Професор Кризманић о литијуму у Јадру: Плодна земља је непроцењив ресурс, рударство носи ризике

Биографија

Проф. др Имре Кризманић

Проф. др. Имре Кризманић, вандредни професор, Биолошки факултет, Универзитет у Београду.

Завршио је основне, магистарске и докторске студије из биологије на универзитетима у Новом Саду и Београду.

Професионалну каријеру започео је као наставник у основним школама, а потом је радио као стручни сарадник и пустос у Заводу за заштиту природе Србије.

Од 2001. године предаје на Биолошком факултету Универзитета у Београду, на катедри за морфологију, систематику и филогенију животиња.

Активан је и у академској заједници као члан одбора Српске академије наука и уметности, и сарадник Матице Српске.

Интервју

Професор Кризманић о литијуму у Јадру: Плодна земља је непроцењив ресурс, рударство носи ризике

У емисији “Литијум: Стручњаци говоре” разговарамо са професором Имретом Кризманићем о еколошким и друштвеним аспектима планиране експлоатације литијума у Долини Јадра. Професор Кризманић истиче колико је плодна земља драгоцен ресурс који се тешко обнавља и упозорава на потенцијалне ризике рударства по природу и биодиверзитет. У интервјуу се осврће на појмове попут “еколошки прихватљивог” и “одрживог” рударства, као и на моралну обавезу да будућим генерацијама оставимо здраву земљу и воду.

Добар дан, професоре, хвала на доласку. Да ли знате да се негде у свету планира експлоатација литијума на плодној земљи?

По мојим сазнањима и анализама које су вршене о истраживањима и рударењу литијума у свету, до сада није нађен такав случај да се у овако плодној долини планира, а камоли да се спроводе рударења литијума То и није потпуно чудно, јер све одговорне земље и паметне земље, које размишљају о својој будућности, схватиле су да је плодна земља најважнији ресурс са којим сада располажу јер по светским истраживањима уочено је да је на читавој планети извршен огроман губитак плодног земљишта, до те мере да сматра се да ако би се сада прекинуло са коришћењем вештачких ђубрива, храна би могла да се произведе у следећем периоду само за 40% становништва на планети земљи. Све одговорне земље затим размишљају о томе и покушавају да спасу своје плодно земљиште. Знамо да се плодно земљиште јако тешко и споро обнавља.

Да ли је могуће спровести експлоатацију литијума у јадру на еколошки прихватљив начин?

Да ли је према Вашем мишљењу рационално и дугорочно одговорно оставити природне ресурсе будућим генерацијама, са акцентом на здраву воду и здраву земљу?

Да ли сте противник рударењу као привредној грани?

Може ли било која компанија да гарантује да неће доћи до цурења отровних материја и загађења животне средине приликом рударења и прераде ЈАДАРИТА?

Хвала Вам на овом уводном делу, професоре Кризманићу. Ви сте међу првим стручњацима који су указали на потенцијалне опасности од пројекта Јадар. Пре свега бих Вас питала да нашим гледаоцима објасните зашто је Долина Јадра толико специфична и еколошки, толико вредно подручје и шта га чини јединственим, заправо, када је у питању биодиверзитет и природни ресурси.

Да бих одговорио правилно на ово питање, морали бисмо два аспекта да осветлимо. Али прво ћу почети са тим зашто је Јадар у односу на можда неке друге просторе у Србији изузетно значајан. Ми смо сведоци да људска цивилизација убрзано уништава природу око себе, несхватајући да у суштини сече грану на којој седи.

Циљ биолозима и свима који се баве проблемима уништавања природе и његовим утицајем на људско друштво је да успоставе баланс између природе и људске цивилизације, односно између природног света и антропоцена, савремене ере у којој живимо. У ком смислу? Ми живимо на просторима које смо заузели од бивше природе. На неким местима, поменут ћу сад, рецимо, Нови Београд. Нови Београд је пре 150 година био једна мочвара, где је биодиверзитет био 100%. Значи, све је било у складу са природним законима. Данас, када погледамо исту ту површину, биодиверзитет је 5%. Значи, изгубили смо 95% биодиверзитета. Ту је било одређених разлога да се то деси; негде морају људи да живе. Ако то радимо и на местима где нема потребе за тим, онда правимо велику грешку.

Да би сада наставили причу о томе, значи, у Јадру, односно у том делу Подриња, управо се дешава то да човек живи у складу са природом. Ви, када погледате то подручје, ви у ствари видите један мозаик или мозаични распоред различитих екосистема. Претежно су то антропогено, односно људски, модификовани екосистеми. Међутим, ту постоје и шумарци, постоје потоци, постоје долине и тако даље. И вам се може десити да у неко облачно свеже јутро пролећно отворите врата на вашој кући у Рађевини и на 100 метара или на вашем прагу затекнете шареног деждевњака. Или однете 100 метара у поток и ту затекнете смука. Ни шарени деждевњак ни смук нису нарочито дружељубива бића. Не воле они много станишта близу човека, али су стогодишњим и вишестолећним, вишегодишњим животом уз човека научили да не морају да се боје од човека, јер је човек научио да те животиње, та природа њему у ствари даје бенефит.

