. Drugim rečima, u takvim zemljama radovi se ne obavljaju tamo gde ti uslovi nisu ispunjeni

Da li je moguće sprovesti eksploataciju litijuma u dolini Jadra na ekološki prihvatljiv način?

Da li je, prema Vašem mišljenju, odgovorno i dugoročno, zapravo racionalno ostaviti prirodne resurse budućim generacijama i tu pre svega mislim na zdravu zemlju, zdrav vazduh i vodu?

A da li ste protivnik rudarenja kao privredne grane?

Može li bilo koja kompanija da garantuje da neće doći do curenja otrovnih materija i zagađenja životne sredine u slučaju rudaranja u dolini Jadra?

Ne, nisam, ali uvek postavljam pitanje. Šta, kaka

Kada je reč o rudarenju, odnosno pokušaju rudarenja u dolini Jadra, prvi problem je to što ne postoji tehnologija koja je poznata, tehnologija prerade, odnosno ekstrakcije, izdvajanja litijuma i bora iz postojeće strukture mineralne, koja se zove jadarit, koja ima svoju hemijsko-fizičku strukturu, ta tehnologija ne postoji. Dakle, nemamo iskustva. Prema tome mi ne možemo nikome verovati na reč, a ako neko i pravi laboratorijske ili određene eksperimente, on vrlo često neće saopštiti sve aspekte kako bi maksimizirao svoju poziciju da dođe do toga da eksploatiše određeni resurs. Dakle, to je prva stvar, mi to nemamo. A druga stvar, nema nikakvih mogućnosti da ne dođe do uništenja okruženja naročito zemljišnih, šumskih i vodnih resursa na tom prostoru, a uništenje tih resursa znači i uništenje, odnosno onemogućavanje da ljudi normalno žive na tom prostoru ili na širem okruženju koje će biti zahvaćeno procesom zagađenja. Naprosto nije prihvatljivo, nije za Srbiju ekonomski isplativo kada uporedite troškove i koristi od takvog jednog projekta. Na žalost, mi nemamo ni jednu ozbiljnu studiju, objektivnu, mirnu, staloženu, da se sučele koristi i troškovi i da se vidi gde mi to idemo i u kom pravcu. Nažalost, ta propaganda funkcioniše na relaciji multinacionalne kompanije- pojedini ljudi iz vrha naše vlasti. Na kraju to zagovara, čitavu tu stvar predsednik države Aleksandar Vučić kao sveznajući čovek. I naprosto mi imamo jedan problem što mi ne želimo da čujemo drugo viđenje. Znači, mora se sesti i objektivno izanalizirati, odmeriti na jednoj strani koristi i na drugoj strani štete. Koristi i štete obuhvataju sve aktere. U ovom slučaju je to multinacionalna kompanija koja će maksimizirati koristi u obliku profita, u obliku onoga što sam pre rekao, a to je pitanje ekstrakcije, odnosno pitanje prerade prirode u novac- profit. Država će dobiti, lokalna zajednica i država Srbija, neke tamo sitne komadiće tog ekonomskog efekta, a šteta će ostati za stotine generacija u budućnosti na tom prodručju i širom Srbije.

o i gde? Elaborirat ću i to zašto. Uvek imam rezervu prema tome.

Hvala Vam na ovom uvodnom delu, profesore. U svojim analizama i nastupima Vi ste više puta naveli značaj neobnovljivih prirodnih resursa u Srbiji. Kako biste generalno opisali trenutnu situaciju u kojoj se nalazi naša zemlja kada je u pitanju iskorišćavanja prirodnih resursa?

Valja ovde imati u vidu da se ta struktura resursa definiše i razume da bi se mogao onda izvlačiti zaključak, valjan, analitički. Imate zapravo resurse koji su iscrpljivi. I onog momenta kada vi započete njihovu eksploataciju, vi imate neki vek u kome ćete te resurse iscrpeti i njih na određenom prostoru, odnosno teritoriji, neće više biti. Tu funkcija otprilike ide na sledeći način: krenete sa eksploatacijom, eksploatacija ide, posle nekog vremenskog perioda, kao ovde u slučaju što je planirano, litijum će nakon 30 godina pasti na nulu. Uvek se postavlja pitanje koji je to parameter, koja je to mera kojom ćete meriti brzinu i isplativost eksploatacije određenog prirodnog resursa koji je iscrpljiv. Znači, vi ste ga izvukli, u ovom slučaju iz utrobe zemlje, preradili, završili ste, pretvorili u novac, ostavili ste zagađenje i tu se stvar završava.

