Profesor Krizmanić o litijumu u Jadru: Plodna zemlja je neprocenjiv resurs, rudarstvo nosi rizike

Biografija

Prof. dr Imre Krizmanić

Prof. dr. Imre Krizmanić, vandredni profesor, Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu.

Završio je osnovne, magistarske i doktorske studije iz biologije na univerzitetima u Novom Sadu i Beogradu.

Profesionalnu karijeru započeo je kao nastavnik u osnovnim školama, a potom je radio kao stručni saradnik i pustos u Zavodu za zaštitu prirode Srbije.

Od 2001. godine predaje na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri za morfologiju, sistematiku i filogeniju životinja.

Aktivan je i u akademskoj zajednici kao član odbora Srpske akademije nauka i umetnosti, i saradnik Matice Srpske.

Intervju

Profesor Krizmanić o litijumu u Jadru: Plodna zemlja je neprocenjiv resurs, rudarstvo nosi rizike

U emisiji “Litijum: Stručnjaci govore” razgovaramo sa profesorom Imretom Krizmanićem o ekološkim i društvenim aspektima planirane eksploatacije litijuma u Dolini Jadra. Profesor Krizmanić ističe koliko je plodna zemlja dragocen resurs koji se teško obnavlja i upozorava na potencijalne rizike rudarstva po prirodu i biodiverzitet. U intervjuu se osvrće na pojmove poput “ekološki prihvatljivog” i “održivog” rudarstva, kao i na moralnu obavezu da budućim generacijama ostavimo zdravu zemlju i vodu.

Dobar dan, profesore Krizmaniću, dobrodošli. Da li znate da se negde u svetu planira eksploatacija litijuma na plodnoj zemlji?

Po mojim saznanjima i analizama koje su vršene o istraživanjima i rudarenju litijuma u svetu, do sada nije nađen takav slučaj da se u ovako plodnoj dolini planira, a kamoli da se sprovode rudarenja litijuma To i nije potpuno čudno, jer sve odgovorne zemlje i pametne zemlje, koje razmišljaju o svojoj budućnosti, shvatile su da je plodna zemlja najvažniji resurs sa kojim sada raspolažu jer po svetskim istraživanjima uočeno je da je na čitavoj planeti izvršen ogroman gubitak plodnog zemljišta, do te mere da smatra se da ako bi se sada prekinulo sa korišćenjem veštačkih đubriva, hrana bi mogla da se proizvede u sledećem periodu samo za 40% stanovništva na planeti zemlji. Sve odgovorne zemlje zatim razmišljaju o tome i pokušavaju da spasu svoje plodno zemljište. Znamo da se plodno zemljište jako teško i sporo obnavlja.

Da li je moguće sprovesti eksploataciju litijuma u jadru na ekološki prihvatljiv način?

Da li je prema Vašem mišljenju racionalno i dugoročno odgovorno ostaviti prirodne resurse budućim generacijama, sa akcentom na zdravu vodu i zdravu zemlju?

Da li ste protivnik rudarenju kao privrednoj grani?

Može li bilo koja kompanija da garantuje da neće doći do curenja otrovnih materija i zagađenja životne sredine prilikom rudarenja i prerade JADARITA?

Hvala Vam na ovom uvodnom delu, profesore Krizmaniću. Vi ste među prvim stručnjacima koji su ukazali na potencijalne opasnosti od projekta Jadar. Pre svega bih Vas pitala da našim gledaocima objasnite zašto je Dolina Jadra toliko specifična i ekološki, toliko vredno područje i šta ga čini jedinstvenim, zapravo, kada je u pitanju biodiverzitet i prirodni resursi.

Da bih odgovorio pravilno na ovo pitanje, morali bismo dva aspekta da osvetlimo. Ali prvo ću početi sa tim zašto je Jadar u odnosu na možda neke druge prostore u Srbiji izuzetno značajan. Mi smo svedoci da ljudska civilizacija ubrzano uništava prirodu oko sebe, neshvatajući da u suštini seče granu na kojoj sedi.

Cilj biolozima i svima koji se bave problemima uništavanja prirode i njegovim uticajem na ljudsko društvo je da uspostave balans između prirode i ljudske civilizacije, odnosno između prirodnog sveta i antropocena, savremene ere u kojoj živimo. U kom smislu? Mi živimo na prostorima koje smo zauzeli od bivše prirode. Na nekim mestima, pomenut ću sad, recimo, Novi Beograd. Novi Beograd je pre 150 godina bio jedna močvara, gde je biodiverzitet bio 100%. Znači, sve je bilo u skladu sa prirodnim zakonima. Danas, kada pogledamo istu tu površinu, biodiverzitet je 5%. Znači, izgubili smo 95% biodiverziteta. Tu je bilo određenih razloga da se to desi; negde moraju ljudi da žive. Ako to radimo i na mestima gde nema potrebe za tim, onda pravimo veliku grešku.

Da bi sada nastavili priču o tome, znači, u Jadru, odnosno u tom delu Podrinja, upravo se dešava to da čovek živi u skladu sa prirodom. Vi, kada pogledate to područje, vi u stvari vidite jedan mozaik ili mozaični raspored različitih ekosistema. Pretežno su to antropogeno, odnosno ljudski, modifikovani ekosistemi. Međutim, tu postoje i šumarci, postoje potoci, postoje doline i tako dalje. I vam se može desiti da u neko oblačno sveže jutro prolećno otvorite vrata na vašoj kući u Rađevini i na 100 metara ili na vašem pragu zateknete šarenog deždevnjaka. Ili odnete 100 metara u potok i tu zateknete smuka. Ni šareni deždevnjak ni smuk nisu naročito druželjubiva bića. Ne vole oni mnogo staništa blizu čoveka, ali su stogodišnjim i višestolećnim, višegodišnjim životom uz čoveka naučili da ne moraju da se boje od čoveka, jer je čovek naučio da te životinje, ta priroda njemu u stvari daje benefit.