Тај смук ће појести глодаре који њему уништавају летину, који му уништавају његове производе, и наравно да ћемо бити у циљу да што мање хемикалија потроши ако може да то добије исто од природе. Сада сам дао један баналан пример, али на том примеру можемо да видимо у ствари шта значи суживот човека са природом. И то је оно што ми покушавамо да задржимо. Пројект Јадар, колико год он бајковито био замишљен и представљан, то неће урадити.

Још током презентације на научном скупу у Српској Академији науке и уметности 2021. године, ви сте поменули озбиљне претње по биодиверзитет на подручју Долине Јадра. Да ли сада можете да нам кажете шта је био главни фокус ваше студије и које сте кључне закључке извели?

Наша студија завршног извештаја о стању биодиверзитета на подручју Јадра урађена је 2020. године у летним месецима јуна и јула, свега шест дана, толико смо добили да истражујемо. Биолошки факултет, у сарадњи са још четири реномиране истраживачке организације у Србији, као што су Институт за биолошке истраживања Синиша Станковић, Институт за мултидисциплиновање истраживања, Природњачки музеј и ПМФ у Нишу. Значи, преко 20 истраживача је радило шест дана, донело одређене закључке о стању природе. Саставили смо завршени извештај, у оквиру кога смо морали да анализирамо и угрожавајуће факторе. Процеси које ће се дешавати током рада рудника довести до уништавања природе и у обавези смо били да предложимо мере санације и заштите животне средине. Оно што овде треба нагласити је да смо ми радили то на површини која је прописана просторним планом подручја посебне намене ЈАДАР и то на скоро 30 хиљада хектара.

Ово наглашавам зато што тако стоји у службеном гласнику у броју 26, 2020. године. Јер и Рио Тинто и многи други стручњаци баратају се потпуно погрешним, намерно извитопереним вредностима површина на које ће се односити утицај рудника, јер када ви смањите површину, онда ћете смањити и његов утицај. На то ћемо се можда мало касније имати времена вратити када будемо анализирали шта данас, нажалост, државне институције и на који начин изврћу чињенице. Што се тиче нашег извештаја, извештај је у ствари показао да се на читавом подручју, током свих фаза рада рудника, и то је јако битно нагласити, јер ми данас имамо на делу једно државно потпомогнуто извртање чињеница, на неки начин и фалсификовање података, чиме се омогућава Рио Тинту да он свој проблематичан пројекат јединствен дели на три дела, тиме сваки део умањује његов утицај и доводи до тога да у крајњој линији ви ћете имати три пројекта која као нису јединствена, а у ствари заједнички имају свој кумулативни и синергистички ефект.

Ово што они раде, то није фабрика за производњу рибље паштете. Па ви имате, ловите рибу и излазите на море или на реку, ловите рибу и имате ту утицаје на природу негативне. Па онда, кад сте пребацили рибу у фабрику, ту престају утицаји риболова, почињу утицаји прераде рибе у паштету. Па онда имате, кад ми једемо паштету код куће, па бацимо конзерву у пластичну кесу и бацимо је на депонију, то је трећи тип утицаја. Та три утицаје немају међусобно везу, али рударење, односно вађање руде из окна, нећете је вадити ако је нећете прерађивати. Ако прерађујете руду, ви морате прво да је извадите, а затим имате отпад који ћете да одложите. Значи, то су ускоповезани процеси који сада Рио Тинто покушава уз врло добре намере дозволе које добија од државе, од министарства Првенственог и Завода за заштиту природе, да представи као три независна пројекта који неће имати ни близу тако погубне утицаје као што имају када су то једини, како бих рекао, пројекти.

Међутим, није и Јадар једини такав проблематичан. Ми имамо на територији Србије велики број рударских активности и поменут ћу само најпогубнију коју, наравно, ми већ више од 100 година имамо пред собом, то је Борско-Мајданпечки базен. Он се сада шири. Ви, на крају крајева, не можете ни да приђете ту. Вама је недоступан тај простор. А камо ли простор истраживања или било каквих добијања информација о томе шта се ту дешава? Значи, ми имамо ужасно велике проблеме у томе што нам се полако читава држава, односно природа, претвара у један међусобно повезан рударски део, односно отварање рудника, а са друге стране остављање јаловишта, односно рударског отпада. Рударство, иначе, генерално природу гледа само са два аспекта. С једне стране, где су му сировине које може да издвоји и да преради и да добије профит. И са друге стране, природу гледа као место где може да сакрије свој отпад. Ако је могуће, на што јефтинији начин и да се покупи и да оде и онда оставља људима који ту живе проблем заувек.