Kada je reč o obnovljivim resursima, situacija je nešto drugačija. Neophodno je voditi računa o dinamici njihove eksploatacije, dajući prostor kako ljudskim aktivnostima, tako i samoj prirodi da obnavlja svoje resurse. Grčki filozofi, poistovećujući prirodu sa Bogom, nazivali su je Fizis. To znači da je važno omogućiti prirodi da se regeneriše i da se ne dođe do potpunog uništenja resursa. Dakle, kada je reč o obnovljivim izvorima energije i bilo kojim drugim resursima, imate mogućnost da, vodeći računa o dinamici eksploatacije, sprečite pohlepu ljudskog bića i profita da uništi resurs tako što mu nećete ostaviti prostor da se obnovi. Rudokopi ili ugljenokopi se, jednom izvađeni, ne mogu obnoviti, ali zato možete obezbediti da se obnovljivi resursi, poput šumskih ekosistema, ne unište i da im date mogućnost regeneracije, naravno, uz aktivnu podršku čoveka i ekonomskih aktivnosti ljudskog društva. Prema tome to je drugi aspekt i to su dve različite stvari, ali imaju zajednički ishod. Zajednički ishod jeste da morate voditi računa da date prostor nekom resursu da se može obnoviti, drugo da ga ne eksploatišate tako što ćete unišiti okruženje.

Postoji svakako i treća grupa resursa u teoriji, postoji to su kontinuelni resursi na koje vi nemate uticaj. Nikakva vaša aktivnost direktno na njih nema uticaj. Primera radi snaga vetra, morskih talasa, sile gravitacije, sunčanog zračenja. To su kontinuelni resursi koji potpuno su nezavisni od nas, ma kako mi bili egocentriči kao ljudsko biće i mislimo da smo zamenili čitavu prirodu, a nismo. Znači, posebno je bitno da se vodi računa o dinamici eksploatacije određenog resursa, kada je reč o kontinuarnim resursima, zahvaljujući naučnim inovacijama, možete niz stvari da koristite kao što je snagu vetra, snagu sunčeve energije, pretvarajući je u električnu energiju i na svaki drugi način. Prema tome, to su vrlo bitne stvari da se znaju. Imajući to u vidu, treba da vodite računa o tome kakvu ekonomsku politiku vodite u sektoru korišćenja resursa.

I gde smo mi u toj priči? Znači, postavili smo bazu, objasnili ste nam, ali kakva je situacija u vezi sa tim u našoj zemlji?

Mi smo zapravo zapostavili vođenje računa. Imamo dobru regulative ali naša empirija, naša praksa je potpuno drugačija. Mi uništavamo kvalitet voda, mi smanjujemo ili na pojednim prostorima uništavamo šumske ekosisteme. Mi vršimo intenzivnu eksploataciju različitih rudnih bogatstava, ne samo uglja, već i bakra, zlata, drugih minerala, kao i kamenoloma. Mi ne vodimo previše računa o tome, jer je osnovna stvar da se omogući akterima da zarade što više novca pretvarajući prirodu u bogatstvo, pri tome društvo od toga najčešće ima štete, a na dug rok i cela zajednica u budućnosti. Dakle, mi ne vodimo dovoljno računa, nemamo strategije i nemamo jasan plan. A zašto to nemamo? Zato što vrlo često strategije se pišu krajnje uopšteno. Retko se vrše prava istraživanja i retko se vrše projekcije budućnosti. A ovakve strategije vi morate raditi na 20, 30, 50 godina, ne na 2, 3 godine, i to je onda problem.