Taj smuk će pojesti glodare koji njemu uništavaju letinu, koji mu uništavaju njegove proizvode, i naravno da ćemo biti u cilju da što manje hemikalija potroši ako može da to dobije isto od prirode. Sada sam dao jedan banalan primer, ali na tom primeru možemo da vidimo u stvari šta znači suživot čoveka sa prirodom. I to je ono što mi pokušavamo da zadržimo. Projekt Jadar, koliko god on bajkovito bio zamišljen i predstavljan, to neće uraditi.

Još tokom prezentacije na naučnom skupu u Srpskoj Akademiji nauke i umetnosti 2021. godine, vi ste pomenuli ozbiljne pretnje po biodiverzitet na području Doline Jadra. Da li sada možete da nam kažete šta je bio glavni fokus vaše studije i koje ste ključne zaključke izveli?

Naša studija završnog izveštaja o stanju biodiverziteta na području Jadra urađena je 2020. godine u letnim mesecima juna i jula, svega šest dana, toliko smo dobili da istražujemo. Biološki fakultet, u saradnji sa još četiri renomirane istraživačke organizacije u Srbiji, kao što su Institut za biološke istraživanja Siniša Stanković, Institut za multidisciplinovanje istraživanja, Prirodnjački muzej i PMF u Nišu. Znači, preko 20 istraživača je radilo šest dana, donelo određene zaključke o stanju prirode. Sastavili smo završeni izveštaj, u okviru koga smo morali da analiziramo i ugrožavajuće faktore. Procesi koje će se dešavati tokom rada rudnika dovesti do uništavanja prirode i u obavezi smo bili da predložimo mere sanacije i zaštite životne sredine. Ono što ovde treba naglasiti je da smo mi radili to na površini koja je propisana prostornim planom područja posebne namene JADAR i to na skoro 30 hiljada hektara.

Ovo naglašavam zato što tako stoji u službenom glasniku u broju 26, 2020. godine. Jer i Rio Tinto i mnogi drugi stručnjaci barataju se potpuno pogrešnim, namerno izvitoperenim vrednostima površina na koje će se odnositi uticaj rudnika, jer kada vi smanjite površinu, onda ćete smanjiti i njegov uticaj. Na to ćemo se možda malo kasnije imati vremena vratiti kada budemo analizirali šta danas, nažalost, državne institucije i na koji način izvrću činjenice. Što se tiče našeg izveštaja, izveštaj je u stvari pokazao da se na čitavom području, tokom svih faza rada rudnika, i to je jako bitno naglasiti, jer mi danas imamo na delu jedno državno potpomognuto izvrtanje činjenica, na neki način i falsifikovanje podataka, čime se omogućava Rio Tintu da on svoj problematičan projekat jedinstven deli na tri dela, time svaki deo umanjuje njegov uticaj i dovodi do toga da u krajnjoj liniji vi ćete imati tri projekta koja kao nisu jedinstvena, a u stvari zajednički imaju svoj kumulativni i sinergistički efekt.

Ovo što oni rade, to nije fabrika za proizvodnju riblje paštete. Pa vi imate, lovite ribu i izlazite na more ili na reku, lovite ribu i imate tu uticaje na prirodu negativne. Pa onda, kad ste prebacili ribu u fabriku, tu prestaju uticaji ribolova, počinju uticaji prerade ribe u paštetu. Pa onda imate, kad mi jedemo paštetu kod kuće, pa bacimo konzervu u plastičnu kesu i bacimo je na deponiju, to je treći tip uticaja. Ta tri uticaje nemaju međusobno vezu, ali rudarenje, odnosno vađanje rude iz okna, nećete je vaditi ako je nećete prerađivati. Ako prerađujete rudu, vi morate prvo da je izvadite, a zatim imate otpad koji ćete da odložite. Znači, to su uskopovezani procesi koji sada Rio Tinto pokušava uz vrlo dobre namere dozvole koje dobija od države, od ministarstva Prvenstvenog i Zavoda za zaštitu prirode, da predstavi kao tri nezavisna projekta koji neće imati ni blizu tako pogubne uticaje kao što imaju kada su to jedini, kako bih rekao, projekti.

Međutim, nije i Jadar jedini takav problematičan. Mi imamo na teritoriji Srbije veliki broj rudarskih aktivnosti i pomenut ću samo najpogubniju koju, naravno, mi već više od 100 godina imamo pred sobom, to je Borsko-Majdanpečki bazen. On se sada širi. Vi, na kraju krajeva, ne možete ni da priđete tu. Vama je nedostupan taj prostor. A kamo li prostor istraživanja ili bilo kakvih dobijanja informacija o tome šta se tu dešava? Znači, mi imamo užasno velike probleme u tome što nam se polako čitava država, odnosno priroda, pretvara u jedan međusobno povezan rudarski deo, odnosno otvaranje rudnika, a sa druge strane ostavljanje jalovišta, odnosno rudarskog otpada. Rudarstvo, inače, generalno prirodu gleda samo sa dva aspekta. S jedne strane, gde su mu sirovine koje može da izdvoji i da preradi i da dobije profit. I sa druge strane, prirodu gleda kao mesto gde može da sakrije svoj otpad. Ako je moguće, na što jeftiniji način i da se pokupi i da ode i onda ostavlja ljudima koji tu žive problem zauvek.