Као научник који се бави очувањем природних ресурса, да ли можете детаљније да нам објасните какве би заправо еколошке промене настале у области Јадра? Јер Ви је јесте изучавали, с обзиром на специфичне екосистеме и заштићене врсте које тамо живе.

Анализа угрожавајућих фактора, који су изузетно, изузетно енормни и могу у више страна, везани су за све аспекте које ће тај рудник имати од самог свог почетка. На самом почетку отварања рудника постоји један вишегодишњи аспект припреме терена. Већ сам тај процес, та фаза довешће, када је природа у питању и то надземни део природе, до неповратних оштећења. Због тога ми можемо да говоримо о две врсте утицаја. Једна врста су они утицаји који могу да се неким поступцима поправе, до неке мере и у неком времену. Проблем је са тим реверзибилним утицајима, што они изљушкују јако много новца. И то рударске компаније најчешће гледају да избегну. Зато имамо поставице онакве како имамо видљиве голим оком. Други тип утицаја који је много проблематичнији то су ти тзв. иреверзибилни утицаји, односно безповратни утицаји. То су утицаји после којих шта год да урадите, колико год новца да потрошите, природу која је ту била више ни на који начин не можете да вратите, и када се анализира процентуално колика је величина простора која ће бити заузета безповратним утицајима, врло често вам не показује стваран утицај тих последица.

Даћу вам пример. Ви када градите пут, пругу, постављате цево воде, далеко воде, све то што се сад тренутно ради на том подручју, значи су ове припремни радови, још ниједна лопата није закопана у јадру, ви сте већ сад нарушили и уништили природне вредности и станишта на читавом подручју где ти утицаји се јављају, значи где пролази пут, где пролази железница, далеко воде и тако даље. Зашто? Зато што сте ви прво пресекли миграторне путеве свих животиња које ту живе. Све животиње које су остале са леве стране пута и са десне стране пута, оне више не могу да комуницирају. Ту се може десити да сте пресекли комуникационе путеве до места где се они разножавају. Ако то урадите, ви не морате да побијете те животиње сада, тренутно.

Те животиње неће моћи остављати потомство и за 7-10 година ви ћете имати буквално уништену природу, јер те животиње које се не разножавају не остављају плодно потомство и једноставно, кад им дође крај њиховог животног циклуса, оне угибају и ту тих више врста нема. То је један од начина. Други начин је, то су ти дугорочни процеси, сви знамо, рецимо, ево овде у Сави и Дунаву живе рибе. Рибе могу да издрже температуру воде од рецимо 3-4 степена до неких 30 или можда више степени воде која се греје током сезоне. Међутим, у периоду разножавања, оне се могу разножавати у само једном уском распону температуре између рецимо, ако су штуке у питању, између 15 и 16 степени или 18 степени, а када су шаранске рибе између 22 степена.

Ако у том периоду, а то су периоди сада пролетних месеци, ви промените температуру воде, нећете ви те рибе убити, те женке и мужјаке, али они неће моћи добити потомство, неће бити подмладка и опет за пар година ви ћете једноставно изгубити рибљи фонд у тим рекама. То је оно што већином је далеко од очију јавности и ми реагујемо само на оне поморе када неко проспе не знам камион отровне материје у поток и све рибе се преврну и онда то видимо. Ове дугорочне посљедице о којима сте ви сада питали су неупоредиво, неупоредиво озбиљне и оне у ствари представљају основу на којој ми тврдимо да овакви пројекти макар ће бити подземног типа, а Рио Тинто јако воли да каже како баш зато што ће бити подземног типа он неће имати никакве последице.

Хоће. Ви морате имати у виду да када се отворе та два окна која они планирају, у дубину земље ће се свакога дана, 365 дана годишње, 60 година, уносити свакога дана 4 тоне експлозива, и то много опасније од експлозива него што војска користи, јер је то експлозив у принципу највећег опсега амонијум нитрата, преко 90 и нешто процената, али има и дизела у њему, око 6 процената. Када ви такву смешу експлозива, 4 тоне тога сваки дан, детонирате у подземљу, ви ћете добијати руду, али ћете добијати и ужасну количину гасова и прашине. У тим гасовима ће бити угњендиоксида, угњенмоноксида, биће азотних једињења и ужасна количина прашине. Наравно, доле раде људи. Ви морате то да евакуишете из тих простора тим вентилационим цевима то ће доспевати у неке евапорационе, односно у места где ће да се чистити тај ваздух, али ће и даље излазити једна велика количина прашине. Она ће се мешати са прашином коју ћете добијати од осталих делова рудника који су ту у околини. Ту ће долазити камиони, ићи ће возови, значи добијат ће се прашина од дробљења руде и тако даље од читавог тог процеса. Када се та прашина дигне и буде разведена ветровима, развејана, она ће негде да падне на земљу. Годинама, десетинама година, та прашина у мешавини са атмосферским талозима, са кишом и са снегом ће стварати хемијска једињења. Та хемијска једињења ће продирати у земљу. Биљке ће извлачити те отровне материје из земље својим кореновим системом до својих тела, до својих лишћа. То ће користити биљоједне животиње, или ће се ту гајити повртарске културе, пшеница, кукуруз, које ће ти људи покушавати да продају. Када их неко буде питао, одакле ти је кромпир, он ће рећи из Рађевине. Људи неће куповати те производе и за десет година ви ћете имати једно тихо исељавање са тог подручја, или једноставно економски неће моћи да поднесу тај притисак. И самим тим, последице еколошке нису само еколошке последице које се одражавају само на природу, већ и оне неминовно имају свој утицај и на човека.

