“Ми једноставно не можемо давати страним компанијама тек тако на изволте било какве ресурсе, без обзира где се налазили. То је знак да ми не водимо рачуна о домаћем становништву. Или ће бити корпорације или ће бити нас”
Не.
Пре свега мислим да сама та реч, бело злато, та синтагма више скрива него што открива. Зашто? Пре свега, црно злато - нафта је био појам који се користио у 19. веку, када је откривена, али нафта је гориво, а литијум се користи за складиште. Прво то су две различите врсте робе. То је једна ствар. Друго, ја мислим да та сама идеја тог злата, то је ипак било у Америци, када је био златан „боом“ и ископавање и рударења злата се ширило и негде је постојао, чини ми се, вишак капитала који је могао да се улаже у ресурсе. Имали сте Рокфелера, једног од оних људи који су тај сам појам црног злата и употребљавали, али имали сте исто тако Хенрија Форда која је развијао аутомобиле, који ће онда чинити потражњу за тим црним златом.
Али ситуација је данас драстично другачија. Више не живимо у 19. веку, ми живимо у 21. веку, где је врло упитно каква врста потражње постоји за литијумом. Ја сам контактирао и Рио Тинто, контактирао сам Ерго Гроуп, који је радио те калкулације, контактирао сам чак и службе у Европском парламенту, које су радиле те калкулације, али оне нису сигурне. Они су врло често давали трећим лицима да екстраполирају историјске трендове потражње за литијумом. Рећи да је то бело злато чини ми се да ипак не може се тек тако говорити. Прво зато што је за црним златом, за нафтом, постојала тада постојећа потражња, а за литијумом ми онако спекулишамо о некој будућој потражњи. Истовремено, ово је корпоративна иделогија, само да је напоменем. Када кажем корпоративна иделогија мислим на то да су ови подаци - да ће постојати та потражња за литијумо - они које желе да ви знате. Међутим, немачка аутоиндустрија је у кризи, Волксwаген затвара фабрике, Нортхволт, батеријски продуцент, је пред банкротом. Дакле, све то утиче на потражњу и на наше пројекције потражње и хоћу да кажем да када сам чуо то за бело злато, просто то је маркетиншки термин. Тако да слушаоци не треба да се поведу за тим тек тако лако, јер прво литијум је складиште, он није гориво. За складиште, постоје натријум-јонске батерије, постоје и хидрогенски мотори, просто постоји низ производа који се могу к употребити за изградњу електричних возила, што није био случај са нафтом, са историјском нафтом, као историјском робом, која ће ускоро и да нестане у крајњем тренутку.
Али поента приче је да је ово ипак неки Вучићев маркетиншки трик, јер литијум није чак, иако се класификује као „раре“ (редак) материјал, заправо редак, има доста, није толико редак, као тунгстен и неки други, а и чини ми се да читава та маркетиншка атмосфера око литијума је доста јака, има тај тотализујући наратив, као да је литијум сада централни елемент за зелену транзицију. Али ако погледате тржиште, ако погледате ауто индустрију, па није. Чак и за батерије, он не чини ни највећи проценат неке батерије - можда у Теслиним батеријама да, али у принципу, батерије понекад имају само око 8 кг или мање килограма литијима. Тако да није он толико велики као што се хоће нама представити, нити профитабилан.
Па мени је ту, рецимо пример или можда нека паралела Монголија, исто са РиоТинтом су преговарали и извели су тај рудник и Монголија исто није имала државног удела у том руднику, а све и да је имала и да Србија има, мислим да то не би променило нашу динамику. Одмах сам рекао да не знам о преговорима, не зато што ме не занима, већ зато што знам да сам у 1000 других пројеката покушао да дођем до тих преговора, покушао као 1000 истраживача да дођем до тих докумену, а то се све крије. Тако да шта је ту преговорано са Рио Тинтом, ја верујем да ћемо ми видети временом, али начин на који се то ради данас и на који је то урађено, да мало-мало па исплива у медијима да Рио Тинта припрема машине док ради процену утицаја на животно средину, да је радио економску студију анализе док пројекат био забрањен, да су се потписивали уговори са Марошем Шевчовичем у Њујорку док је пројекат био обустављен - то све говори да можда чак ти преговори мало имају ад хоц карактер. Ја верујем да су они преговарали једно 2020. године или 2018. године, али чињеница је да се ово све толико мења - када су покушали, рецимо, акон о експропријацији да измене 2021. године - мислим, ово је све толико хаотично да искрено мислим да било шта што су договорили, да у сваком случају може се промени и сасвим сам сигуран, да између корпорације и партије постоје константни преговори. Тако да то што су они договорили 2021. године или раније, можда се то мења. И то је можда мислим и највећа поента ове приче - да ми заправо не знамо што они раде и да они сутрадан могу испреговарати нешто другачије. Поента приче - нетранспарентност, нема демократски увид јавности и докле год је тако ми само можемо спекулисати.
Па то се нама објашњава као, имаћемо, цео ланац производње у Србији. Међутим, постоји ту пар ствари. Дакле, сами сте поменули да је ИноБат субсидиар Рио Тинта, а оно што је мени исто јако занимљиво је што се у Чешкој, односно у Словачкој, заправо ИноБат налази под истрагом једне холанске групе које се зове “Фоллоw тхе Монеy”, због сумње да су повезани са Марошем Шевчовићем испред Европоске комисије и да су по тој сумњи евентулно добијали и неке паре од Комисије, ван неких конкурса. Тако да, тај исти Марош Шевчович који је долазио овде да потписује споразуме са Вучићем, исто тако врши ту маркетиншку пропаганда. Мени говори, у принципу, да се оградим, не тврдим ништа, али по подацима који су јавни и ономе шта сам чуо од новинара, ту има свашта да се истражи.