Kao naučnik koji se bavi očuvanjem prirodnih resursa, da li možete detaljnije da nam objasnite kakve bi zapravo ekološke promene nastale u oblasti Jadra? Jer Vi je jeste izučavali, s obzirom na specifične ekosisteme i zaštićene vrste koje tamo žive.

Analiza ugrožavajućih faktora, koji su izuzetno, izuzetno enormni i mogu u više strana, vezani su za sve aspekte koje će taj rudnik imati od samog svog početka. Na samom početku otvaranja rudnika postoji jedan višegodišnji aspekt pripreme terena. Već sam taj proces, ta faza dovešće, kada je priroda u pitanju i to nadzemni deo prirode, do nepovratnih oštećenja. Zbog toga mi možemo da govorimo o dve vrste uticaja. Jedna vrsta su oni uticaji koji mogu da se nekim postupcima poprave, do neke mere i u nekom vremenu. Problem je sa tim reverzibilnim uticajima, što oni izljuškuju jako mnogo novca. I to rudarske kompanije najčešće gledaju da izbegnu. Zato imamo postavice onakve kako imamo vidljive golim okom. Drugi tip uticaja koji je mnogo problematičniji to su ti tzv. ireverzibilni uticaji, odnosno bezpovratni uticaji. To su uticaji posle kojih šta god da uradite, koliko god novca da potrošite, prirodu koja je tu bila više ni na koji način ne možete da vratite, i kada se analizira procentualno kolika je veličina prostora koja će biti zauzeta bezpovratnim uticajima, vrlo često vam ne pokazuje stvaran uticaj tih posledica.

Daću vam primer. Vi kada gradite put, prugu, postavljate cevo vode, daleko vode, sve to što se sad trenutno radi na tom području, znači su ove pripremni radovi, još nijedna lopata nije zakopana u jadru, vi ste već sad narušili i uništili prirodne vrednosti i staništa na čitavom području gde ti uticaji se javljaju, znači gde prolazi put, gde prolazi železnica, daleko vode i tako dalje. Zašto? Zato što ste vi prvo presekli migratorne puteve svih životinja koje tu žive. Sve životinje koje su ostale sa leve strane puta i sa desne strane puta, one više ne mogu da komuniciraju. Tu se može desiti da ste presekli komunikacione puteve do mesta gde se oni raznožavaju. Ako to uradite, vi ne morate da pobijete te životinje sada, trenutno.

Te životinje neće moći ostavljati potomstvo i za 7-10 godina vi ćete imati bukvalno uništenu prirodu, jer te životinje koje se ne raznožavaju ne ostavljaju plodno potomstvo i jednostavno, kad im dođe kraj njihovog životnog ciklusa, one ugibaju i tu tih više vrsta nema. To je jedan od načina. Drugi način je, to su ti dugoročni procesi, svi znamo, recimo, evo ovde u Savi i Dunavu žive ribe. Ribe mogu da izdrže temperaturu vode od recimo 3-4 stepena do nekih 30 ili možda više stepeni vode koja se greje tokom sezone. Međutim, u periodu raznožavanja, one se mogu raznožavati u samo jednom uskom rasponu temperature između recimo, ako su štuke u pitanju, između 15 i 16 stepeni ili 18 stepeni, a kada su šaranske ribe između 22 stepena.

Ako u tom periodu, a to su periodi sada proletnih meseci, vi promenite temperaturu vode, nećete vi te ribe ubiti, te ženke i mužjake, ali oni neće moći dobiti potomstvo, neće biti podmladka i opet za par godina vi ćete jednostavno izgubiti riblji fond u tim rekama. To je ono što većinom je daleko od očiju javnosti i mi reagujemo samo na one pomore kada neko prospe ne znam kamion otrovne materije u potok i sve ribe se prevrnu i onda to vidimo. Ove dugoročne posljedice o kojima ste vi sada pitali su neuporedivo, neuporedivo ozbiljne i one u stvari predstavljaju osnovu na kojoj mi tvrdimo da ovakvi projekti makar će biti podzemnog tipa, a Rio Tinto jako voli da kaže kako baš zato što će biti podzemnog tipa on neće imati nikakve posledice.

Hoće. Vi morate imati u vidu da kada se otvore ta dva okna koja oni planiraju, u dubinu zemlje će se svakoga dana, 365 dana godišnje, 60 godina, unositi svakoga dana 4 tone eksploziva, i to mnogo opasnije od eksploziva nego što vojska koristi, jer je to eksploziv u principu najvećeg opsega amonijum nitrata, preko 90 i nešto procenata, ali ima i dizela u njemu, oko 6 procenata. Kada vi takvu smešu eksploziva, 4 tone toga svaki dan, detonirate u podzemlju, vi ćete dobijati rudu, ali ćete dobijati i užasnu količinu gasova i prašine. U tim gasovima će biti ugnjendioksida, ugnjenmonoksida, biće azotnih jedinjenja i užasna količina prašine. Naravno, dole rade ljudi. Vi morate to da evakuišete iz tih prostora tim ventilacionim cevima to će dospevati u neke evaporacione, odnosno u mesta gde će da se čistiti taj vazduh, ali će i dalje izlaziti jedna velika količina prašine. Ona će se mešati sa prašinom koju ćete dobijati od ostalih delova rudnika koji su tu u okolini. Tu će dolaziti kamioni, ići će vozovi, znači dobijat će se prašina od drobljenja rude i tako dalje od čitavog tog procesa. Kada se ta prašina digne i bude razvedena vetrovima, razvejana, ona će negde da padne na zemlju. Godinama, desetinama godina, ta prašina u mešavini sa atmosferskim talozima, sa kišom i sa snegom će stvarati hemijska jedinjenja. Ta hemijska jedinjenja će prodirati u zemlju. Biljke će izvlačiti te otrovne materije iz zemlje svojim korenovim sistemom do svojih tela, do svojih lišća. To će koristiti biljojedne životinje, ili će se tu gajiti povrtarske kulture, pšenica, kukuruz, koje će ti ljudi pokušavati da prodaju. Kada ih neko bude pitao, odakle ti je krompir, on će reći iz Rađevine. Ljudi neće kupovati te proizvode i za deset godina vi ćete imati jedno tiho iseljavanje sa tog područja, ili jednostavno ekonomski neće moći da podnesu taj pritisak. I samim tim, posledice ekološke nisu samo ekološke posledice koje se odražavaju samo na prirodu, već i one neminovno imaju svoj uticaj i na čoveka.