О еколошким и промјенама у животним системима можемо да причамо стотинама сати. То је један врло сложен систем и ако постоје времена, ја бих и се осврнуо на проблем што ми сви користимо, како бих рекао, појам биодиверзитета у свакодневном говору, али слабо знамо шта у ствари он значи. И ако би требало да се на најједноставнији начин осврнемо на то шта је сам биодиверзитет и појам његов на планети, биодиверзитет у ствари представља разноврсност свих различитих гена у свим јединкама, у свим врстама на планети које живе у својим екосистемима од почетка живота на планети пре 3 милијарде година до данас Значи, то није само прост број врста животиња, биљака, микроорганизама и гљива,већ њихов неразмрсив сплет узајамних утицаја њих, али и станишта на којима они живе, јер они не живе случајно. Кактус не може да живи у Дунаву, и шаран не може да живи у Сахари. Управо зато што је он прилагођен тим специфичним условима средине, ми волимо да кажемо стаништима, и ако највише волим израз оквир живота. Свако живо биће има свој оквир живота из кога не може да изађе. Ако промените те оквире, мало пре смо причали о температури воде, ви ћете њега једноставно уништити пре или касније. Значи, тај биодиверзитет који смо ми установили анализирајући природу у рађевини, ми је показао да управо тај суживот човека и природе је на таквом нивоу да смо се чак и ми, стручњаци, изненадили. За шест дана, екипа од преко 20 истраживача утврдила је да на том подручју живи преко 250 строго заштићених и заштићених врста биљака, животиња и станишта. Преко 250. Од тога, само биљака и станишта, преко 60% је заштићено било националним, било међународним законима и конвенцијама. Код животиња је проблем још већи, зато што они зависе и од много других угражавајућих фактора. Од свих анализираних кичмењачких група и безкичмењачких, утврдили смо да преко 90% свих врста је строго заштићено и заштићено по домаћим и међународним конвенцијама. Да би било још погубније, погубније по Рио Тинто, наш драги колега, академик Марјан Никетић, ботаничар, је на том простору открио и нову врсту флоре за Србију. У 21. веку пронаћи нову врсту је заиста велики подвиг, али најстрашније је то што је он пронашао то управо на месту где Рио Тинто планира да направи депонију свога отпада штавице, а та депонија се планира на такав начин, такав страховит начин направити.

Иако се колеге рудари хвале да ће то бити јединствен случај у Србији, ја сам јако уплашен због тога, јер ће се први пут на том месту милиони тона најотровнијег отпада депоновати, они кажу, у сувим погачама, на пластичну фолију дебљине кеса из Лидла. Значи, узмите кесу из Лидла, ставите је доле, наравно то је посебна фолија. Они кажу да ће то бити једна фолија заувек ту. Међутим, пошто је њихова процена да ће рудник да траје 60 година, када смо назвали произвођача тих фолија, он је рекао да нису они баш скроз сигурни, али могу да гарантују до 40 година да је век трајања њихових фолија. Значи, они ће 40 година да стављају на ту фолију отрове, па ће наставити до 60 година, без обзира што је пре 20 година та фолија престала да функционише.

Наравно, када они затворе капије свог рудника и оду, они ће однети само новац, односно профит, а нама и нашим потомцима ће заувек остати милиони тона најгорег отпада које можемо да замислимо. Сама та чињеница довољно говори да се овакав један пројекат не сме спровести. Када смо у том завршном извештају анализирали све то о чему сада причамо, ми смо морали да предложимо мере. Предложили смо велики број мера. Наравно, постоје мере које су лако спроводљиве, или лакше спроводљиве. То су те мере које могу да утичу на те реверзибилне процесе Међутим, када смо видели проблем са и реверзибилним променама, где мере су врло ограниченог капацитета, врло ограниченог трајања, схватили смо да је једина основна мера коју ми можемо да предложимо, да се одустане од овог пројекта.