Kada razmatramo ekonomsku računicu za prirodne resurse o kojima i govorimo, zašto je ona važna i zašto je uopšte teško sprovesti preciznu računicu u ovakvim projektima, ali Vas samo molim da nam onda tu još dodate i koji su glavni faktori koji ovu analizu čine izazovnom?

Znači, to su dve stvari o kojima morate da vodite računa da biste imali jednu ispravnu ekonomsko-razvojnu politiku.

Reći ću to kroz jedan primer. Eksploatišete ugalj da bi radila termoelektrana. Negativni efekti termoelektrane uključuju emisiju sumpor-dioksida i ugljen-dioksida, kao i nastanak pepela i drugih nusproizvoda. Tehnološki možete primenjivati rešenja poput elektronskih sita da biste smanjili emisije, ali suštinska korist je u proizvodnji električne energije koja stiže do potrošača, na elektromotore, uređaje i slično. U toj finalnoj energiji ne vidimo da je u osnovi ugalj. Ako se zapitamo o samom uglju, morali bismo da sagledamo cenu električne energije, da predvidimo sredstva za otklanjanje posledica i da izvršimo remedijaciju – odnosno da nadoknadimo štetu koju je ekonomska aktivnost napravila u prirodi. Kod otvorenih kopova uglja moguće je, barem delimično, izvršiti promene uz pomoć prirode.

Dve stvari su posebno važne da bismo ovo razumeli: prvo, kada ulazimo u teorijske rasprave u oblastima društvenih nauka, moramo sagledati iz kojih teorijskih pozicija pojedini autori polaze, kako ih legitimišu i brane, i pokazati primenjivost, ili nedostatke, tih pristupa u praksi. Tek u sintezi različitih pristupa možemo doći do rešenja koja omogućavaju da se vodi računa o resursima i odnosu prema njima. Nažalost, nosiocima vlasti, odnosno onima koji odlučuju o ekonomskoj politici, ovakvi pristupi često ne odgovaraju – i to vidimo u mnogim zemljama, uključujući i našu.

Kako se to vidi?

Zbog tih neukih ljudi ili zbog sve većeg i neodmerenog korišćenja prirodnih resursa kod nas, mnogi se plaše toga da će Srbija postati rudarska kolonija, a Vi pak kažete da je ona to već postala. Na osnovu čega to temeljite?

Vidite, ona je de facto to postala, evo sad da pogledamo malo istorijski čitavu ustvar. Kada pogledamo nakon Balkanskih ratova i sada nastavljanja Srbije kao nezavisne države, pa onda Kraljevine Jugoslavije, i kad pogledate podatke o vlasništu nad rudnim bogatstvima u onoj Jugoslaviji, znači, kraljevini Jugoslaviji, odnosno vratimo se na prostor Srbije, vi ćete videti da je većinom to bilo u rukama stranih kompanija "Rudnik Bor Francuza" itd. To je značilo i za druge rudnike u Srbiji. I vi ste imali zapravo da su nam stranci vlasnici, strane kompanije vlasnici za ekploatacijutih resursa. Ako ste i imali opravdanje u tom vremenu, iz nužnosti, jer niste imali dovoljno obrazovanja, niste imali dovoljno inženjera rudarstva, tehnologa, gređevinara, mašinaca, znači niste imali, prosto nemate broj ljudi koji su obrazovani, pa ste to morali prepustiti stranim kompanijama koji su imali i kapital i to. Pa ako je bilo i opravdanje za taj period, između dva rata, opravdanja za danas nema nikakvog, a kakvo imamo stanje stvari? Stanje stvari imamo ovako. Vi ste prepustili kompletnu eksploataciju ugljevodonika strancima, u ovom slučaju Rusima, eksploataciju bakra i zlata Kinezima. To su ključni resursi koje je mi imamo. To što smo mi manjinski vlasnik u Boru, to je potpuno druga stvar.