Тако да, ја бих свакако рекао да ови велики пројекти дефинитивно генеришу оно што се у литератури назива, што сам ја понекад употребљаво, тај технолошки моментум. Људи понекад ово гледају кроз корупцију, али поента је да оволико велики пројекти стварају интересе, социјалне интересе, да људи долазе код њих да инвестирају у њих, да се на неки начин повезују са тим корпорацијама. И што више расту и расту и развијају се, попут овог нашег пројекта Јадар, то ће више бити тих интереса који лебде око њих, тако док на крају цело друштво на неки начин не поларизују. И то је оно врло често и понекад историјски било са тим огромним инвестицијама. И ја се бојим да се ми налазимо у тренутку када зелена транзиција захтева ове мегаломанске пројекте, који захтевају развијање одређених технологија, који захтевају одређено копање на великим подручјима.
И то све захтева јако пуно пара, инвестиција, фондова који морају од некуд да дођу. И ту је, ту су отворена врата за све. Ако Европска комисија стане иза тог пројекта, ако узме неке финансије да га подржи, ја мислим да на тај начин се стварају те полу-коруптивне мреже између европског капитала, наших ауторитарних власти, мултинацијалних корпорација и да неки начин -оно што се некада називало државним капитализмом- заправо почиње поново да функционише и да се на тај начин ауторитарне владе у принципу учвршћавају.
Пре свега сам написао ово отворно писмо као подршку мојој колегници Милици Кочовић, која је иначе написала такође једно отворно писмо пре мене, али њој је компанија Рио Тинто уместо одговора, односно, унутар одговора, претила тужбом. Морам приметити да у том тренутку није било пуно економиста у тој дебати и читава поента ове приче је била да се јавни подаци сазнају јавно, тамо где треба да буду. И ја сам изнео јавно проверљиве податке и централна теза ми је била заправо то да смо у последњих 5 година видели повећање страних инвестиција у рударски сектор од 6 пута. Дакле, отприлике од око 100 милиона евра до преко 700 милиона евра.И шта је то донело нама - ништа, то се није прелило у раст животног стандарда. Мислим, ту су све оне инвестиције које генеришу послове, имамо и Бор, имамо Рио Тинто и заправо кад се погледа, рецимо, подела тих инвестиција испоставило се да је Рио Тинто одговоран за преко половину тог повећања без да је то на неки начин утицало на нас. Тако да сва та приче око тога, како ће ми, не знам како живети - ја сам просто погледао податке и закључио - па ево, већ имамо и рударске инвестиције у Бору, већ имамо и Рио Тинто капитал који улази у земљу, да ли је то нас сад одједном транспортовало и трансформисало у неку велику економију - није и препостављам ће то тако бити и убудућности.
Поред тога ја сам изнео неке податке који се рецимо тичу тога да ми имамо све више и више екстрахованих природних ресурса, што доводи до отприлике пораста рударског отпада од преко 150%, 90% од ког је биолошки активно и опасно. И поента приче је да ми, ако погледамо неке индикаторе зелене транзиције попут нечега што се зове ресурсна продуктивност - колико ми материјала користимо рецимо по БДП-у, то се понекад рачуна колико килограма ви нечега имате по еврима, и то код нас опада, ми све више имамо копања у Србији, а све мање то нама доноси користи. Чекајте, ова прича тотално иде контра свега што ми знамо.
И ако погледате зелена транзиција је требала да доведе до wин-wин ситуације и између Европске уније и између Србије и са обе стране да доведе до побољшања економије. То се није десило. Ви имате једноставно чињеницу да док Европске земље врше транзицију унапред, ми вршимо уназад и зато сам просто закључио оно што се у литератури некада називало - колонијом. Могу наравно о томе касније причати, али поента приче да је то изазвало буру у јавности зато што имамо осећај на неки начин цар је го, то је што је.
Ми можемо причати о овом или оном податку, о оној или овој бројци, али ако погледамо социјални процес који се нама дешава, ми се заправо сврставамо уз европску периферију и сврставамо се као једно од нових рударских колонија у овом неком новом свету зелене транзиције где имате капиталистичке земље које апсолутно профитирају од овога, имате корпорације које убирају плодове од овога, а бојим се да се нама дешава сличан процес који се 19. века дешавао у Конгу, Руанди и овим афричким земљима, где су фактички принуђене да сервисирају услужене секторе земаља у Европи и то је рађено на жалост на сличне начине - говорењем да ће то донети бенефите, да ће њих цивилизовати тако даље и да ће њима бити лепо, док онда не погледате шта је то урадило.
Пре свега ви никада не можете знати када ћете победити. И у најцрњем могућем тренутку када сте одустали од свега, дигли руке, све је страшно, Вучић шаље БИА-у да киднапује људе на улицама, полиција малтретира људе, затварамо вам пријатеље. Ја своје пријатеље гледам по затворима сада, гледам пријатеље на које су бацили димне бомбе. То моје јутро изгледа одвратно, али ја знам да свако од нас, чак и да губимо, да треба да се боримо, јер овај пројекат стоји стакленим ногама, а ми то не знамо.
Ми можда, ако опозиција буде могла да искористи ово, имамо шансу да победимо, а да и сами то не знамо. И у томе је јачина зато што ви нисте имали оваку врсту отпора једном руднику нигде, чак ни у Португалу и у Чилеу, где били масовни протести, где је 8 метроа горело у једној ноћи, када је Атакама била одобрена - ви имате једну Србију која је буквално цела устала против овога. Или ће бити корпорације, или ће бити нас.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.
Наши гости, независни стручњаци из разних научних области, пружиће стручно и објективно мишљење о овој теми, која има далекосежне последице за нашу природу, будуће генерације и здравље.
© Copyright 2026. All right reserved