Због свих могућих посљедица које могу да се десе, које могу да се десе, значи, нико од нас не каже да ће се десити, али анализом онога што је представљено, и што смо ми утврдили, свега онога што може да се деси, и у Дрини, прво у јадру, па у Дрини, па онда у Сави и на изводним токовима, мора да се одустане од овог пројекта. Сувише је велика, како бих рекао, цена коју можемо да платимо у односу на то какав ће бити врло, да кажем, дискутабилан добитак. У томе не бих ја да дискутујем, вероватно. Мене највише, у ствари, као биолога, и брине то што ја нигде нисам видео праву процену економске добити коју би урадио Рио Тинто, јер ја не могу да поверујем да једна таква фирма, и компанија, светска компанија, 150 година већ, рударе уништавају принуду да они немају прецизну анализу економске своје добити, али нигде је нису још до сада објавили.

Као што нису објавили ни заиста стварну технологију на којој ће то радити. Они немају ни пројеката санације рудника, што морају да ураде пре него што било шта, и тако даље и тако даље, да не увозимо сада у проблематику правних анализа, то је тек посебна прича. Има још нешто што је мени било занимљиво из рада о којем говорите, а то је да сте у раду поменули 6 општих и 15 специфичних негативних утицаја који би настали реализацијом пројекта ЈАДАР.

Да ли можете да нам наведете неколико кључних који су најопаснији и који имају дугорочне последице на природне ресурсе?

Па, делом смо сада већ и говорили о томе, значи, сваки овакав пројекат има неколико фаза које су повезане. Имамо прво ту фазу почетка радова, значи, када се припрема терен. На том, рецимо, о томе говорио, у том припремном периоду ће се, у ствари, највећи део почетних фаза уништавања природе учинити, а то је уништавање, значи, уништавање станишта. Нека станишта ће бити потпуно уништена. Они ту, ако погледате тај просторни план посебне намене који би требао да опише све могуће аспекте једног таквог рудника, наравно, то није урадио, ни тај просторни план није добро урађен. Без обзира што је он прво био укинут, па поново враћен, враћен потпуно исто као што је био, значи, недовољан, неразрађен и без адекватних података о томе шта ће рудник да значи. Прво и основно је да ће доћи до масовног уништавања станишта. Рио Тинто се брани тиме да ће то бити подземни рудник. Да јесте, бит ће подземни рудник, али не можете ви да урадите подземни или саградите подземни рудник да не направите велику штету на великом простору.

Не само тиме што ћете ви избетонирати један хектар површине. То је само један део тога. Други део је што ћете ви уништити природне токове, опет да се вратим железницом, путевима итд. То је док припремате. Онда је сљедећи део када почне експлоатација руде и рудника. Причали смо и о томе. Спустите доле четири тоне експлозива, детонирате га, онда излачите из њега ту руду, руду мељете, преливате, они јако воле да кажу не 250, него 90 степени, загреван супорно киселину, као да је ту баш фино Пробајте и са супорном киселином на 0 степени да вам капне на кожу па ћете вид‌јети шта је резултат. Значи, потпуно је замена теза. Наравно, је 250 горе него 90, али то не значи да је 90.

Ту ћете добити опет једну другу врсту угрожавајућих фактора, који ће се за сада у потпуно непознатим количинама, јер ви немате методологију којом ће они радити. Они кажу да је то потпуно нова методологија. Морат ћу ту сада да за тренутак станем и направим дигресију. Рио Тинто као компанија која већ 150 година копа и истражује, они до сада нигде никада нису прерађивали литијум. Они су прошле године купили једну фирму која то ради, али сам Рио Тинто то није никада радио. И једна ствар је, поред тога што смо ми слагали наш народ да ми имамо највеће резерве литијума на свету. Ми чак и по европским мерилима смо тек трећи, али без обзира на то, значи, начин на који се обрађује та руда до сада нигде није рађено.

Нико до сада, јадарит, нигде на свету није прерађивао, ни Рио Тинто, ни било која друга рударска компанија, што доводи до једног поразног сазнања да је, наравно, људи и становници Рађевине, али и ми сви на том подручју, па ту гледам и на становништа преко Дрине, смо ствари један експеримент ин виво. Ми смо експеримент на живо. Нико то до сада није радио, не зна тачно какве ће посљедице бити и он ће то овде да уради. Ја ћу сада да парафразирам, и морат ћу на то да се осврнем, да је прошле године, када је компанија Рио Тинто била у посети Љубови, односно Рађевини, њихов извршни директор изјавио да, када направе грешку, значи када Рио Тинто направи грешку, они ће из тога научити и неће понављати ту грешку. И поновит ћу, он није рекао ако направимо грешку, он је рекао када.