O ekološkim i promjenama u životnim sistemima možemo da pričamo stotinama sati. To je jedan vrlo složen sistem i ako postoje vremena, ja bih i se osvrnuo na problem što mi svi koristimo, kako bih rekao, pojam biodiverziteta u svakodnevnom govoru, ali slabo znamo šta u stvari on znači. I ako bi trebalo da se na najjednostavniji način osvrnemo na to šta je sam biodiverzitet i pojam njegov na planeti, biodiverzitet u stvari predstavlja raznovrsnost svih različitih gena u svim jedinkama, u svim vrstama na planeti koje žive u svojim ekosistemima od početka života na planeti pre 3 milijarde godina do danas Znači, to nije samo prost broj vrsta životinja, biljaka, mikroorganizama i gljiva,već njihov nerazmrsiv splet uzajamnih uticaja njih, ali i staništa na kojima oni žive, jer oni ne žive slučajno. Kaktus ne može da živi u Dunavu, i šaran ne može da živi u Sahari. Upravo zato što je on prilagođen tim specifičnim uslovima sredine, mi volimo da kažemo staništima, i ako najviše volim izraz okvir života. Svako živo biće ima svoj okvir života iz koga ne može da izađe. Ako promenite te okvire, malo pre smo pričali o temperaturi vode, vi ćete njega jednostavno uništiti pre ili kasnije. Znači, taj biodiverzitet koji smo mi ustanovili analizirajući prirodu u rađevini, mi je pokazao da upravo taj suživot čoveka i prirode je na takvom nivou da smo se čak i mi, stručnjaci, iznenadili. Za šest dana, ekipa od preko 20 istraživača utvrdila je da na tom području živi preko 250 strogo zaštićenih i zaštićenih vrsta biljaka, životinja i staništa. Preko 250. Od toga, samo biljaka i staništa, preko 60% je zaštićeno bilo nacionalnim, bilo međunarodnim zakonima i konvencijama. Kod životinja je problem još veći, zato što oni zavise i od mnogo drugih ugražavajućih faktora. Od svih analiziranih kičmenjačkih grupa i bezkičmenjačkih, utvrdili smo da preko 90% svih vrsta je strogo zaštićeno i zaštićeno po domaćim i međunarodnim konvencijama. Da bi bilo još pogubnije, pogubnije po Rio Tinto, naš dragi kolega, akademik Marjan Niketić, botaničar, je na tom prostoru otkrio i novu vrstu flore za Srbiju. U 21. veku pronaći novu vrstu je zaista veliki podvig, ali najstrašnije je to što je on pronašao to upravo na mestu gde Rio Tinto planira da napravi deponiju svoga otpada štavice, a ta deponija se planira na takav način, takav strahovit način napraviti.

Iako se kolege rudari hvale da će to biti jedinstven slučaj u Srbiji, ja sam jako uplašen zbog toga, jer će se prvi put na tom mestu milioni tona najotrovnijeg otpada deponovati, oni kažu, u suvim pogačama, na plastičnu foliju debljine kesa iz Lidla. Znači, uzmite kesu iz Lidla, stavite je dole, naravno to je posebna folija. Oni kažu da će to biti jedna folija zauvek tu. Međutim, pošto je njihova procena da će rudnik da traje 60 godina, kada smo nazvali proizvođača tih folija, on je rekao da nisu oni baš skroz sigurni, ali mogu da garantuju do 40 godina da je vek trajanja njihovih folija. Znači, oni će 40 godina da stavljaju na tu foliju otrove, pa će nastaviti do 60 godina, bez obzira što je pre 20 godina ta folija prestala da funkcioniše.

Naravno, kada oni zatvore kapije svog rudnika i odu, oni će odneti samo novac, odnosno profit, a nama i našim potomcima će zauvek ostati milioni tona najgoreg otpada koje možemo da zamislimo. Sama ta činjenica dovoljno govori da se ovakav jedan projekat ne sme sprovesti. Kada smo u tom završnom izveštaju analizirali sve to o čemu sada pričamo, mi smo morali da predložimo mere. Predložili smo veliki broj mera. Naravno, postoje mere koje su lako sprovodljive, ili lakše sprovodljive. To su te mere koje mogu da utiču na te reverzibilne procese Međutim, kada smo videli problem sa i reverzibilnim promenama, gde mere su vrlo ograničenog kapaciteta, vrlo ograničenog trajanja, shvatili smo da je jedina osnovna mera koju mi možemo da predložimo, da se odustane od ovog projekta.