Mi smo to prepustili, oni tu vrše ekploataciju vrlo intenzivno. Znači, ja sam gledao neke podatke i to sam dobio podatke, da kineska kompanija kada vrši eksploataciju bakra ona za jednu godinu odradi nešto su nekada ovi naši radili, dok smo mi upravljali, za deset godina. Na stranu to što smo se mi bavili pljačkama i krađama i prevarama sami sebe, odnosno politički faktor je određivao ko će da upravlja sa tim firmama umesto stručnog-- pa si onda to proglasio, mi to ne znamo, pa znaju Kinezi. Kineska državna kompanija može, naša državna kompanija ne može. To važi i za naftnu industriju, odnosno za eksploataciju nafta i gasa. Znači, izuzimajući ugljenokope, koji su još uvek manje više u našem vlasništvu, i nešto eksploatacije cinka, sve druge ključne rudarske kompanije i proces prerade, eksploatacije, ekstrakcije i prerade jeste u rukama stranaca. Vi tada ne odlučujete u tom resursu. Čim je neko većinski vlasnik, i čim ste mu to pravo dali, vi ste skliznuli u prostor neokolonijalne pozicije, odnosno, vi ste prepustili resurse strancima. Ovde valja istaći još jednu stvar. I to nije slučajno. Prethodno je zakonska regulative kreirana da bi se to obezbedilo. Znači, kada se pažljivo pogleda zakonska regulativa iz tog ekonomsko-pravnog aspekta, sada ja ne ulazim u inženjarsko, rudarsko-inženjerski ili tehnološku dimenziju toga, već ovog ugla ekonomsko-pravnog, onda vi vidite kako je regulativa stvarala prostor da se maksimiziraju interesi onih koji postanu vlasnici. resursa da bi mogli tamo da ostvaruju maksimalne ekstra profite.

Profesore, Vi ste zapravo često isticali i da bi država trebalo, odnosno da bi morala da naruči nekakvu nezavisnu ekonomsku studiju projekta Jadar. Smatrate li zapravo da je realno očekivati da će to biti urađeno i da biti to značilo transparentnost projekta?

Mi posedujemo naučne i istraživačke resurse, mlade ljude, studente, mlade naučne radnike, institute, fakultete, koji bi mogli da rade na ovako jednom multidisciplinarnom projektu. Malo je fokusirati se samo na formalni aspekt zakona, odnosno na obaveznu procenu uticaja na životnu sredinu. Pazite, reč je o “proceni”, ali ona može i mora biti vrlo široka. Država bi trebalo da angažuje ljude za ovakve ozbiljne stvari, i to na način koji je nezavisan od prethodnih javnih rasprava ili političkog uticaja. Dve potpuno odvojene grupe mogu paralelno raditi studije. To nije pitanje velikih finansijskih sredstava, šest meseci do godinu dana dovoljno je za temeljne multidisciplinarne studije. Takva studija mora obuhvatiti rudarski i tehnološki, fizičko-hemijski i hidrološki, ekonomski, pravni, sociološki i biološki aspekt. Cilj je da se dobije celovita analiza, koja stavlja sve relevantne činjenice na sto državnim organima, a tek potom se rezultati mogu obelodaniti javnosti.

U ovom slučaju imamo, a svi ćute sem vas novinara, ili nekih ljudi koji se bave tim stvarima, Studiju koju je uradila pre nekoliko godina Srpska akademija nauka i umetnosti. Niko je ne pominje, ili će neko da kaže da smo mi svi budale i neznalice. Ja nemam ništa protiv da neko, reagujući na moje izgledanje, izađe i kaže, znate šta gospodine, Vi niste utemeljeni, bez diskvalifikacija na Infromeru ili ko zna kakvim ljudima od nekompetencije. Ovo su ozbiljne stvari. Ovo nije političko odlučivanje, navijanje da li će Pera ili Mika biti presednik države. Odlučivanje je o nekim stvarima koje imaju dugorečne posledica u ovoj zemlji. I o njima mora da se odgovara, svaka ozbiljna i odgovorna zemlja, koja nije skliznula u neokolonijalnu poziciju ovo bi uradila. Ima resurse. Ima znanje. Ima naučno poštenje. Istraživačko poštenje. Možda Rio Tinto neće zaraditi 120 milijardi, možda će zaraditi 90, ali neće sigurno da neće zaraditi bar pola od toga. Ajde da vidimo sve te modele. Ajde da vidimo anketu stanovništva tamo. Ajde da vidimo kakvu smo ekonomsku politiku vodili u oblasti agrara, zapravo dovodeći ih u poziciju da ne mogu da žive od svog poljoprivrednog zemljišta i uzgoja stoke i mleka. Mi uvozimo. Niz poljoprivrednih proizvoda ovakva zemlja uvozi i to je posledica loše ekonomske politike. Prema tome, na žalost neće, ili ja bih voleo da se varam, da pre bilo kakve odluke se mora ozbiljno sve razmotriti da bi se nešto napravilo. I ono što vi radite, pružajući prostor jednom broju ljudi da kažu, nek dođu i drugi ljudi da na bazi argumentacije brane svoju poziciju.