Врло човјек добро зна о чему говори. Када направимо грешку? И парафразират ћу једног мог драгог колегу, који је дао феноменално објашњење како то изгледа. Значи, ако ја одем на операцију мозга код хирурга који каже, 'Види пријатељу, ја ћу сад да те оперишем', ја никада нисам оперисао мозак, али ћу тебе сад да оперишем, и ако направим грешку, не брини се, ја ћу из те грешке да научим и нећу јој више понављати. Да, али ја сам погрешно оперисан. Значи, изговорити такву реченицу, по мени, је недопустиво. И већ самим тим, то мени показује какав је начин размишљања на људи који руководе једном таквом фирмом. Није то ништа ново Та фирма има више деценијски, ужасно проблематичан историјат. Да се на то не осрећемо, и самим тим, њихово сакривање података које је сада на делу, то је било и кад смо ми били у питању.

Нама није дозвољено да идемо свуда где смо хтели и где смо требали да истражујемо, то је била посебна једна прича. Наравно, то није радио Рио Тинто, односно Рио Сава, њихова черка фирма, него они имају посредника према нама, који пере руке и каже, ја не знам ништа, ја само морам да вас возим, а онда и не знам где нас возе и тако даље. Значи, у том смислу, сви угрожавајући фактори, да се вратим сада на ваше питање, су до те мере с једне стране видљиви и можемо да их проценимо. Али имате један огроман магловити облак у коме су сви ти угрожавајући фактори за које ми још и не знамо који ће бити, јер не знамо тачно по којој методологији, по којим принципима, којом техником и којом брзином временском ће они то да раде Све то има своје изузетно Изузетно јаке утицаје на уништавање природе.

Ми то сада не можемо ни да претпоставимо. Ми смо, када је у свему томе било речи, рекли, али ви сте већ одавно требали, и ми имамо урађен пројекат за то, да урадите мониторинг. Ви морате пре него што почнете, да одете на терен и да тачно измерите све параметре те природе. Јер они кажу, ништа неће бити, све ће то бити дивно и красно. После нас, то пријатним то каже, ће овде да буде ботаничка башта и вода коју ћемо ми, после наших пројеката, да испуштамо. Биће чистија од дестиловане воде. Биће толико чиста да, пре него што испустимо реципијенте, ми ћемо морати мало да је запрљамо. Мало да је досолимо, јер вероватно, ако испусте ту чисту воду у Јаду и у Дрину, ове либе ће вероватно да мигрирају, јер ће бити изненађене колико ће то бити чиста вода коју су они добили.

Наравно да то, једноставно, су лепе речи. Ја сам, разговарајући са руководиоцима Рио Тинта, рекао: 'Претпостављам да то што причате, постоје докази у вашим анализама и студијама које су радиле наше одређене државне фирме.' Јер вероватно нећете да кажете ако то није тако. А где су те студије и где су ти извештаји? Јесте ли видели ли неку ту студију? Где су?

То сам сад хтела да вас питам.

Шта је кључно у том вашем раду, професоре? Шта бисте издвојили? Значи, до сада смо неколико делова Вашег рада изложили, али шта је оно кад бисте сумирали? Када би било нешто најважније што треба да кажете нашим гледалцима? Шта би то било?

Малопре сам поменуо, можда се није то толико добро издвојило. Наш завршни закључак, односно, то је сумирање свих закључака које смо дошли током анализе. Ту су се анализирале бројне структуре и групе живих бића. Значи, од станишта преко флоре, односно биљака бескичмењака, различитих, акватичних, копнених. Затим риба, водоземаца, гмизаваца, сисара. И рекао сам, значи, у огромном проценту су све те врсте строго заштићене и заштићене. И када погледате све те табеле, све те графиконе, то су стотине страна. Све анализе су указале на то да ће највећи проблем бити у уништавању станишта, у загађењу тих станишта, без акцидената.

Значи, понављам, ми ни једног тренутка нисмо рекли да ће Рио Тинто да му провали брана, да ће се десити било какав акциденат, иако је потпуно бајковити сценарио да се тако нешто замисли. Јер не постоји до сада ниједно једино рударско постројење где није било акцидената. Па не може ни Рио Тинто то да уради џаба, причао било какве бајке о најновијим технологијама које ће радити. Да не говорим о томе да су, да планирају та њихова језера, која ће бити пуна отпадне воде, управо на местима где видели сте и сада, су велике поплаве и тако даље. Значи, буквално начин на који они... ја просто не могу ни да замислим да они стварно сами верују у то да се може десити таква ситуација да они 60 година раде и да никакав акцидент се не деси.

Да не кажем да ту постоје још и неки инжењерски постулати по којима они могу сами да процене ако им затреба да пусте неку непречешћену воду. Значи, то сте можете питати инжењере, ја сам само са колегама разговарајући чуо за такву неку, по мени, стравичну ситуацију да они могу, ако процене да је неки проблем, да ће им се десити неки квар, то они могу сами да отворе цев води, да пусте непречешћену воду, рецимо, у јада. Основна мера, гледајући на количину иреверзибилних посљедица на читавом подручју, значи не само на подручју где се планира планирају зграде, где се планирају окна, где се планира остављање отпада, већ на читавом простору, а то говоримо о простору од реке Дрине па малтене све до простора према Ваљеву.