Zbog svih mogućih posljedica koje mogu da se dese, koje mogu da se dese, znači, niko od nas ne kaže da će se desiti, ali analizom onoga što je predstavljeno, i što smo mi utvrdili, svega onoga što može da se desi, i u Drini, prvo u jadru, pa u Drini, pa onda u Savi i na izvodnim tokovima, mora da se odustane od ovog projekta. Suviše je velika, kako bih rekao, cena koju možemo da platimo u odnosu na to kakav će biti vrlo, da kažem, diskutabilan dobitak. U tome ne bih ja da diskutujem, verovatno. Mene najviše, u stvari, kao biologa, i brine to što ja nigde nisam video pravu procenu ekonomske dobiti koju bi uradio Rio Tinto, jer ja ne mogu da poverujem da jedna takva firma, i kompanija, svetska kompanija, 150 godina već, rudare uništavaju prinudu da oni nemaju preciznu analizu ekonomske svoje dobiti, ali nigde je nisu još do sada objavili.

Kao što nisu objavili ni zaista stvarnu tehnologiju na kojoj će to raditi. Oni nemaju ni projekata sanacije rudnika, što moraju da urade pre nego što bilo šta, i tako dalje i tako dalje, da ne uvozimo sada u problematiku pravnih analiza, to je tek posebna priča. Ima još nešto što je meni bilo zanimljivo iz rada o kojem govorite, a to je da ste u radu pomenuli 6 opštih i 15 specifičnih negativnih uticaja koji bi nastali realizacijom projekta JADAR.

Da li možete da nam navedete nekoliko ključnih koji su najopasniji i koji imaju dugoročne posledice na prirodne resurse?

Pa, delom smo sada već i govorili o tome, znači, svaki ovakav projekat ima nekoliko faza koje su povezane. Imamo prvo tu fazu početka radova, znači, kada se priprema teren. Na tom, recimo, o tome govorio, u tom pripremnom periodu će se, u stvari, najveći deo početnih faza uništavanja prirode učiniti, a to je uništavanje, znači, uništavanje staništa. Neka staništa će biti potpuno uništena. Oni tu, ako pogledate taj prostorni plan posebne namene koji bi trebao da opiše sve moguće aspekte jednog takvog rudnika, naravno, to nije uradio, ni taj prostorni plan nije dobro urađen. Bez obzira što je on prvo bio ukinut, pa ponovo vraćen, vraćen potpuno isto kao što je bio, znači, nedovoljan, nerazrađen i bez adekvatnih podataka o tome šta će rudnik da znači. Prvo i osnovno je da će doći do masovnog uništavanja staništa. Rio Tinto se brani time da će to biti podzemni rudnik. Da jeste, bit će podzemni rudnik, ali ne možete vi da uradite podzemni ili sagradite podzemni rudnik da ne napravite veliku štetu na velikom prostoru.

Ne samo time što ćete vi izbetonirati jedan hektar površine. To je samo jedan deo toga. Drugi deo je što ćete vi uništiti prirodne tokove, opet da se vratim železnicom, putevima itd. To je dok pripremate. Onda je sljedeći deo kada počne eksploatacija rude i rudnika. Pričali smo i o tome. Spustite dole četiri tone eksploziva, detonirate ga, onda izlačite iz njega tu rudu, rudu meljete, prelivate, oni jako vole da kažu ne 250, nego 90 stepeni, zagrevan suporno kiselinu, kao da je tu baš fino Probajte i sa supornom kiselinom na 0 stepeni da vam kapne na kožu pa ćete vidjeti šta je rezultat. Znači, potpuno je zamena teza. Naravno, je 250 gore nego 90, ali to ne znači da je 90.

Tu ćete dobiti opet jednu drugu vrstu ugrožavajućih faktora, koji će se za sada u potpuno nepoznatim količinama, jer vi nemate metodologiju kojom će oni raditi. Oni kažu da je to potpuno nova metodologija. Morat ću tu sada da za trenutak stanem i napravim digresiju. Rio Tinto kao kompanija koja već 150 godina kopa i istražuje, oni do sada nigde nikada nisu prerađivali litijum. Oni su prošle godine kupili jednu firmu koja to radi, ali sam Rio Tinto to nije nikada radio. I jedna stvar je, pored toga što smo mi slagali naš narod da mi imamo najveće rezerve litijuma na svetu. Mi čak i po evropskim merilima smo tek treći, ali bez obzira na to, znači, način na koji se obrađuje ta ruda do sada nigde nije rađeno.

Niko do sada, jadarit, nigde na svetu nije prerađivao, ni Rio Tinto, ni bilo koja druga rudarska kompanija, što dovodi do jednog poraznog saznanja da je, naravno, ljudi i stanovnici Rađevine, ali i mi svi na tom području, pa tu gledam i na stanovništa preko Drine, smo stvari jedan eksperiment in vivo. Mi smo eksperiment na živo. Niko to do sada nije radio, ne zna tačno kakve će posljedice biti i on će to ovde da uradi. Ja ću sada da parafraziram, i morat ću na to da se osvrnem, da je prošle godine, kada je kompanija Rio Tinto bila u poseti Ljubovi, odnosno Rađevini, njihov izvršni direktor izjavio da, kada naprave grešku, znači kada Rio Tinto napravi grešku, oni će iz toga naučiti i neće ponavljati tu grešku. I ponovit ću, on nije rekao ako napravimo grešku, on je rekao kada.

Vrlo čovjek dobro zna o čemu govori. Kada napravimo grešku? I parafrazirat ću jednog mog dragog kolegu, koji je dao fenomenalno objašnjenje kako to izgleda. Znači, ako ja odem na operaciju mozga kod hirurga koji kaže, 'Vidi prijatelju, ja ću sad da te operišem', ja nikada nisam operisao mozak, ali ću tebe sad da operišem, i ako napravim grešku, ne brini se, ja ću iz te greške da naučim i neću joj više ponavljati. Da, ali ja sam pogrešno operisan. Znači, izgovoriti takvu rečenicu, po meni, je nedopustivo. I već samim tim, to meni pokazuje kakav je način razmišljanja na ljudi koji rukovode jednom takvom firmom. Nije to ništa novo Ta firma ima više decenijski, užasno problematičan istorijat. Da se na to ne osrećemo, i samim tim, njihovo sakrivanje podataka koje je sada na delu, to je bilo i kad smo mi bili u pitanju.