Ja nemam poverenja u naučne radnike i istraživače sa Mašinskog, Geološkog, Rudarskog ili Ekonomskog fakulteta, ukoliko su plaćeni isključivo od strane kompanija, bez nezavisnog angažmana od strane države ili relevantnih ministarstava. A priori im ne verujem, i to se jasno vidi u njihovim izlaganjima. Čak se ponekad petljaju i u ekonomske procese, što dodatno otežava poverenje. Naravno, poštujem njihovo znanje iz mašinstva, rudarstva, geologije ili hidrologije. Ali, kako bih mogao ozbiljno da razgovaram o projektu, moram da se upoznam sa osnovnim stvarima, na primer, šta je jadarit, kakva je njegova struktura, kako funkcioniše tehnologija prerade. Ne zato što bih ja držao predavanje nekome ko to zna bolje od mene, već da bih razumeo proces i posledice. Moj zaključak, nažalost, je da ovde nećemo dobiti nezavisnu studiju niti će ona biti naručena. Već imamo unapred dogovorene aranžmane. To vidimo na političkom nivou, gde određene strukture u Evropi pokušavaju da “prljave” poslove prebace na periferiju, dok kod njih ostaje čisto. Sporazumi, strateški planovi, liste sirovina, sve to ima smisla iz perspektive njihovog interesa, poput oslobađanja zavisnosti od Kine kada je reč o baterijama, automobilima, litijumu i boru. Ali moj interes je drugačiji, moram da sagledam šta je strateški interes Srbije i njenih građana, a ne da dozvolim da nas naivno uvuče u aranžmane koji više služe spoljnim interesima nego našoj zemlji.

Da li je onda to što sada govorite zapravo osnova vaše izjave da nas neko gura da budemo pokusni kunići? Ko nas gura?

Gura nas, zapravo, savez. Upravo sam to maločas rekao. Ta politička grupacija, elita, savez između ključnih ljudi Evropske unije i onih koji nose moći odlučivanje i naših pojedinaca. Konkretno, sagovornici u ovoj zemlji, to je svima jasno, su neka Zorana MIhajlović, neki Aleksandar Vučić, Ana Brnabić. Neka nam ta Ana Brnavić objasni šta je pre nekoliko godina tamo tolkovala u Londonu kada je bila Predsednik vlade. Pazite, to vi morate da objasnite. Nema tajnih sporazuma. Ne može ovde biti tajnih sporazuma. Prema tome, guraju nas oni koji imaju ekonomski interes, razvojni interes, velike kompanije evropske koje sprovode politiku i čiju politiku, odnosno interese sprovodi politika zvanična. Znači, tamo neke kompanije utiču na ljude koji su političkoj sferi i kažu, mi imamo problem sa automobilskom industrijom, mi imamo problem sa ovim, imamo problem sa onim. Gde ćemo to da radimo? Pa bolje da ne radimo to u Rajnsko rurskoj oblasti, u Austriji ili negde drugde, nego bolje da to radimo u Srbiji. To je to. To je logično njihovo. Ja njih ne osuđujem. To je logično.