Да не кажем, од Лознице и на север, значи тих скоро 30 000 ха Биће угрожено толиком количином угрожавајућих фактора, да је, по принципу предострожности, ако ви имате предпостављене толико значајне промене, негативне промене на природи, да било која мера коју можете да смислите не може да спречи дугорочно и много широко загађење, јер не заборавимо, реке теку низводно. Ако загадимо јадар, ми имамо за неколико дана то све у Београду. И они су се стављо јако буне, као, како то ми кажемо да ће бити? Па, ја колико знам, свака река тече низводно. И то је једноставно чињеница. Ми имамо толико пута доказе како су се уништавале реке и не само јако давно, у недавној историји. Значи, основна мера да би се спречиле могуће последице је да се одустане од пројекта Јадар. И то је глобални закључак.

Свако кога интересује појединачно, то су стотине и десетине како угражавајућих фактора, тако наших анализа, шта ће они да ураде посебно на жабе, на рибе, на биљке. Значи, све је то прорачунато и на крају смо донели стотине мера. Када смо погледали те мере, свака мера може само мало и само кратко да нешто поправи, али никако да спречи. И када смо све то схватили Схватили смо да једноставно не можемо да дамо позитиван извештај и закључак, и предложили смо, зарад добра свих нас, да се од пројекта одустане. И даље кажем, Биолошки факултети наше организације не могу да натерају никог да спроведе ту меру. Наша је само да предложимо. Државни органи су ти који требају да спроведу те мере. И сад ћу да се вратим на један, нажалост, јако лош пример како државне установе изигравајући законе иду на руку Рио Тинту.

У августу прошле године Рио Тинто је поднео Заводу заштиту природе захтев за издавање услова заштите природе. До фебруара ове године ми нисмо имали уопште никаквог увида у то какве је мере Завод дао. Рио Тинто. И тада су се обједнодавнили документи у којима је изашло на видело да стручњаци који раде у Заводу, морам да кажем, ја сам радио у Заводу дугини из година и знам да тамо изузетно професионално и стручно раде многе младе и не тако младе колеге, али су то изузетни стручњаци у својим областима. И често нас је чудило како се такви извештаји из Завода појављају у јавности И онда смо сазнали да су начелници Основних оделења у Заводу, биодиверзитет, геодиверзитет и тако даље, дали негативан став по питању Рио Тинта. А како по структури сваки начелник предаје своје извештаје директорици, тадашњој директорици Завода.

Она је једноставно пренебрегнула те извештаје и саставила свој, сопствени извештај и решење о условима природе. Морам напоменути да госпођа општени је стручњак у области, нити има право на тако нешто и издала је у ствари један фалсификат. Тим фалсификатом је омогућено да Рио Тинто добије решење о обиму и садржају студије утицаја на природу. А студије утицаја на природу је завршни чин. Када то добију, онда је готово. Онда, у суштини, имају право да рударе. Што је најгоре, Рио Тинто је прошле године у јулу, месецу донео нека три волшебна нацрта. Значи, три списа која ништа не значе, који су сами рекли да то што су они ту написали никога ништа не обавезује. То не мора бити ни тачно, нити било која организација може да било шта ту узме за спону.

Значи, потпуно су се оградили као да то није ништа битно. И није, у ствари, битно, али то, када смо се запитали зашто су они у ствари то урадили, схватили смо да су они издали три нацрта. Три нацрта ли су поделили, поновно се враћам на ту причу, поделили су свој пројекат. И тиме су започели причу. Јер сасвим је друга ствар када ви тражите да вам се издају услови заштите природе на 30. 000 хектара, или када тражите на 200 хектара. И у том решењу које је директорица написала, мислим, како би било свима јасно о чему се ради, рекао сам малопре да смо ми утврдили постојање преко 250 заштићених и строго заштићених врста и станишта. Директорица је у том решењу навела да на том подручју, пардон, само на подручју где ће да се планира рудник, значи подељено је, и то је неких, не знам, колико десетина хектара.

Чак и да је на том подручју, смешне су цифре. Од 250 свега тога живи 12 врста станишта и 8 врста животиња, од тога шест врста птица и две врсте сисара, дабар и видра. То извучи смешно. А када то изда званична државна установа, да би омогућила Риотинту, јер ако добију сада дозволу за издавање, дозволе за копање преко овако фалсификоване студије утицаја, онда у суштини је нама борба против овакве корупције изузетно, изузетно отежана.

Ово што сте сада рекли, заправо, као да нас ставља, заправо, негде пред један зид, али у који не желим да видим. Можемо ли нешто да предложимо?