Nama nije dozvoljeno da idemo svuda gde smo hteli i gde smo trebali da istražujemo, to je bila posebna jedna priča. Naravno, to nije radio Rio Tinto, odnosno Rio Sava, njihova čerka firma, nego oni imaju posrednika prema nama, koji pere ruke i kaže, ja ne znam ništa, ja samo moram da vas vozim, a onda i ne znam gde nas voze i tako dalje. Znači, u tom smislu, svi ugrožavajući faktori, da se vratim sada na vaše pitanje, su do te mere s jedne strane vidljivi i možemo da ih procenimo. Ali imate jedan ogroman magloviti oblak u kome su svi ti ugrožavajući faktori za koje mi još i ne znamo koji će biti, jer ne znamo tačno po kojoj metodologiji, po kojim principima, kojom tehnikom i kojom brzinom vremenskom će oni to da rade Sve to ima svoje izuzetno Izuzetno jake uticaje na uništavanje prirode.

Mi to sada ne možemo ni da pretpostavimo. Mi smo, kada je u svemu tome bilo reči, rekli, ali vi ste već odavno trebali, i mi imamo urađen projekat za to, da uradite monitoring. Vi morate pre nego što počnete, da odete na teren i da tačno izmerite sve parametre te prirode. Jer oni kažu, ništa neće biti, sve će to biti divno i krasno. Posle nas, to prijatnim to kaže, će ovde da bude botanička bašta i voda koju ćemo mi, posle naših projekata, da ispuštamo. Biće čistija od destilovane vode. Biće toliko čista da, pre nego što ispustimo recipijente, mi ćemo morati malo da je zaprljamo. Malo da je dosolimo, jer verovatno, ako ispuste tu čistu vodu u Jadu i u Drinu, ove libe će verovatno da migriraju, jer će biti iznenađene koliko će to biti čista voda koju su oni dobili.

Naravno da to, jednostavno, su lepe reči. Ja sam, razgovarajući sa rukovodiocima Rio Tinta, rekao: 'Pretpostavljam da to što pričate, postoje dokazi u vašim analizama i studijama koje su radile naše određene državne firme.' Jer verovatno nećete da kažete ako to nije tako. A gde su te studije i gde su ti izveštaji? Jeste li videli li neku tu studiju? Gde su?

To sam sad htela da vas pitam.

Šta je ključno u tom vašem radu, profesore? Šta biste izdvojili? Znači, do sada smo nekoliko delova Vašeg rada izložili, ali šta je ono kad biste sumirali? Kada bi bilo nešto najvažnije što treba da kažete našim gledalcima? Šta bi to bilo?

Malopre sam pomenuo, možda se nije to toliko dobro izdvojilo. Naš završni zaključak, odnosno, to je sumiranje svih zaključaka koje smo došli tokom analize. Tu su se analizirale brojne strukture i grupe živih bića. Znači, od staništa preko flore, odnosno biljaka beskičmenjaka, različitih, akvatičnih, kopnenih. Zatim riba, vodozemaca, gmizavaca, sisara. I rekao sam, znači, u ogromnom procentu su sve te vrste strogo zaštićene i zaštićene. I kada pogledate sve te tabele, sve te grafikone, to su stotine strana. Sve analize su ukazale na to da će najveći problem biti u uništavanju staništa, u zagađenju tih staništa, bez akcidenata.

Znači, ponavljam, mi ni jednog trenutka nismo rekli da će Rio Tinto da mu provali brana, da će se desiti bilo kakav akcidenat, iako je potpuno bajkoviti scenario da se tako nešto zamisli. Jer ne postoji do sada nijedno jedino rudarsko postrojenje gde nije bilo akcidenata. Pa ne može ni Rio Tinto to da uradi džaba, pričao bilo kakve bajke o najnovijim tehnologijama koje će raditi. Da ne govorim o tome da su, da planiraju ta njihova jezera, koja će biti puna otpadne vode, upravo na mestima gde videli ste i sada, su velike poplave i tako dalje. Znači, bukvalno način na koji oni... ja prosto ne mogu ni da zamislim da oni stvarno sami veruju u to da se može desiti takva situacija da oni 60 godina rade i da nikakav akcident se ne desi.

Da ne kažem da tu postoje još i neki inženjerski postulati po kojima oni mogu sami da procene ako im zatreba da puste neku neprečešćenu vodu. Znači, to ste možete pitati inženjere, ja sam samo sa kolegama razgovarajući čuo za takvu neku, po meni, stravičnu situaciju da oni mogu, ako procene da je neki problem, da će im se desiti neki kvar, to oni mogu sami da otvore cev vodi, da puste neprečešćenu vodu, recimo, u jada. Osnovna mera, gledajući na količinu ireverzibilnih posljedica na čitavom području, znači ne samo na području gde se planira planiraju zgrade, gde se planiraju okna, gde se planira ostavljanje otpada, već na čitavom prostoru, a to govorimo o prostoru od reke Drine pa maltene sve do prostora prema Valjevu.