A onda koga ćemo naći tamo? Naćemo nekoga ko je “sveznajući”, “svepametan” I ko će reći da je to najbolje za Srbiju. Ljudi, čovek je izjavio, da Aleksandar Vučić je izjavio, da ćemo mi plivati novcu, čak je rekao 15 milijardi evra, bogatstvo - i da tamo neki protivnici hoće da osiromaše Srbiju. Ajmo sada da preračunamo tih “15 milijardi” koje ćeš ti da zaradiš u ime Srbije od toga što ćeš Rio Tintu prepustiti eksploataciju litiuma pa to podelimo, tih 15 milijardi sa 0,05%, pa ćemo da vidimo koliko ko dobija. To gospodin Vučić neće da čuje. Moramo se urazumiti i govoriti o činjenicama. O tome moramo govoriti. A tek o posledicama-- vi proglašavate neprijateljima ljude koji brane svoje ognjište. Vi proglašavate neprijateljima ljude koji kažu -uništićete resurse vode, posledice će biti katastrofalne. Pa sad smo videli pre desetak dana poplave, a relativno male količine padavina su bile. Šta će da se desi? Zar neko misli da može prirodu da sputa ? Ako jednom u 20-30 godina dođe do velikih poplava, i da sve to ponese i raširi po dobrom delu Srbije. Onda ćemo da kukamo - a ko će onda postaviti nekog Vučića ili nekog ovog ili onog ili Zoranu Mihajlović? Oni naprosto zastupaju interese, ne ove zemlje, u ovom delu - ja govorim o ovom delu - u odnosu na interes kompanije. Znači, ja ne vidim opšte da oni ekonomski, racionalno, zastupaju interese ove zemlje. Bavimo se manipulacijama, manipulisanjem podacima i nema dialoga. Nema pred kamerama dijaloga. Izvolite, evo ja sam ispričao priču, ja sam imao podatke. Ja ne bih opterećivao sada detaljima, ja sam rekao sada neke okvirne stvari, ali za ovakvu emisiju imate pripremljene, podatke proračune, metodologiju na osnovu čega ste tu došli i kažete ljudi ajde da se ovo istraži. Dajte vaše, na osnovu čega to tvrdite.

A da li je u ovom trenutku već kasno da radimo na zaštiti svojih interesa? Ili možda nije još?

Nije. Nikada nije kasno. Postiji niz mehanizama. Mi prvo treba da sprečimo ovo kao društveni pokret. I ovo je deo sopštavanja stvari za ovaj narod. I vi jeste dužni, kao što je lekar dužan da nekoga pregleda i kaže nešto, tako ste vi dužan da kao pravnik, kao inženjer, kao ekonomista, kao novinar, da kažete ljudima da im date, pa da oni, nisu glupi, to malo pogledaju. Znači, nije kasno, moramo da budemo aktivni, neće nam niko ništa za ovu stvar uraditi ako mi to sami ne uradimo. Mi možemo da uradimo i u slučaju Bora, mi možemo da uradimo i u slučaju nafte i gasa, odnosno termalnih izvora. Pa danas vama rentu za korišćenje termalnih izvora uzima NIS, odnosno Gazprom. Jeste država tamo suvlasnik, ali to nisi smeo da prepustiš. To se ne prepušta. Nema ovde nikakve ni emocije, ni negativne, ni pozitivne. Ljudi imaju svoj ekonomski interes.

Te kompanije i države imaju svoj ekonomski interes. Ja kažem, izvinite, ali ja imam moj. Ja vas volim, ali imam moj interes. Meni je draga Kina, ali imam interes. Dragi su mi Englezi i Australijanci, ali imam svoj interes. I Nemci svakako, nije problem, ali imam svoj ekonomski interes. Na kraju krajeva pogledajte, koliko je to tačno iz ovoga što je za javost. Postoje prirodni resurs i neka nalazišta tamo u Ukajini. Kolika, gde to je geološki sve manje-više istraženo. Trump dođe i kaže ti si mi dužan 300 milijardi, pola-pola. Nećeš ? Moraš. Sad videćemo kako će oni ispregovarati. Pogledajte to, a naš genije kaže mi smo srećni sa 5%.