Па, како да Вам кажем, ми биолози имамо само један пут, а то је борба кроз институције и борба са струком. Поред тога што је извршен притисак на то да се, како бих рекао, институционално, законски реагује и да се траже од министарства да поништи та решења, то је министарство још увек није урадило. Извршен је притисак и на међународне организације које изузетно, како бих рекао, агресивно возе политику, поготово Немачка, да се код нас то урадње. Ми морамо знати да Немачка има највеће резерве литијума и то у најеколошкијем смислу, зато што их она има у термоминералним водама у долини Рајне, које је иначе она те термалне воде користи за загревање становништва. Али у тој води је литијум, и када су наши стручњаци питали своје колеге у Немачкој, зашто сада они... значи, већ су извукли воду из земље. Само да је пусте кроз један мали измењивач, који би извадио литијум, пустили топлу воду да иде даље, загрео што је загрео.

Они иначе врате ту воду доле у земљу. Зашто они то не раде? То је прво еколошки чисто, ту немате никакав отпад после тога. Друго, дупло је јефтиније него што је то неко класично, да кажем, прљаво рударење. Онда су немачке колеге рекле да јесте све то тако, међутим, они сматрају да ће да 40-а година једна друга, како бих рекао, агенда енергије да се пропагира, где ће литијум бити од суштинског значаја. И они ће да сачекају са својим искоришћавањем литијума, тада ће сто пута скупљи бити литијум. Иначе, литијум сада пао у протеклих неколико година, то сте вероватно имали прилике о томе да говорите за неколико десетина пута, па се и тиме доводи у питање зашто се сад толико инсистира.

Али наравно, неке, како бих рекао, велике светске економије, као што је и Немачка, сматра да је дозвољено да се копа и оставља отпад у једној држави као што је Србија, да би њихова економија била одржива и чиста. Професоре, једном сте, говорећи о пројекту ЈАДР, рекли нешто што је врло пластично и интересантно Од акваријумских риба можете направити паприкаш, али од паприкаша никад више рибу. Шта сте заправо желели да поручате том мислему? У ствари, искористио сам једну такође веома велику мисао, исто тако једног од наших значајних мислелаца са почетка 21. века, који је мучки и трагично завршио свој живот, др. Зоран Ђинђић, који је изговорио ту реченицу да ви од акваријума можете направити рибљу чорбу, од рибље чорбе више никада акваријум јер су рибе скуване. И не могу да нађем пластичнији израз или боље објашњење ситуације у којој се ми сада налазимо. Ако дозволимо да се рудник литијума отвори у Србији, ми смо се скували. Од нас више никада неће бити чиста и здрава Србија.

Шта бисте за крај ове емисије поручили својим колегама?

Па сада мораћу да мало направим дистинкцију. Мојим колегама, биолозима, бих се захвалио, генерално. Наравно, никад не мислимо сви исто. Али мислим да никада до сада нисам приметио и то ми је јако, јако драго, тако једнозначно противљење свих биолошких струка против овог пројекта. Наравно, биолози можда то најсвесније и виде, најбоље виде. Уопште се нисмо сада дотицали о микробиолошком, о молекуларном, о физиолошком аспекту тога. Ми смо сад говори само о заштити, јер је то моја струка, али колеге које се са тим бавим будем причале данима и данима, најстрашније приче. Шта то још иначе невидљиво може овако, оваква прича да доведе.

Али за друге колеге, других усмерења. И опет морам да се вратим на ту за мене тужну чињеницу да је једини Биолошки факултет са својим партнерима изашао јавно са својим истраживањима, и то ми је јако, јако чудно, јер смо ево већ пета година једина установа која је направила анализу и изнела своје податке. И ја позивам моје колеге из других, на крају крајева, са Рударског геолошког факултета. Оно што ме највише боли, зар ми немамо рударе које могу да рударе литијум? Ми то морамо да препустимо једној изузетно корумпираној и проблематичној фирми за коју се зна да тако функционише. Милијарде су доказа да они то тако раде. Ми овде имамо, па нећу да кажем хиљаде, али можда и хиљаде година рударења. Ми имамо такве стручњаке који су по свету признати.

Зашто су дозволили да им се ово овако деси? Наравно, не желећи никога да тиме повредим или увредим. Такође, волео бих, поред појединаца, мислим које сте и Ви овде имали прилике да угостите, да ми имамо велики број младих стручњака у различитим областима. Поменули смо ту само мало. О пољопривреди нико и не говори. У ствари, само користимо парафразирајући како је то пољопривредно богато земљиште. То може јако лепо да се израчуна. Све то постоји у свом економском смислу. О водама, мислим да мало шта треба више и да се каже. Ту су најзначајнији стручњаци из тих области већ одавно рекли све шшто су имали да кажу. Једноставно, ако већ не ово над земљом, то што ће се десити под земљом би требало да нас заиста освести да ми то не смемо да урадимо. Тако да, мој генерални став и позив свим колегама који имају и мисле да имају нешто да кажу да слободно кажу, јер бојим се да врло скоро ће бити касно.

Велико хвала што сте данас говорили.

Litijum: Stručnjaci govore

Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.