Da ne kažem, od Loznice i na sever, znači tih skoro 30 000 ha Biće ugroženo tolikom količinom ugrožavajućih faktora, da je, po principu predostrožnosti, ako vi imate predpostavljene toliko značajne promene, negativne promene na prirodi, da bilo koja mera koju možete da smislite ne može da spreči dugoročno i mnogo široko zagađenje, jer ne zaboravimo, reke teku nizvodno. Ako zagadimo jadar, mi imamo za nekoliko dana to sve u Beogradu. I oni su se stavljo jako bune, kao, kako to mi kažemo da će biti? Pa, ja koliko znam, svaka reka teče nizvodno. I to je jednostavno činjenica. Mi imamo toliko puta dokaze kako su se uništavale reke i ne samo jako davno, u nedavnoj istoriji. Znači, osnovna mera da bi se sprečile moguće posledice je da se odustane od projekta Jadar. I to je globalni zaključak.

Svako koga interesuje pojedinačno, to su stotine i desetine kako ugražavajućih faktora, tako naših analiza, šta će oni da urade posebno na žabe, na ribe, na biljke. Znači, sve je to proračunato i na kraju smo doneli stotine mera. Kada smo pogledali te mere, svaka mera može samo malo i samo kratko da nešto popravi, ali nikako da spreči. I kada smo sve to shvatili Shvatili smo da jednostavno ne možemo da damo pozitivan izveštaj i zaključak, i predložili smo, zarad dobra svih nas, da se od projekta odustane. I dalje kažem, Biološki fakulteti naše organizacije ne mogu da nateraju nikog da sprovede tu meru. Naša je samo da predložimo. Državni organi su ti koji trebaju da sprovedu te mere. I sad ću da se vratim na jedan, nažalost, jako loš primer kako državne ustanove izigravajući zakone idu na ruku Rio Tintu.

U avgustu prošle godine Rio Tinto je podneo Zavodu zaštitu prirode zahtev za izdavanje uslova zaštite prirode. Do februara ove godine mi nismo imali uopšte nikakvog uvida u to kakve je mere Zavod dao. Rio Tinto. I tada su se objednodavnili dokumenti u kojima je izašlo na videlo da stručnjaci koji rade u Zavodu, moram da kažem, ja sam radio u Zavodu dugini iz godina i znam da tamo izuzetno profesionalno i stručno rade mnoge mlade i ne tako mlade kolege, ali su to izuzetni stručnjaci u svojim oblastima. I često nas je čudilo kako se takvi izveštaji iz Zavoda pojavljaju u javnosti I onda smo saznali da su načelnici Osnovnih odelenja u Zavodu, biodiverzitet, geodiverzitet i tako dalje, dali negativan stav po pitanju Rio Tinta. A kako po strukturi svaki načelnik predaje svoje izveštaje direktorici, tadašnjoj direktorici Zavoda.

Ona je jednostavno prenebregnula te izveštaje i sastavila svoj, sopstveni izveštaj i rešenje o uslovima prirode. Moram napomenuti da gospođa opšteni je stručnjak u oblasti, niti ima pravo na tako nešto i izdala je u stvari jedan falsifikat. Tim falsifikatom je omogućeno da Rio Tinto dobije rešenje o obimu i sadržaju studije uticaja na prirodu. A studije uticaja na prirodu je završni čin. Kada to dobiju, onda je gotovo. Onda, u suštini, imaju pravo da rudare. Što je najgore, Rio Tinto je prošle godine u julu, mesecu doneo neka tri volšebna nacrta. Znači, tri spisa koja ništa ne znače, koji su sami rekli da to što su oni tu napisali nikoga ništa ne obavezuje. To ne mora biti ni tačno, niti bilo koja organizacija može da bilo šta tu uzme za sponu.

Znači, potpuno su se ogradili kao da to nije ništa bitno. I nije, u stvari, bitno, ali to, kada smo se zapitali zašto su oni u stvari to uradili, shvatili smo da su oni izdali tri nacrta. Tri nacrta li su podelili, ponovno se vraćam na tu priču, podelili su svoj projekat. I time su započeli priču. Jer sasvim je druga stvar kada vi tražite da vam se izdaju uslovi zaštite prirode na 30. 000 hektara, ili kada tražite na 200 hektara. I u tom rešenju koje je direktorica napisala, mislim, kako bi bilo svima jasno o čemu se radi, rekao sam malopre da smo mi utvrdili postojanje preko 250 zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta i staništa. Direktorica je u tom rešenju navela da na tom području, pardon, samo na području gde će da se planira rudnik, znači podeljeno je, i to je nekih, ne znam, koliko desetina hektara.

Čak i da je na tom području, smešne su cifre. Od 250 svega toga živi 12 vrsta staništa i 8 vrsta životinja, od toga šest vrsta ptica i dve vrste sisara, dabar i vidra. To izvuči smešno. A kada to izda zvanična državna ustanova, da bi omogućila Riotintu, jer ako dobiju sada dozvolu za izdavanje, dozvole za kopanje preko ovako falsifikovane studije uticaja, onda u suštini je nama borba protiv ovakve korupcije izuzetno, izuzetno otežana.

Ovo što ste sada rekli, zapravo, kao da nas stavlja, zapravo, negde pred jedan zid, ali u koji ne želim da vidim. Možemo li nešto da predložimo?