A ja kažem i sa 90% treba da vidimo naše. Da vidimo da li to nama isplatimo. Da li je isplativo sa stavništa svih gubitaka i rizika koje imamo? Može, ali da uvedete obavezu kompanijama da polože 50 milijardi eura u fond rizika. Pa ću oni da kažu, to mi je preskupo, onda moj profit nemam. Znate, kroz ekološku istoriju imate razne stvari. Ima čuveni jedan primer u ekološkoj istoriji, tamo neka ostrva polinežanska. Kada je krajem 19, početkom 20. veka otkriveno nalazište fosfata. Fosfati služe kao prihrana u poljoprivredi kao mineralno đubrivo. Podmitili su tamo poglavice grešne, oni nisu znali o čemu se radi, a britanske, austrijske i nemačke kompanije s početkom veka, su ih uništili, proterali su ih, sve su uništili i sukobe su stvorili kada su ovi videli da nema više zemlje jer je eksplotacija išla i brodovima idu fosfati. Ta nalazišta su tu zbog geološke istorije ili istorije nastanka tih ostrva. To postoji u literaturi, postoji u ekološkoj istoriji. Zar mi ništa nećemo da vidimo? Samo što tada su davali ogledalca ili možda neku pušku i posle su ih najurili, a ovde se ne daju više ogledalca. Ja imam otvorenu sumnju da je ovde duboka i teška korupcija. Jer to nema logike da se radi. Znate, i to rade neke druge zemlje. Na kraju krajeva, portugalska jedna vlada je nedavno, upravo na primeru litijuma pala zbog tamo nekog nalazišta i otpora ljudi. I jer se tamo neki ministar nešto talio. Samo mi nikako ne vidimo očite stvari da se neko negde nešto tali.

Profesore, šta biste za kraj ovog razgovora poručili građanima, a šta svojim kolegama?

Građanima, pamet u glavu. Svojom glavom slušajte argumentaciju. Ne verujte propagandi. Naročito to ne veruju ljudi o kojima se neposredno radi. Ali problem nije ograničen samo na Nedeljice, to se tiče čitavog šireg regiona. Čak i oni koji su prodali svoje imanje misleći da su dobro zaradili, mogu se prevariti ako dođe do rudnika. Ovo neće stati samo tu, jer, koliko vidim, postoje geološka istraživanja koja se prostiru i prema Valjevu. Kada takve kompanije jednom uđu i prepoznaju priliku za profit, one ne odlaze. To se prvenstveno tiče građana. Ne smemo misliti da smo daleko od problema, kao što su Nedeljice; ni u Beogradu nismo pošteđeni. Možda sutra neće biti vode u Savi ili u lokalnim bunarima, i tada ćete videti posledice. Ne odmah, ali na duži rok, pogođena su naša i vaša deca.

Kad je reč o kolegama, ključni su naučno poštenje i odgovornost. Ozbiljnost istraživanja, odgovornost u saopštavanju svojih stavova utemeljenih na određenim kodeksima, i otvorenost da ti stavovi budu podložni kritici drugih, ali uvek sa stanovišta činjenica, su neophodni. Kroz kritički dijalog, zasnovan na činjenicama, moguće je doći do boljih rešenja. Političari moraju shvatiti da treba da prate i poštuju struku. Kritičke refleksije po bilo kom pitanju nisu mržnja niti pretenzija pojedinaca. Lično, nemam ambiciju da budem na vlasti ili da stičem bilo kakvu vlast; takvih ljudi ima mnogo, koji pošteno iznose svoje stavove i otvoreni su za dijalog. S druge strane, oni koji imaju lične ili finansijske interese često isključuju dijalog i prelaze na napade i konstrukcije, u cilju ostvarivanja svojih interesa, profita ili drugih koristi. Dobro je što u našoj zemlji ima ljudi od naučnog poštenja iz različitih oblasti, i to je veliki kvalitet. Nažalost, vidimo i onu grupu koja se u poslednje vreme ućutala, oni koji su ranije pred kamerama pričali kako je „super da možemo litijum mazati čak i na parče hleba” ili da je bor izuzetno koristan za biljke.

Hvala Vam profesore što ste svoje stavove i znanje podelili sa nama.

Litijum: Stručnjaci govore

Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.