Pa, kako da Vam kažem, mi biolozi imamo samo jedan put, a to je borba kroz institucije i borba sa strukom. Pored toga što je izvršen pritisak na to da se, kako bih rekao, institucionalno, zakonski reaguje i da se traže od ministarstva da poništi ta rešenja, to je ministarstvo još uvek nije uradilo. Izvršen je pritisak i na međunarodne organizacije koje izuzetno, kako bih rekao, agresivno voze politiku, pogotovo Nemačka, da se kod nas to uradnje. Mi moramo znati da Nemačka ima najveće rezerve litijuma i to u najekološkijem smislu, zato što ih ona ima u termomineralnim vodama u dolini Rajne, koje je inače ona te termalne vode koristi za zagrevanje stanovništva. Ali u toj vodi je litijum, i kada su naši stručnjaci pitali svoje kolege u Nemačkoj, zašto sada oni... znači, već su izvukli vodu iz zemlje. Samo da je puste kroz jedan mali izmenjivač, koji bi izvadio litijum, pustili toplu vodu da ide dalje, zagreo što je zagreo.

Oni inače vrate tu vodu dole u zemlju. Zašto oni to ne rade? To je prvo ekološki čisto, tu nemate nikakav otpad posle toga. Drugo, duplo je jeftinije nego što je to neko klasično, da kažem, prljavo rudarenje. Onda su nemačke kolege rekle da jeste sve to tako, međutim, oni smatraju da će da 40-a godina jedna druga, kako bih rekao, agenda energije da se propagira, gde će litijum biti od suštinskog značaja. I oni će da sačekaju sa svojim iskorišćavanjem litijuma, tada će sto puta skuplji biti litijum. Inače, litijum sada pao u proteklih nekoliko godina, to ste verovatno imali prilike o tome da govorite za nekoliko desetina puta, pa se i time dovodi u pitanje zašto se sad toliko insistira.

Ali naravno, neke, kako bih rekao, velike svetske ekonomije, kao što je i Nemačka, smatra da je dozvoljeno da se kopa i ostavlja otpad u jednoj državi kao što je Srbija, da bi njihova ekonomija bila održiva i čista. Profesore, jednom ste, govoreći o projektu JADR, rekli nešto što je vrlo plastično i interesantno Od akvarijumskih riba možete napraviti paprikaš, ali od paprikaša nikad više ribu. Šta ste zapravo želeli da poručate tom mislemu? U stvari, iskoristio sam jednu takođe veoma veliku misao, isto tako jednog od naših značajnih mislelaca sa početka 21. veka, koji je mučki i tragično završio svoj život, dr. Zoran Đinđić, koji je izgovorio tu rečenicu da vi od akvarijuma možete napraviti riblju čorbu, od riblje čorbe više nikada akvarijum jer su ribe skuvane. I ne mogu da nađem plastičniji izraz ili bolje objašnjenje situacije u kojoj se mi sada nalazimo. Ako dozvolimo da se rudnik litijuma otvori u Srbiji, mi smo se skuvali. Od nas više nikada neće biti čista i zdrava Srbija.

Šta biste za kraj ove emisije poručili svojim kolegama?

Pa sada moraću da malo napravim distinkciju. Mojim kolegama, biolozima, bih se zahvalio, generalno. Naravno, nikad ne mislimo svi isto. Ali mislim da nikada do sada nisam primetio i to mi je jako, jako drago, tako jednoznačno protivljenje svih bioloških struka protiv ovog projekta. Naravno, biolozi možda to najsvesnije i vide, najbolje vide. Uopšte se nismo sada doticali o mikrobiološkom, o molekularnom, o fiziološkom aspektu toga. Mi smo sad govori samo o zaštiti, jer je to moja struka, ali kolege koje se sa tim bavim budem pričale danima i danima, najstrašnije priče. Šta to još inače nevidljivo može ovako, ovakva priča da dovede.

Ali za druge kolege, drugih usmerenja. I opet moram da se vratim na tu za mene tužnu činjenicu da je jedini Biološki fakultet sa svojim partnerima izašao javno sa svojim istraživanjima, i to mi je jako, jako čudno, jer smo evo već peta godina jedina ustanova koja je napravila analizu i iznela svoje podatke. I ja pozivam moje kolege iz drugih, na kraju krajeva, sa Rudarskog geološkog fakulteta. Ono što me najviše boli, zar mi nemamo rudare koje mogu da rudare litijum? Mi to moramo da prepustimo jednoj izuzetno korumpiranoj i problematičnoj firmi za koju se zna da tako funkcioniše. Milijarde su dokaza da oni to tako rade. Mi ovde imamo, pa neću da kažem hiljade, ali možda i hiljade godina rudarenja. Mi imamo takve stručnjake koji su po svetu priznati.

Zašto su dozvolili da im se ovo ovako desi? Naravno, ne želeći nikoga da time povredim ili uvredim. Takođe, voleo bih, pored pojedinaca, mislim koje ste i Vi ovde imali prilike da ugostite, da mi imamo veliki broj mladih stručnjaka u različitim oblastima. Pomenuli smo tu samo malo. O poljoprivredi niko i ne govori. U stvari, samo koristimo parafrazirajući kako je to poljoprivredno bogato zemljište. To može jako lepo da se izračuna. Sve to postoji u svom ekonomskom smislu. O vodama, mislim da malo šta treba više i da se kaže. Tu su najznačajniji stručnjaci iz tih oblasti već odavno rekli sve ššto su imali da kažu. Jednostavno, ako već ne ovo nad zemljom, to što će se desiti pod zemljom bi trebalo da nas zaista osvesti da mi to ne smemo da uradimo. Tako da, moj generalni stav i poziv svim kolegama koji imaju i misle da imaju nešto da kažu da slobodno kažu, jer bojim se da vrlo skoro će biti kasno.

Veliko hvala što ste danas govorili.

Litijum: Stručnjaci govore

Naši gosti, nezavisni stručnjaci iz raznih naučnih oblasti, pružiće stručno i objektivno mišljenje o ovoj temi, koja ima dalekosežne posledice za našu prirodu, buduće generacije i zdravlje.